Božićna pečenica/2
Glava druga
Iz koje će čitatelj lepo videti kakav je Jova bio kao domaćin.
Stegla jaka zima te 1891. godine: baš sasvim onako kako stoji u kalendaru. To je valjda i uzrok bio što su se ljudi naoružali bolje nego drugih godina da je dočekaju i da joj odole, jer i sami praktikanti, taj lakomisleni rod, i oni se postarali pa joj smelo u oči gledaju u svojim dugačkim menčikovima koje su odmah za prvih jačih mrazeva kupili, a koje će početi otplaćivati tek o ilijskim vrućinama.
Prošao već i sv. Nikola sa slavama i stereotipnim razgovorima na njima, i Božić, tu kroz koji dan. Sve se užurbalo da ga što bolje dočeka. Ustumarao se svet, a naročito domaćice naše. Idu po pijaci i zaredile po bakalnicama, pa kupuju sve što im za blage dane treba. Sve je to njima ostavljeno, a domaćinova je dužnost bila da nabavi pečenicu i da je uredi. Već na tri četiri dana pred Božić viđaš domaćine kako nose prasad kućama; sretaju se, pozdravljaju i ponosito nosi svaki u ruci svoje slatko breme. Na licu im čitaš ponos, a oko usta, koja su već sad puna vode od divnih slika koje im već unapred stvara pomoću mašte njihova oblapornost, vidiš neku kanibalsku proždrljivost. Pitaju jedan drugoga: »Pošto prase?« — i jedan drugom odgovara, svaki kaže pošto je kupio, ali svaki slaže, bar za jedan dinar kaže da je manje platio, a odlazeći jedan na jednu a drugi na drugu stranu osvrću se jedan za drugim i gleda jedan drugome prase, kao ono naše gospoje što moraju jedna za drugom da se osvrnu i da jedna drugoj vidi šešir, i uopšte sve od glave do pete kako joj stoji.
Od sviju poslova, i kancelarijskih i kućevnih, i naš Jova je najvećma voleo taj posao. Užasnu je galamu digao u mâli, tako da je cela mâla, po čitavu nedelju dana ranije, znala da se Jova poštar sprema da kupi pečenicu.
I kupio je.
Kupio je doista na četiri dana pred Božić. A to je ovako bilo.
Iziđe Jova toga dana na pijacu i stade pred jednoga seljaka.
— Oklen si, poreska glavo? — zapitaće Jova.
— Je l’ ja? — pita seljak i meri ga.
— Ti, da!
— Ama zar ja?
— Ama ti, ja!
— Ja, vala, iz Korita.
— Ama, slave ti, iz Korita! — čudi se. — E, pa onda smo zemljaci. Ja sam ti, zemljače, iz Sekirišta, baš do tvoga sela.
— E, vjeruj... — veli seljak i gleda ga i meri.
A Jova produži pitati, i ovamo onamo, ele, naposletku iziđe i dozna se iz razgovora da su i neki rođaci!
— E, pa, rođače, baš mi je milo. Velim, bolje svome da dam pare nego nekom tuđinu. Pa pošto, veliš, da je to prasence?
— Ama... — veli seljak, pa gleda još jedared prase.
— Dede, dede, govori! Znam da ti treba porez da platiš!
— Pa četiri, rođače! — odgovara seljak.
— Je l’ groša? — pita Jova.
— Ama kaki’ groša, rođače! Dinara! Četiri dinara.
— Ma zar za to prasence!?
— Ama kakvo prasence, kad je nazime! Trajaće ti do Maloga Božića.
— Slušaj, rođače! Da ja tebi dam dva. A?
Seljak ćuti.
— A?
— Nisi ti mušterija! — veli i sprema se da ide.
— Dva i po.
— Jok... tri i po.
Jovanu su jednako zvonile u ušima rođakove reči: da će prase trajati do Maloga Božića. Pogleda prase i nemade kud nego priznade da je zaista tako. Pogađaše se još malo, i pogodiše se najzad za tri dinara, i rođaci se namiriše i raziđoše.
— U zdravlju da provedeš Božić, rođače, i da ga pojedeš! — veli seljak, pošto izbroja pare i nađe da je sve tačno.
Poželevši i Jova seljaku da mu pare budu airli, pođe s prasetom kući. Ponosito je nosio Jova prase kući i zastao navlaš pred Aleksinom bakalnicom, za inat Aleksi bakalinu (s kojim je bio u svađi zbog nekog duga na kredu), pa zavrnu malo prasetu rep, a ono zaciči tako silno da je Aleksa bakalin morao pagledati na ulicu. Tu se srete sa svojim mlađim kolegom Pavlom Postiljonovićem i pozva ga na prvi dan.
— E, Pajo, ako nisi gde zvat, da mi budeš gost prvoga dana. Pogledaj samo kako sam prase kupio! Ama će da se sve ruska pod zubima kad ga onako pečena s mraza donesem! Zato, nikako drukše nego da mi dođeš, pa da znaš šta je pečenica. A slobodno, čikam svakoga sovjetnika ako njegova pečenica bude ovakva! Pogle, priko! A? Pljušti ti voda na usta k’o bandistu na rasečen limun. Hehe!! Uživaj, priko. Dakle, gilta? Pa, priko, neću ti boga nazovem ako mi tu ljubav ne učiniš i ne dođeš.
