Божићна печеница/1
Глава прва
У којој је описано све што је нужно да се претходно зна.
Како која година, и како који дан ближе Божићу, а мене редовно, сваке године, хвата све већи страх од њега.
Седим тако, па једва чекам да прођу ти дани, као да нисам — боже ме прости — хришћанин! Тешко ми је кад ме неко позове на први дан, а још теже ако ме мико не позове. Кад ме позову, бојим се да ми се не допадне друштво или ја друштву, а ако ме нико не позове, а ја се онда осећам некако усамљен и заборављен.
Па ипак је некад боље бити и непозван, па седети лепо са »костгебером« сву ноћ, па кад дође на њега ред отпевати кроз зубе по једно »Рождество твоје«, него да ми се деси на први дан Божића оно што се десило Павлу Постиљоновићу кад га је позвао Јован Максић, назван »Ватра«, да му буде полаженик првога дана светлога празника рождества Христова.
А ево како је то било.
Знам да ће вас интересовати прича, зато ћу мало поиздаље почети и нећу прећутати ни поједине ситнице, само да би вам слика што пластичнија испала.
И Павле Постиљоновић и Јован Максић, и полаженик и домаћин, били су чиновници једног тунавог надлештва у једном истом месту, али у ком, то вам нећу казати, јер нисам рад да имам посла са судовима, нити да вређам отачаствене поштаре.
Дакле, прво ћемо почети са домаћином.
Јован Максић, тај што је био домаћин првога дана Божића био је поштен човек, и кад то кажем, ја не говорим онако напамет, нити тражим да ми верујете онако на браду. Питајте ма ког ноћног стражара, па и оног најстаријег, онога што и дању и ноћу спава — дању, јер је то таква служба, а ноћу опет, јер је ноћ од бога за то дата — ниједан вам неће моћи казати да га је ухватио у каквом недозвољеном послу. Једном речју, поштен човек; говоре, душа ваља, да рђаво плаћа дугове, али опет, лепа му је страна та што их он и не одриче.
Умео је вешто и да позајми од неког, а још вештије да га после скине с врата. »Како, како — имађаше обичај рећи кад хоће да изврши операцију — како са здрављем; како жена, деца, како пазар?« — »Па, пазари се, пазари; крај с крајем, ех, таљига се, таљига!« одговори мајстор или бакалин. »Е баш ми је мило кад ти иде пазар, вели Јова, баш добро те ми нећеш одбити једну малу молбу.« И онда изиће с предлогом.
»Ама, господин Јово, заустави га после неког времена какав шнајдер, шустер, тишлер, или тако већ ко, а ја сам дош’о за оно мало... а ја мислим да је доста чекања било... а сад су ми врло потребни новци!« — »Имаш добри, вели му Јова, не бој се! Зар у мене немаш вере? Коме сам ја још до сада зајео? Ти само накриви капу!« — Некоме се већ досади да иде сам, па пошаље шегрта. »Поздравио вас мајстор и послао вам ово«, вели дечко и даје му цедуљицу. — »А, врло добро! вели Јова н не гледа у цедуљицу, него је меће у џеп, јер зна већ цео текст напамет. — »Како си, мали, шта радиш, мали, — заџака Јова; море, па и ниси ти мали, какав мали. Гледај га само! Море, та ти си ми већ момче на женидбу!« — »Молим вас, прекида га дечко, каз’о ми мајстор да се не враћам без пара!« — »Море, упаде му Јова у реч, донећу ја сам! А ти ’ајд’ иди, благо мени, а ја ћу сад за тобом. ’Ајде иди, момче, па кад се ожениш, играћу ти у сватовима. Пази, молим те, колики је, читав гардист!« заџакао Јова и оставља збуњена шегрта, а сам граби напред. Тако би испратио сваког кредитора, сваког како у лицу шегрта и калфе, тако и у лицу самога мајстора; управо, имао је моћ да их тако рећи хипнотише, и то врло вешто. Тек он некако скине с врата и испрати свакога кредитора, па био он шегрт, калфа или сам газда, и овај се нађе на сокаку празних шака, па јадан човек, ни сам не зна како се то с њим десило! А како се пре тога накострешио и наоружао кад је пошао к њему да му очита онако како он уме, онако његовски; понео и револвер тврдо решен да му скреше револвер у груди: дан-дан! И тако се једанпут мре! Мајстору се само кува и мења боју, а Јова га одобровољава и умирује и каже: да он као стари социјалиста не би за живу главу закинуо раденику; и тако скине с врата мајстора. »Тако, тако, једномишљениче, не брини се ти! Неће ти пропасти код мене, не бој се!« Ради те особине своје и добио је Јован Максић надимак са којим је познатији него са презименом својим. Звали су га Ватра, Јова Ватра, на што се Јова није баш ни љутио. »Хе-хе!« трља Јова задовољно руке. »Ватрица, Ватрица!« поправља их Јова и цела варош га тако зна. Они којима је мање дужан, зову га: Јова Ватрица, а они које је већма закачио, зову га: Јова Ватра, и увек понешто опсују.
