Božji ljudi/XVII
| ◄ XVI Marko | XXI | XVIII Ludi Stevan ► |
Majka mu, nekada u svoje doba prva, čuvena lepotica, a posle hadžika, koja je s ocem mu čak i na Sveti Grob išla, pre vremena umrla zbog njega što ga rodila takvog. Braća mu, bogata, od čije bogaštine i siline ceo grad strepeo da ih niko ne vidi, zatvoreni u svojim kućama i sobama, plakali su zbog njega... Čak, mlađi mu se brat sa ženom razveo zbog njega. I to zato što jednom, kad nije bilo po kući ko od slugu i sluškinja, nije smela sama u njegovu sobu da uđe i unese mu večeru, te je tako on ostao gladan. A pred svetom je to značilo: da ona namerno nije htela da mu dâ da jede, te kako bi on, mučen glađu, što pre umro... I zato muž joj, brat mu, ma da je voleo tu svoju ženu, razveo se s njom, oterao je od sebe zbog njega.
Pa kad ocu, materi daju parastos, spomen, oni ujedno i njemu. Iz očajanja. Ne znaju šta da rade. Što više stari, raste, tim gori. Niti živi, niti mre. Dugačak, bled, a bez krvi snaga, nežna mu, nežna... više mrtva. Uvek u dugoj, naročito za njega sašivenoj košulji. I tako nepomičan, bled, samo leži. U kući odvojili mu čitavo odeljenje, sobe, dali mu sluge i sluškinje koji su imali samo njega da dvore, čuvaju. A kad ko od braće mu dođe da ga obiđe, on, onako ležeći nepomično, ne otvarajući oči a mljeskajući ustima kao da nešto siše iz vazduha, tuži se blesasto bratu:
— Bato, srca nemam...
A kad izvara sluge i iskrade se od njih, onda pojuri kao sumanut i beži. Juri onako bled, u košulji, po ulicama, čaršiji te se od njega svet grozi, smeje.
A to ga snalazi u noćima s jakom mesečinom.
I kad bi ga posle sluge negde tamo u kraj varoši ili u kakvom jendeku, njivi, našli palog, i onda poneli kući. I kao uvek počeli da ga tiho, kradom unose da niko od ukućana a naročito ko od braće mu ne vidi, jer znaju koliko je to za njihove gazde jad, sram... Pa kad bi baš tada slučajno, koji od braće mu izišao i video gde ga tako kradom, tiho, kao mrtvog, unose, on — već zna šta je! I odmah bi se vraćao u kuću, zatvarao u svoju sobu, besneo jer zna da se on iskrao, jurio po varoši, te svet ga gledao i smejao mu se a time i njima, braći, celoj kući... I tad bi besneo. Dolazila bi mu tada na um ona davnašnja neka ogovaranja, šaputanja o pokojnoj im materi, o njenom ašikovanju u mladosti s nekim agom čiji su čivluci i sad njihovi.
Pa onda, što god bi slučajno od materinih stvari našlo se u toj sobi, on bi cepao, bacao.
— Kurvo majke, kurvo majke! ...
Ili bi mu dolazili na um očevi gresi. Da možda nije, kad je teko imanja, kupovao i gradio ove kuće pa nepravo, na silu, kao svaki bogat što može, kome sirotom ili sirotoj zauzeo više zemlje, prisvojio kuću, plac... I sad, zbog toga, Bog, kao kaznu — a bez greha roditelja lako se porodica ne kvari — dao im takvog brata, s kime svet da se smeje. Te oni, braća mu, cela kuća, pored sve bogaštine i siline ne mogu u svet da iziđu kao što treba jer im on stoji kao pečat, žig.
I onda, ne znajući od besa i muke šta da čini, odlazio bi u njegovo odelenje. Sluge bi se tada sklanjale. On bi ušao k njemu i kad bi ga, ma presvučenog, no još umrljan zemljom kako je jurio po čaršiji, valjao se, video tako ispruženog na postelji, gde kao uvek gotovo mrtav leži i samo blesasto mljeska, siše ustima, tada bi mu dolazilo da ga udari, bije, izbije... Ali zna, da onako providnog, bledog, samo da ga darne pa bi ga i nestalo. A opet, ovaj kad vidi brata, osvešćuje se i kao uvek, blesasto, molećivo, tražeći po moći, tuži mu se:
— Bato, srce nemam.
— Imaš, batin, imaš. — Počne brat da ga hrabri i uverava. Pa od muka, jada, gledajući ga takvog, zaplače se nad njim.
Sluge se tad još više uklanjaju jer znaju da ako on, gazda im, po njihovoj blizini, oseti da su mogli oni da čuju kako je on plakao, onda teško njima za to saznanje.