Божићна печеница/2
Глава друга
Из које ће читатељ лепо видети какав је Јова био као домаћин.
Стегла јака зима те 1891. године: баш сасвим онако како стоји у календару. То је ваљда и узрок био што су се људи наоружали боље него других година да је дочекају и да јој одоле, јер и сами практиканти, тај лакомислени род, и они се постарали па јој смело у очи гледају у својим дугачким менчиковима које су одмах за првих јачих мразева купили, а које ће почети отплаћивати тек о илијским врућинама.
Прошао већ и св. Никола са славама и стереотипним разговорима на њима, и Божић, ту кроз који дан. Све се ужурбало да га што боље дочека. Устумарао се свет, а нарочито домаћице наше. Иду по пијаци и заредиле по бакалницама, па купују све што им за благе дане треба. Све је то њима остављено, а домаћинова је дужност била да набави печеницу и да је уреди. Већ на три четири дана пред Божић виђаш домаћине како носе прасад кућама; сретају се, поздрављају и поносито носи сваки у руци своје слатко бреме. На лицу им читаш понос, а око уста, која су већ сад пуна воде од дивних слика које им већ унапред ствара помоћу маште њихова облапорност, видиш неку канибалску прождрљивост. Питају један другога: »Пошто прасе?« — и један другом одговара, сваки каже пошто је купио, али сваки слаже, бар за један динар каже да је мање платио, а одлазећи један на једну а други на другу страну осврћу се један за другим и гледа један другоме прасе, као оно наше госпоје што морају једна за другом да се осврну и да једна другој види шешир, и уопште све од главе до пете како јој стоји.
Од свију послова, и канцеларијских и кућевних, и наш Јова је највећма волео тај посао. Ужасну је галаму дигао у мâли, тако да је цела мâла, по читаву недељу дана раније, знала да се Јова поштар спрема да купи печеницу.
И купио је.
Купио је доиста на четири дана пред Божић. А то је овако било.
Изиђе Јова тога дана на пијацу и стаде пред једнога сељака.
— Оклен си, пореска главо? — запитаће Јова.
— Је л’ ја? — пита сељак и мери га.
— Ти, да!
— Ама зар ја?
— Ама ти, ја!
— Ја, вала, из Корита.
— Ама, славе ти, из Корита! — чуди се. — Е, па онда смо земљаци. Ја сам ти, земљаче, из Секиришта, баш до твога села.
— Е, вјеруј... — вели сељак и гледа га и мери.
А Јова продужи питати, и овамо онамо, еле, напослетку изиђе и дозна се из разговора да су и неки рођаци!
— Е, па, рођаче, баш ми је мило. Велим, боље своме да дам паре него неком туђину. Па пошто, велиш, да је то прасенце?
— Ама... — вели сељак, па гледа још једаред прасе.
— Деде, деде, говори! Знам да ти треба порез да платиш!
— Па четири, рођаче! — одговара сељак.
— Је л’ гроша? — пита Јова.
— Ама каки’ гроша, рођаче! Динара! Четири динара.
— Ма зар за то прасенце!?
— Ама какво прасенце, кад је назиме! Трајаће ти до Малога Божића.
— Слушај, рођаче! Да ја теби дам два. А?
Сељак ћути.
— А?
— Ниси ти муштерија! — вели и спрема се да иде.
— Два и по.
— Јок... три и по.
Јовану су једнако звониле у ушима рођакове речи: да ће прасе трајати до Малога Божића. Погледа прасе и немаде куд него признаде да је заиста тако. Погађаше се још мало, и погодише се најзад за три динара, и рођаци се намирише и разиђоше.
— У здрављу да проведеш Божић, рођаче, и да га поједеш! — вели сељак, пошто изброја паре и нађе да је све тачно.
Пожелевши и Јова сељаку да му паре буду аирли, пође с прасетом кући. Поносито је носио Јова прасе кући и застао навлаш пред Алексином бакалницом, за инат Алекси бакалину (с којим је био у свађи због неког дуга на креду), па заврну мало прасету реп, а оно зацичи тако силно да је Алекса бакалин морао пагледати на улицу. Ту се срете са својим млађим колегом Павлом Постиљоновићем и позва га на први дан.
— Е, Пајо, ако ниси где зват, да ми будеш гост првога дана. Погледај само како сам прасе купио! Ама ће да се све руска под зубима кад га онако печена с мраза донесем! Зато, никако друкше него да ми дођеш, па да знаш шта је печеница. А слободно, чикам свакога совјетника ако његова печеница буде оваква! Погле, прико! А? Пљушти ти вода на уста к’о бандисту на расечен лимун. Хехе!! Уживај, прико. Дакле, гилта? Па, прико, нећу ти бога назовем ако ми ту љубав не учиниш и не дођеш.