Јован Максић је човек од својих четрдесет и пет година. Поштар је VI класе, таман за једну класу старији од мезуланског коња, како му једном рече један његов колега (старије класе, наравно) а да је правде или бар среће у свету за њ, како он сам вели, он би требао већ давно да је шеф неке поште. Али одавна је овладала несрећа по свету; где год се окренеш, а он среће нема, него га тера »баксуз« једнако откако памти за себе. То му је загорчало дане већ у пролећу живота његова. Тако је у школи још много пропатио од клевета, сумњало се почешће на њ за понеку изгубљену ствар, и стога је школовање у основној школи оставило врло тужне и помало ружне успомене у њему. Ту се први пут напојио из чаше животне горчине, јер је ту у школи извукао више батина него мезулански дорат из штале му, кад је вукао дилижанац преко Плоче. Па како му је онда понуђен пехар жучи и из њега први пут сркнуо, тако и после тога, а још и данас, једнако пијуцка из њега. Стога је још из ранога детињства постао песимиста. Од неправде је много претрпео и у гимназији. Овде су опет многи професори имали пизму на њ. Из страних језика су га увек питали неправилне глаголе, а из рачунице правило трајно. На испиту су га обарали, и он је три разреда учио шест година; седео је у последњој скамији, и био увек меланхоличан. И он напослетку, сит неправде, препун горчине живота, а жедан науке, за коју је живео — мораде напустити школу којој се посветио. Јавно мњење било је, истина, на његовој страни, али је то била слаба војда за увређен понос и срце његово, кад су ти исти професори и даље остали на својим местима у школи и чекали своје периодске повишице, и, као за пакост, мораде он све то знати и очима гледати, јер су стизале у казначејство где је он препишчик био.
А то место препишчика једва је добио. Сва му се фамилија дигла на ноге док му је израдила то место. И тетка, и стрина, и стриц, и неки далеки рођак (чије су име и звање врло често с поносом спомињали), и мати — све је то полетело и спало с ногу док му је нашло места. Оца нисмо споменули, јер га, јадник, није имао. Давно га је изгубио. И ту је наш Јован био малерозан; дошао је на свет две године после очеве смрти, и на тај начин даје се разумети зашто је једна рубрика у »протоколу крешчајемих« празна остала, а у крштеници стајало за име оца: »невједом« — јер је мали Јоца дошао на свет онако — како да се изразим — онако као неко писмо с анонимним потписом или без потписа, као нека врста памфлета, али нешто повише задоцњено.
