Божји људи/XVII
| ◄ XVI Марко | XXI | XVIII Луди Стеван ► |
Мајка му, некада у своје доба прва, чувена лепотица, а после хаџика, која је с оцем му чак и на Свети Гроб ишла, пре времена умрла због њега што га родила таквог. Браћа му, богата, од чије богаштине и силине цео град стрепео да их нико не види, затворени у својим кућама и собама, плакали су због њега... Чак, млађи му се брат са женом развео због њега. И то зато што једном, кад није било по кући ко од слугу и слушкиња, није смела сама у његову собу да уђе и унесе му вечеру, те је тако он остао гладан. А пред светом је то значило: да она намерно није хтела да му дâ да једе, те како би он, мучен глађу, што пре умро... И зато муж јој, брат му, ма да је волео ту своју жену, развео се с њом, отерао је од себе због њега.
Па кад оцу, матери дају парастос, спомен, они уједно и њему. Из очајања. Не знају шта да раде. Што више стари, расте, тим гори. Нити живи, нити мре. Дугачак, блед, а без крви снага, нежна му, нежна... више мртва. Увек у дугој, нарочито за њега сашивеној кошуљи. И тако непомичан, блед, само лежи. У кући одвојили му читаво одељење, собе, дали му слуге и слушкиње који су имали само њега да дворе, чувају. А кад ко од браће му дође да га обиђе, он, онако лежећи непомично, не отварајући очи а мљескајући устима као да нешто сише из ваздуха, тужи се блесасто брату:
— Бато, срца немам...
А кад извара слуге и искраде се од њих, онда појури као суманут и бежи. Јури онако блед, у кошуљи, по улицама, чаршији те се од њега свет грози, смеје.
А то га сналази у ноћима с јаком месечином.
И кад би га после слуге негде тамо у крај вароши или у каквом јендеку, њиви, нашли палог, и онда понели кући. И као увек почели да га тихо, крадом уносе да нико од укућана а нарочито ко од браће му не види, јер знају колико је то за њихове газде јад, срам... Па кад би баш тада случајно, који од браће му изишао и видео где га тако крадом, тихо, као мртвог, уносе, он — већ зна шта је! И одмах би се враћао у кућу, затварао у своју собу, беснео јер зна да се он искрао, јурио по вароши, те свет га гледао и смејао му се а тиме и њима, браћи, целој кући... И тад би беснео. Долазила би му тада на ум она давнашња нека оговарања, шапутања о покојној им матери, о њеном ашиковању у младости с неким агом чији су чивлуци и сад њихови.
Па онда, што год би случајно од материних ствари нашло се у тој соби, он би цепао, бацао.
— Курво мајке, курво мајке! ...
Или би му долазили на ум очеви греси. Да можда није, кад је теко имања, куповао и градио ове куће па неправо, на силу, као сваки богат што може, коме сиротом или сиротој заузео више земље, присвојио кућу, плац... И сад, због тога, Бог, као казну — а без греха родитеља лако се породица не квари — дао им таквог брата, с киме свет да се смеје. Те они, браћа му, цела кућа, поред све богаштине и силине не могу у свет да изиђу као што треба јер им он стоји као печат, жиг.
И онда, не знајући од беса и муке шта да чини, одлазио би у његово оделење. Слуге би се тада склањале. Он би ушао к њему и кад би га, ма пресвученог, но још умрљан земљом како је јурио по чаршији, ваљао се, видео тако испруженог на постељи, где као увек готово мртав лежи и само блесасто мљеска, сише устима, тада би му долазило да га удари, бије, избије... Али зна, да онако провидног, бледог, само да га дарне па би га и нестало. А опет, овај кад види брата, освешћује се и као увек, блесасто, молећиво, тражећи по моћи, тужи му се:
— Бато, срце немам.
— Имаш, батин, имаш. — Почне брат да га храбри и уверава. Па од мука, јада, гледајући га таквог, заплаче се над њим.
Слуге се тад још више уклањају јер знају да ако он, газда им, по њиховој близини, осети да су могли они да чују како је он плакао, онда тешко њима за то сазнање.