Bik, tele i pastir

Bik, tele i pastir
Pisac: Ezop, prevodilac: Dositej Obradović

Basnu je napisao Ezop a Dositej ju je preveo i napisao naravoučenije.

Bik, prolazeći sa ustremljenijem kroz niska štalska vrata sa svoji silni rogovi, prebije gornji prag. Tele, videći to, reče pastiru: „Sad mi pravo kaži: ne voliš li mene koji ti nisam kadar onaku štetu učiniti! — „Rasti ti brže i ojačaj, — odgovori mu pastir, — pak se nimalo ti ne staraj za štetu što ćeš mi pričiniti, ona će se meni tobom obiln naplatiti”.

Naravoučenije

Namah ovde u početku priložiću od slova do slova Lesingove reči: „Beseda teleta, beseda je malih filosofa. Zli Bail! Kolike je poštene duše s svojimi proderzljivimi sumnjenijami opečalio! O vi, gospodo, koliko bi mi radi bili opečaljeni biti kad bi samo svaki od vas Bail biti mogao!” Ovako blagorodne i velike duše o velikim ljudma misle i govore. Verhovi previsokih gora ostavljaju daleko pod sobom crne oblačine. Mnoga se u mesecu tamna mesta vide, ništa manje on nam veliko dobro čini kad nas u noći prosveštava. U samome suncu črez na to priugotovljena orudija vide se neke maće, no zato niko neće reći da je sunce mračno. Ne može se ni od koga iziskivati da je bez najmanje slabosti i poroka (ovo je samo božije), a među ljudma onaj je najbolji koji najviše dobra u sebi imade. „Lažljivi sinovi čelovečeski”, veli car David, a zašto? „Jer su nepravedni u merila”, nećedu pravo da mere. Za malene slabosti u čoveku oporočavaju mu i preziru velike dobrodjetelji. Svak vidi da je to vesma nepravedno i nerazumno. Vsesilni i svemogući bog ne nateruje nikoga silom da u njega veruje: ko hoće da ne vidi, može, i kad je sunce nasred neba, neka samo veže oči. Spasitelj naš, nebesnu i presvetu nauku dajući, evo kako je nalaže: „Ko ima uši da može čuti, neka čuje!” Ovde nije sile ni naterivanja. I to je isto što dokazuje suncepodobnu istinost i božestvenost njegove nauke, koja je tako prirodna i uveritelna da, ko samo ima zdrave i čiste od svakih predvaritelnih laža uši, ne samo što će je čuti, no i za istinitu poznati i na svoje veliko dobro i blagopolučije primiće ju. Svako dokazatelstvo koje se podupire s prokletstvom i s anatemama, ili, što je jošt opačnije, s sabljom po vratu, to se već vidi šta je, samo nek je slobodno kazati.

Bail, kojega Lesing hvali, i on kao čovek mogao se je lasno u nekima veštma prevariti; ali je premnoge laži otkrio i opštepolezne istine izjasnio i pokazao, a ovo je taman što pametni ljudi i nacije žele i ištu. A potom naći će se ko će i njegove reči prosijati, baš tako kako je i on drugih, i pokazaće u čem ima pravo, u čem li ne; jošte, što je najvažnije, s kakvim je namjerenijem pisao, — sve to ljudi iznađu, po onoj reči: „Krtina ispod zemlje hodi, pak opet joj se trag nađe”.

„Poštenje Platonu i Aristotelu, ali istini najveće”, vele Greci; i ovako svi blagorazumni narodi umstvuju. Vešti koje se mogu s pametnim izjasniti rečma, našto tu kavga, anateme i sila oružja? Svet i istina evangelska nije se s silom niti s oružjem rasprostrla ni raširila, nit trebuje da se njima podupire i zaštištava. Kako gdi dođe kavga, vražda, lukavstvo, kabale i nasilije, odatle zdravi razum, mudrost, istina i hristjanska nauka beže, zašto „koje pričastije svjetu s mrakom ”, mudrosti s varvarstvom, i duhu krotosti i mira s svirjepostiju i s nemirom? Turci, dok su toga zakona, nikada se neće s naukom prosvetiti, zašto im njihova vera ne dâ, koja budući silom i s oružjem raširena, na njima je i utverždena; ko se tu usudi najmanje što reći protiv onoga što odže i derviši kažu, namah ode glava kao pečurka.

Blaženi dakle narodi koji presvetoj Isusovoj nauci sljeduju! Kad god bude, oni će se svi s mudrostiju i s naukom prosvetiti, zašto gdi je god prava mudrost s najzdravijim razumom, s neporočnjejšom i s čistjejšom dobrodjeteljiju sojedinjena, tu je pravo mesto i dom Evangelija i carstvo nebesnoje koje nam se črez njega obeštava. „Pokajte sja, približibo sja carstvije nebesnoje”. Koje je ovo razve Hristova nauka, koja se sva sostoji u svetu razuma i dobrodjetelji?

Iz ovoga svak može čisto viditi kako greše i protiv svoje polze postupaju oni od naše predrage braće koji, kako vide što novo i njima jošte neobično napisano, namah se počnu srditi i pitati: „Ko je to napisao? Ao, to mu i to bilo! Nekder on dođe ovamo, pak ćemo ga mi naučiti kako se piše!“ E dobro, 'ajde, pak baš i da dođe (što on vesma želi), šta bi mu učinili? Istukli, pa eto ti ga, nek zna drugi put kako će pisati! Čuda, ljudi! Zar se i tome hoće velika nauka za istući slabijeg od sebe? Ali on dobro zna da vi to ne bi učinili, njegovom srcu slatki ljudi! On vas sve skupa bolje poznaje nego vi sami sebe. Neka on vami jošt što napiše, a u slavnoj naciji ima, blagodarenije bogu, i sad, i biće, uzdamo se u boga, unapredak mnogo više i premnogo učenijih i boljih od njega ljudi koji, gdi god i u čem god on bude kao človek pogrešio, poznati će i pokazati, i tako to neće nikakova vreda naneti. A blago njemu ako što dobro i polezno napiše! To je sve njegovo blaženstvo, koje on sebi od boga jošte za koji dan života na ovoj zemlji želi.

Izvori

Antologija srpske književnosti [1]

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Ezop, umro -560, pre 2584 godine.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Dositej Obradović, umro 1811, pre 213 godina.