Но мати му је вић умела накнадити оца, и њена милошта осладила му је рâне дане детињства, тако да је то најлепше и најведрије доба у животу Јованову. После је долазио сам јед и чемер. Мати га је јако волела. Увек је сваком говорила да јој је син врло бистар, али, ето, нема оца, а свет је овај гадан, па је сироче свакоме на путу. Али она ће, говорила је она, свим силама радити да га изведе на пут. И она му је доиста чинила све и сва. Купи му пајаца што дречи и пљеска рукама кад се притисне, а мали Јова га одмах други дан онако анатомски рашчерупа, да га види какав је изнутра. А мати га гледа само, па ужива. »Ако бог само дâ нани дана, та радиће нана дан-ноћ и ногама и рукама, па ће нана тебе послати за медиционара!« рекла би му пуна задовољства, гледајући га како се удубио у посао па брижљиво разгледа рашчерупаног пајаца. Али: »Човек налаже, а бог располаже«, и наш мајкин »медиционар« запе, па ни маћи. И место да медицину учи десет година (као што то већина добрих Срба и чине) — он запе у нижим разредима неких шест година, и стога се, ето, и нађе у казначејству.
Као практикант понашао се примерно, био пун такта. Преписује лепо и тачно, изради све што му казначеј да, и овај је с њим задовољан, а тако исто и публика. »Вредан к’о кртица, миран к’о бубица«, изражавали би се о њему. И као свако умиљато јагње, сисао је две овце. Од надлежних би добио лепу реч, а и при исплаћивању лиферанту, или већ тако неком, не би ни Јова остао без исета, тако да се од тога бакшиша (а овај није редак био) могао пристојније одевати.
Био је тачан, смеран, права практикантска душа. Ишао је на прстима кад је што подносио на потпис казначеју или претпостављеном писару, тако да му је то већ постало друга природа његова, па је на прстима ишао тако рећи целога свога века, свуда, и у кафани и на улици, где год би само видео старијега од себе. Нигде га нико од старијих није видео с цигаром у зубима. Увек је држао цигару тако да је онај запаљени крај у рукав окренуо био, онако као што то раде гимназисте кад између часова пуше иза школе.
С одаџијом је лепо живео. Постали су и »перту« и један другог називаху »приком«. Јова је често нудио одаџију дуваном. »Прико, рекао би му Јова, ’оћемо л’ да задиманимо по једну?«, па му пружи табакеру на чијем је заклопцу била она добро позната глава са: »Ја пушим; и ја пушим«. Кад год би одаџија Аћим узео ту табакеру у руке, смејао би се слатко; вечно би је разгледао и редовно би рекао: »Е што је ширет! Е несрећник!«, а то би се Јове тицало.
У кондуити му је стајало: да је марљив и да се изврсно може употребити за препис ако научи боље где треба метати запете и писати велика слова. То се тако понављало из године у годину неких десетак петнаест година — док се није најзад досадило и шефу и практиканту Јови. Јер овај (то јест Јова) изгледао је сам себи као онај што једнако само окреће »рингишпил«: све око њега јури и вози се, а он само запиње и отаљава за другога. И Јова виде да туђе руке свраб не чешу, па се пусти у мало смелије авантуре. Реши се, наиме, да сам себе на неки начин аванзује и побољша своје стање, тешећи се тиме да у овом гуравом свету управо нико и није поштен! Вешто је изводио. И колико је иначе повика била на њега да је ограничен, овде је показао зачудо доста окретности и умешности, тако да су претпостављени опазили, додуше, наскоро да је »сир ниже«, али је и »слово иже« ту било; за њега се вешто постарао наш Јова. И олако му се прошло! Био је само изненађен једнога дана. Кад је једнога дана сео већ за сто и узео перо и опробао га на нокту левог палца спремајући се да нешто преписује, приђе му шеф и каза му да је отпуштен.
— А што — чуди се Јова — зар без саслушања?
— Узми капу па ћути, па кажи: берићатверсун! Не дај, боже, горе!
— Ја ћу се тужити! — храбри се Јова и плаши шефа.
— Не гули коре, да не буде горе! — вели му шеф. — То ти само кажем. Зар ти да примаш неке депутације и неке поклоне и »јабуке« место господина начелника или господина министра?! Да вараш геаке и да им обећаваш нешто?!