— Добро, стоји! — рече Павле и рукова се с Јовом.
— Дакле, да кажем Каји да је то сигурно?
— Сигурно! — вели Павле, и разиђоше се. Оде свак на своју страну.
У кући сва три дана журба. Јова је оставио прасе у животу читавих три дана, уживајући у његовом ровењу и гуњецању. Тек четвртога дана, а то је на бадњи дан, Јован је заклао и ошурио прасе најпре код свога шефа, а после и своје. Јова је био чувен као вешт да закоље, ошури и уопште уреди прасе, па зато су се о њега отимали виши чиновници као г. начелник, председник и шеф поште и телеграфа. Код овога последњега је најрадије ишао и најпријатније провео. Кад дође, а он скине само капут, а припаше место кецеље неку стару сукњу госпође Перке шефовице, па ради посао, а све замеће шалу и прави комедију, тако да гђу Перку лепо заболе кукови од смеха, па само виче: »Доста, доста већ, убио те бог, господине Јово!« Пошто се тако одужио код својих старијих, Јова се врати својој кући и посвети сада своје силе њој. Живо се ради у Јовановој кући. Ради и он и жена му, свако у своме фаху, јер госпоја Каја није трпела да се Јова пача у женске гослове, иако је то Јова волео и покушавао да свугде забоде свој нос. »Сад ћу те ошурити!« подподвикне му тек госпоја Каја, па дохвати лонац с врућом водом, а Јова беж’ из кујне. »Нисам ја твоја шефовица!« А Јова се онда баци на посао који и приличи једном домаћину. На бадњи дан увече испекао је на ражњу прасе и обесио га после да стоји преко ноћи на мразу. Као искусан и предострожан домаћин, он се уједно постарао за све. Већ пре тога заплашио је комшијскога мачора, с којим се Јова ужасно мрзео. »Е, просто ми се не мили живот због њега«, — тужио би се чешће Јова у кафани међу друштвом. Био је то неки ужасно дрзак, безобразан и јешан мачор, који се и незван увлачио у туђе кујне и крао јела. И Јову је често посећивао и пленио га, зато га је Јова и прозвао Јевђовићем и »Картушем« (Јова је мало читао, али је најрадије читао Темеову »Криминалну библиотеку«). Поодавна се датира њихово непријатељство, још од лањског пролећа, кад му је мачак дрско и вешто здипио читав јагњећи бут. Од то доба је још неколико пута долазио и крао Јову, или му придизао ствари од мање вредности, тако да му је Јова све опростио, али онај бут никако! Управо, Јова би му можда и смрсио конце, али никако му није могао да ухвати одакле је, из чије је, то јест, куће; јер ту у близини је седео и господин гарнизонар, па је Јова као стари војник имао решпекта, па не би био рад да се мрази с том кућом. Зато и вечерас није хтео да прибегне оружју, а могао га је просто пушком убити (јер Јова је добро гађао), него се баци за њим цепаницом. Причекао је још једно пола часа ако би се мачор још који пут јавио (»јер тој поганој секти не може се веровати«, — говорио је Јова). И заиста, мачор се још три пута јавио крећући се полако обешеној печеници, коју тешко да би могао дохватити, и Јова га сва три пута ужасном лармом дочека и баци се за њим мотком, која га мало дохвати, тако да му неће скоро пасти на памет да дође Јови. — Сад је Јова био без бриге за печеницу. И кад се уверио да је све као добар и предострожан домаћин урадио, вратио се бацивши још један поглед на своју печеницу, која је на безбедном месту стајала.
— Е, мој мачоре, мој зли комшијо, и ја би муфте! — рече у себи Јова. — Нема муфталука! Ни гуди, ни гудала вади! Ту ће чича Јова омастити брке! — вели Јова гладећи брке и улазећи у кујну.
Ту је још неко време помагао домаћици: надевао сарме с њом заједно и заметао шале које госпоја Каја није ни слушала, а после посвршаваних послова легао је и дуго у кревету размишљао: како је то славно бити Србин.
— А виде ли, Кајо, ону животињу, како се навадила на нашу печеницу? ’Оће крканлука!
— Коју? — запита Каја, која је уморна од рада целога дана већ готово заспала била.
— Па онога мачора! Ама сам му подвикнуо с једну цепаницу, а он киднуо преко зида; неће му скоро пасти на памет да ми прави физиту. Не знам само чији је, а ја би’ лако с њим. Да л’ ниси ти откуд дознала?
— ’Ајде, ћути ту па спавај! — обрецну се Каја, и Јова ућута.