— Dobro, stoji! — reče Pavle i rukova se s Jovom.
— Dakle, da kažem Kaji da je to sigurno?
— Sigurno! — veli Pavle, i raziđoše se. Ode svak na svoju stranu.
U kući sva tri dana žurba. Jova je ostavio prase u životu čitavih tri dana, uživajući u njegovom rovenju i gunjecanju. Tek četvrtoga dana, a to je na badnji dan, Jovan je zaklao i ošurio prase najpre kod svoga šefa, a posle i svoje. Jova je bio čuven kao vešt da zakolje, ošuri i uopšte uredi prase, pa zato su se o njega otimali viši činovnici kao g. načelnik, predsednik i šef pošte i telegrafa. Kod ovoga poslednjega je najradije išao i najprijatnije proveo. Kad dođe, a on skine samo kaput, a pripaše mesto kecelje neku staru suknju gospođe Perke šefovice, pa radi posao, a sve zameće šalu i pravi komediju, tako da gđu Perku lepo zabole kukovi od smeha, pa samo viče: »Dosta, dosta već, ubio te bog, gospodine Jovo!« Pošto se tako odužio kod svojih starijih, Jova se vrati svojoj kući i posveti sada svoje sile njoj. Živo se radi u Jovanovoj kući. Radi i on i žena mu, svako u svome fahu, jer gospoja Kaja nije trpela da se Jova pača u ženske goslove, iako je to Jova voleo i pokušavao da svugde zabode svoj nos. »Sad ću te ošuriti!« podpodvikne mu tek gospoja Kaja, pa dohvati lonac s vrućom vodom, a Jova bež’ iz kujne. »Nisam ja tvoja šefovica!« A Jova se onda baci na posao koji i priliči jednom domaćinu. Na badnji dan uveče ispekao je na ražnju prase i obesio ga posle da stoji preko noći na mrazu. Kao iskusan i predostrožan domaćin, on se ujedno postarao za sve. Već pre toga zaplašio je komšijskoga mačora, s kojim se Jova užasno mrzeo. »E, prosto mi se ne mili život zbog njega«, — tužio bi se češće Jova u kafani među društvom. Bio je to neki užasno drzak, bezobrazan i ješan mačor, koji se i nezvan uvlačio u tuđe kujne i krao jela. I Jovu je često posećivao i plenio ga, zato ga je Jova i prozvao Jevđovićem i »Kartušem« (Jova je malo čitao, ali je najradije čitao Temeovu »Kriminalnu biblioteku«). Poodavna se datira njihovo neprijateljstvo, još od lanjskog proleća, kad mu je mačak drsko i vešto zdipio čitav jagnjeći but. Od to doba je još nekoliko puta dolazio i krao Jovu, ili mu pridizao stvari od manje vrednosti, tako da mu je Jova sve oprostio, ali onaj but nikako! Upravo, Jova bi mu možda i smrsio konce, ali nikako mu nije mogao da uhvati odakle je, iz čije je, to jest, kuće; jer tu u blizini je sedeo i gospodin garnizonar, pa je Jova kao stari vojnik imao rešpekta, pa ne bi bio rad da se mrazi s tom kućom. Zato i večeras nije hteo da pribegne oružju, a mogao ga je prosto puškom ubiti (jer Jova je dobro gađao), nego se baci za njim cepanicom. Pričekao je još jedno pola časa ako bi se mačor još koji put javio (»jer toj poganoj sekti ne može se verovati«, — govorio je Jova). I zaista, mačor se još tri puta javio krećući se polako obešenoj pečenici, koju teško da bi mogao dohvatiti, i Jova ga sva tri puta užasnom larmom dočeka i baci se za njim motkom, koja ga malo dohvati, tako da mu neće skoro pasti na pamet da dođe Jovi. — Sad je Jova bio bez brige za pečenicu. I kad se uverio da je sve kao dobar i predostrožan domaćin uradio, vratio se bacivši još jedan pogled na svoju pečenicu, koja je na bezbednom mestu stajala.
— E, moj mačore, moj zli komšijo, i ja bi mufte! — reče u sebi Jova. — Nema muftaluka! Ni gudi, ni gudala vadi! Tu će čiča Jova omastiti brke! — veli Jova gladeći brke i ulazeći u kujnu.
Tu je još neko vreme pomagao domaćici: nadevao sarme s njom zajedno i zametao šale koje gospoja Kaja nije ni slušala, a posle posvršavanih poslova legao je i dugo u krevetu razmišljao: kako je to slavno biti Srbin.
— A vide li, Kajo, onu životinju, kako se navadila na našu pečenicu? ’Oće krkanluka!
— Koju? — zapita Kaja, koja je umorna od rada celoga dana već gotovo zaspala bila.
— Pa onoga mačora! Ama sam mu podviknuo s jednu cepanicu, a on kidnuo preko zida; neće mu skoro pasti na pamet da mi pravi fizitu. Ne znam samo čiji je, a ja bi’ lako s njim. Da l’ nisi ti otkud doznala?
— ’Ajde, ćuti tu pa spavaj! — obrecnu se Kaja, i Jova ućuta.