— То није истина! — брани је Јова. — Кад је то било?
— Море, зар је једаред? Да је једаред, па да човек рекне: Нека га носи ђаво! И после, да је само то...
— Е, па оно треба само један да викне: Уа!
— Није то, брате Јоване, »Уа!«, него ти си ударио и у неке шпекулације. Знамо ми све то! Постао си лиферант! Придижеш канцеларијски материјал ка’ јазавац кукуруз, па га после продајеш! Зато ћути па иди; па фали бога што се само на том свршило!
— Па јесте — вели Јова јетко, узимајући шешир и кривећи га на десно уво — мале лопове вешају, а великима ордене прикачују.
— Тхе — слеже шеф раменима — шта ћеш, тако је то у овом свету!
— А, ми ћемо се већ понети мало по новинама. Мени мука да одем и да копам; нисам да тестерим дрва, а за писање, на прилику... е, па писмен сам, фала богу, толико. Тек док ја раздрешим бисаге, ’оће много шта да чује свет. ’Оћу да потражим ступце од неких новина.
— Тхе, то је твоја ствар — вели му шеф.
— Па ће и господин Тодор, шеф, да се мало прослави. Знам и неке његове, знаш, онаке ствари...
— Па молим те, Јово, — умирује га Тоша шеф — па ти то мени, ка’ да сам ја министар па те ја отпуштам. Није ме ни пит’о, ако ћеш ми веровати...
— Молим те, ја ништа не кажем, а ти, господин-Тошо, само уживај! За једно влакно ја одерем руно читаво... Ја сам арнаутска сорта! — вели Јова излазећи и палећи цигару први пут у свом веку у канцеларији.
Аћим одаџија само зинуо од чуда кад га је видео да пуши у канцеларији.
— Да није аванзовао господин Јова? — пита одаџија Аћим шефа.
— Аванзовао с коња на магарца! — вели шеф.
Тако Јова напусти канцеларију и дугогодишњу чиновничку каријеру.
Нашавши се на улици, он се не збуни, него отвори адвокатску канцеларију код једног пушкара у дућану. Пола дућана је држао пушкар, а пола Јова. Писао је облигације, тужбе, жалбе, а понекад и неко надгробно слово, које ће, наравно, други изговорити на гробу дотичнога покојника или покојнице. Он добије само податке из живота, као године рођења, смрти, црте из карактера, разне врлине дотичнога или дотичне, па из тога саставља, са мање или више успеха, како кад. Једно му се надгробно слово још и сад памти у чаршији и почиње се овако: »Човек је тврђи од камена, а мекши од стакла, а ево зашто.« Затим следују примери, и похвале мртвом и утеха живим. Чим неко онако силнији, а ипак доброга стања, умре, а треба га што достојније ожалити, одмах полете наследници покојника (који ће се доцније извесно парничити због наследства, па ће им требати доказа да су му они били ближи) код Ристе пушкара у дућан, и отимају се и надмећу ко ће пре добити »слово«, а Јова има готов шаблон, па пише по њему. То је тако често било да је тај шаблон и Риста пушкар увардао и, што кажу, »пофатао« му марифетлуке, па је после и он сам кришом писао »надгробна слова« и конкурисао Јови. Овај је осетио да му се умалио приход, али задуго није могао да ухвати откуда долази то. Кад је дознао, он се иселио од Ристе пушкара, и место једне сталне и главне канцеларије, имао је неколико филијала по оним механама где сељаци свраћају. Купи само дивит и туце хартије па остави у тој и тој механи, и то му је онда једна његова канцеларија. Ту је дочекивао сељаке. И док му Јова пише молбу ил’ жалбу, сељак седи и с њим заједно троши пиће механџији; зато је сваки механџија радо примао »господин-Јову адвоката«. А Јова седи тако у механи, па вреба сељака као паук муву. Тако је радио неко време и трошкарио се, бога ми, прилично. Али од неко доба почеше га ређе тражити сељаци. У суду почеше одбијати Јовине писмене радове, јер често нису могли да знаду шта хоће да каже, а Риста пушкар се тако извештио у писању надгробних слова да је Јову мало ко и тражио. Приходи му се стога ужасно умањише, и он се најзад, тужна срца, увери да нема ништа без државне службе.
И он се опет некако ућушка у државну службу. И једнога дана се опет обрете међу гомилом практиканата као стари Југ међу Југовићима. »Само да се нађем за државним јаслима, а после ми је колај посао!« рече он. И са овог дугачког практикантског стола размишљаше сад у коју струку да тражи да пређе, и где би могао мало брже напредовати. Као Херакле на раскрсници, размишљаше Јова: хоће ли трновитом стазом добродјетељи, или другом, оном утрвеном и цвећем посутом стазом, и напослетку се реши да удари овом последњом. Неколико дана после тога, могла се читати изјава у тадашњем полузваничном органу којом прелази у странку која је на влади. Одавно, вели, посматра рад свију политичких странака, и досад се није уписао, вели, још ни у једну странку нити је потпомагао, једино стога што је хтео да их хладно проштудира и процени, и сада, после дужег посматрања, испуњава и по форми оно што је већ поодавно у срцу био, и прелази у странку која једино ради на спас отечества, и која је једина у стању да Србију доведе, вели, на њен прави степен. Споменуо је после и сјајну круну Душанову и Цариград, и јуначкога Милоша Обилића, мученика цара Лазара и проклетога Вука Бранковића, а завршио је своју мало подужу изјаву тим: да ће и он својим слабим силама радити да се идеали Србинови што пре концу приведу, и зато позива сваког слободоумног и поштеног Србина да следује његовом примеру.
После ове своје штампане изјаве послао је Јова и неколико дописа. Ови, истина, нису били штампани, али њему је доста било и то кад је међу »Одговорима уредништва« нашао нешто и на своју адресу. Стајало је: »г. Ј. М. у Х. На послатом хвала. Јављај се што чешће. Послато ћемо употребити доцније, за сада још не можемо због нагомиланог материјала. Братско поздравље!« А њему је толико и требало. Тек нека се зна »да у том и у том месту живи Петар Ивановић Бопчински«. Један му је допис био и штампан цео, а други у изводу. Његове, боже, радости! А тек кад је прочитао у »Одговорима уредништва«: »г. Ј. М. у *. Што си заћутао?! Мрдни мало! Јавни се, здравља ти! Твоје се ствари овде радо читају! Ти спаваш, Бруте!!«
А толико је доста било Јови. Дваред се није дао опомињати, него седне одмах па напише допис. — »А где вам је госпођа Кајо, Јова?« питају Јовину жену друге жене. — Ено га где седи — вели гђа Каја — па ради у соби. Посл’о ме од куће да му не сметам. Пише, само седи па пише! Пише, пише, боже, па једнако пише! А кад се задуби у то проклето писање, а он онда заборави и на јело и на спавање и на све! Не смем ни да га ословим онда! Џаба ти, велим, и тих учених људи!«
А учинио је сем ових књижевних радова и других неких услуга. Три пута је сведочио онако како је то партијски интерес и дисциплина захтевала; гласао је кад је требало, и редовно је ишао у ону кафану коју је држао човек од владајуће партије. Али ипак, некако, ђаво би га знао, није се овајдио онако како се надао. Остао је једнако где је и био. И он увиде да је исте среће и судбине које и остали српски књижевници — неблагодарни народ не сећа их се. »Није фајде! вели Јован. Док се дете не заплаче, мајка га се не сећа!« И он поради и сам, и преко својих пријатеља. Дигне ужасан дундар и вику, и то му, бога ми, и помогне. Буде премештен у поштанску струку. »Међу слепцима ћорав краљ!« рече Јован кад га запиташе што је променио струку. Добио је и класу, постао је поштар VI класе, па ту остао неких петнаест година, тако да је већ изгубио наду на аванзман. Владе се мењале, и ко ти све није постао и био начелник и министар, а Јова једнако поштар VI класе; запао ту као дилижанац у макишком блату, па никуд одатле. Све се око њега диже и пада и опет диже, а он стоји тако непомично. И није то сад више ни очајање, него нека поштанска резигнација у којој се Јова сада налази. Али понекад се ипак вајка што је толико и новаца и времена и здравља упропастио за своју партију.
Али време лечи сваку рану — и Јова се помирио са својом судбином. Постао је филозоф, и није више гледао само на оне пред собом, него и на оне за собом, и то га је утешило.
Тако он сад, без одушевљења и без полета, отаљава свој посао у пошти. Свакога би дана отишао раније у пошту и читао указе у Српским новинама, јер се охладио и разочарао, и није веровао ниједним новинама више него само званичним. Чита тако у канцеларији новине, па тек узвикне: »Ао, мој брате, овај, боме, одвали!«, или: »Ене, ала овоме упаде секира у мед са све држаљицу! Ко ће сад с њим! Премештај по потреби; ала ће да згрне дијурну!«, па заћути тек и замисли се. »Море, ово баш онако, вели Јова, као оно у стиковима: »Сви Шајкаши одоше, лако, лако; само један остаде, лагано!« Затим би ишао редовно на кафу у кафану код Насте. Ту би се пошалио мало с Настом кафеџиком, која је била тако широких груди да је трпела најнесланије шале, тим пре што се већ на њих навикла, јер их већ скоро седам година једне исте чује из његових уста. Ту би се до осам часова, до канцеларијског времена, разговарао с друштвом. Седне тако па се разговара с Милом Мутавџијом и Цветком Дивизијарем (то јест писарем из дивизије). Претресу ту све и сва. Говоре о тројецарском савезу; о величини и исполинском напретку Русије; о државној ергели у Љубичеву; о кућама од четрнаест и шеснаест спратова у Америци, или претресају о додацима конзулским. Ту се и заваде, и напослетку и кладе, а првога који наиђе позивају да им пресуди. Говоре, даље, о старим »јегерима«, роду војске који је замењен данашњом пешадијом, о бомбардирању Београда, и о репарацији државног брода »Делиграда«, за који су нам, како је Јова читао у никим новинама, сами Енглези давали пет лађа и десет шлепова, али наши нису хтели ни да чују за то. »А Јенглезима мерак на »Делиград« због жестоке јапије његове!« вели Јова, а то им је већ неколико пута причао. Причање је често прекидао, нарочито кад је пред кафаном седео, узвицима: »Пошто, рођаче, дрва?«, или: »Пошто, снашо, пилићи?«, или: »Пошто ти врапци?« — »Какви врапци?!« љути се сељанка, па га грди и не осврћући се на њ. А Миле Мутавџија и Цветко Дивизијар зину па га слушају, па ће га тек Цветко Дивизијар запитати: »Па шта је даље било, господин-Јово?«, а овај наставља започето, или почиње друго нешто, опет тако важно, да им прича. Ето тако је проводио време Јова пре подне, то јест до осам часова, а то је кад почиње канцеларијско време по свима краљевско-српским надлештвима.
После подне би, чим кашику из уста баци, хитао, да се све батргао, да што пре стигне у кафану, да поигра мало »жандара« до два часа. Играо је најчешће и најрадије са неким Швабом Кристијаном што прави штирак и сапун за вађење сваковрсних флека из хаљина.
— Је л’ ту фабрика? — пита Јован улазећи у Настину кафану.
— Ооо, ја тошла, тавно! Ја тошла — смеје се доброћудни Шваба, па се заценио од смеха што га Јова није одмах приметио.
— Деде, дај, Насто, педесет и две табле и две карте.... Овај... ’тедо’ рећи: педесет и две карте.
Кристијан се смеје, па сав помодрио на овај свакодневни виц Јовин.
— ’Оћемо л’, фабрико? — пита га Јова.
— О, ја, да играмо. Али нема крадиш жандарм? — условљава Кристијан — јер Јова је ужасно волео да збуни Швабу па да краде жандаре.
— А, боже сачувај! — вели Јова. — Шта је било — било, а сад ћемо поштено — вели Јова, па намигне на Насту. Да ја крадем, зар би мене трпео господин министар у служби? Чиновник не сме да краде, Швабо. Српски не сме, а ваш швапски може бити!
— А, ти јуче крадила много! — смеје се Шваба.
— Јуче је јуче, а данас је данас. Него, у шта ћемо да играмо? Ако ти добијеш, да узмеш моју Кају.
— О, за мене добра моја Кати; она мене прави кнедле, мени не треба тве жене. Доста једна! — Не треба ваша жена.
— Али мени треба твоја, Швабо.
Али Шваба се није љутио.
По неким нама непознатим законима који у васиони владају, некако се један другом ванредно допао: сродне душе, па се допуњавале. Шваби је то особито ласкало што се тако брзо и добро упознао са једним краљевско-српским беамтером, да је с њим био »пер-ту«; а и нашем Јови допало се све код Швабе, и његова мала женица Катика, а још више волео је да чује кад Шваба стане да говори српски, или кад се као мало наљути па псује српски. А после, погодан му је био још ваљда и стога што га је могао до миле воље товарити пред друштвом. Јер Јова је био шаљивчина, волео је да задева; па кад се задева са Србином, онда бива свакојако, и овако и онако, час натовари, час буде натоварен, али кад Швабу Кристијана задева, онда му је извесна победа и тријумф. Шваба не разуме, па се само смеје, а друштво још више. А Јови је то лако ишло, јер је боље владао српским језиком него Шваба Кристијан, а наш, опет, матерњи језик пун је таквих финеса да још мало па нећемо један другоме смети ни бога назвати! Тек ће му наш Јова рећи: »’Ајде, кажи, Швабо: Раскиселише ли ти се опанци?« А Шваба се мучи да изговори, зашишти као оно ракетла кад се запали, али никако не може да изговори, па изађе нешто десето. Е, тога смеха онда! И то тако иде из дана у дан, сваки дан. Таквим комедијама при картању збуни га Јова и Шваба редовно губи на »џандару«.
— У шта играмо, Швабо? — пита га Јова.
— Са једна кафа! — вели Шваба.
— Е па плати, Швабо, кафу, па узми једне старе карте, па се учи са твојом Швабицом, госпоја Катиком, па кад добро научиш, а ти онда дођи, па се нећеш брукати!
— О, ја блатим, блатим...
— Плати, јакако, кад хоћеш с Ватром да се играш! — вели Јова па пође у канцеларију, јер је већ два часа.
— О, ја видила; господина Јова крадила и данас, и јуче, и увек крадила. Прави комедије, а ја не гледала, а он крадила — прича Шваба смејући се од срца.
А Јова се полако на прстима врати од врата, па стане иза Кристијана, који га не види, па се тек одједаред преви пред њим.
— А ко блатила моја кафа, а, Швабо? — пита га Јова.
— Ја платила, — вели Шваба.
— А ко пила кафа? — пита Јова.
— Ја платила, а ти пила, — вели Шваба.
— Охохо! — вели Јова. — Ама је слатка! Татлија и кајмаклија! Није ни чудо, кад је муфте! — вели Јова, па се глади по трбуху. — Охохо! Да бог поживи петога џандара!
Од пола један до два имао је Јова доста времена да се наигра и нашали са Швабом. Седео би увек тако да издалека види шефа кад долази. И чим га спази, а он оставља карте, а Шваба би већ, разуме се, платио кафе и по једно винце. Јова би отрчао у пошту, сео на своје место и шефа дочекао.
Тако је живео Јова кроз сва четири годишња времена и дочекао Божић лета господња 1891.