Дете и змија

Дете и змија
Писац: Езоп, преводилац: Доситеј Обрадовић

Басну је написао Езоп а Доситеј ју је превео и написао наравоученије.

Дете упази змију, узме штап и рече јој: „Не приступај к мени, јер ћу те с овим посред главе. Ја сам чуо како је нека oд вас једно дете ујела и смерти предала.” — „Чуј сад” — одговори змија — „и оно што јошт ниси чуо а ваља да чујеш ако си рад знати ствар oд краја дo конца. Оно дете хтело је убити змију садерати јој шарену кожу и навући ју на свој штап, зашо га је она ујела и убила.”

Оде дете, каже оцу шта је чуло, шитајући га је ли то тако. „То може ласно бити, сине мој” — отвешта отац — „зато одсад немој никада веровати једну вешт коју наполак чујеш, него чекај док је сву и са свим њејзиним опстојателствам не чујеш, пак и онда добро расуждавај пре него речеш: Тако је, а не иначе.”

Наравоученије

Сва прелаштенија человеческа на свету, како смо на више места рекли, происходе или из незнанства или из недостаточнога и кривога познанства, које, како је недостаточно, тако све што се о њему суди и говори мора бити или сасвим или од части лажно. А да зашто тако ласно људи верују и варају се? Ево зашто. Знати је лепа вешт, а свак природно оно што је лепо жели имати, а желити имати или у самој вешти имати, то свак види да је весма једно од другога далеко. Имати што и знати, — томе се изискују средства, начин и труд; а желиш што, или себи мечтати да оно што ко жели има, — томе се неће ни полак труда. Зато се случава ово што Инглез вели: „А man shall hardly speak anything so absurd, but he will find his approvers: један човек једва ће говорити што нибуд тако будаласто, но он ће наћи своје соутверждатеље.” И наша српска реч лепо ово исто представља у пословици: „Лакше је веровати него ићи питати.”

Ништа није чешће него децу чути да се инате и једно другом веле: „Т и н е з н а ш н и ш т а.” Кад би чловек пристојно хотео и могао расудити да све његово наравно благополучије из чистога и правога поњатија, мишљења и суђења происходи, нити би у испитивању вешти хитио, нити би себи воображавао да зна оно што не зна, нити би, на конац, ласно веровао све што наполак чује и што опстојателно не зна. На пример, ко верује и исповеда да јест бог, разумно верује и исповеда, зашто види толике чудне предмете с таковом премудростију устројене, да мора бити всесилни и премудри зиждитељ и содјетељ који је све то создао, тако дивно уредио и содержава. Али кад нам ревњиви дервиш дође казивати да тај исти бог самим Турком добро жели, а на све проче народе да мрзи, он се љуто вара, нити има чисто поњатије о богу, о којему овако ваља мислити: мрзити, срдити се, завидиш и прочаја, — то су страсти и несовершенства, а бог је бестрастан и совершен, он се никада ни на кога не може расрдити, а ко чини зло, сам га себи чини. Нерона истога и њему подобне — њихова ће их зла совест и зла дела мучити, а не бог.

Беднога Монтезуму, американскога владјетеља, немилостиви Шпањоли осуде на сожеженије. Дође францишкан да га обрати у своју веру, обештавајући му по смерти рај. Запита га Монтезума: „Иду ли Шпањоли у тај рај кога толико хвалиш?” Каже онај да иду. „Дакле, ја тамо нећу” — отвешта неправедно осуђени. Он није могао другојаче мислити него овако: гди зли и неправедни људи иду, нека говори ко што хоће, то не може добро место бити.

Ко зна да отров трује и ко се не би рад отровати, он својевољно и при здравој памети неће отров пити; а ко прво зна, и фторо не би рад, а треће својевољно чини: шта ћеш о њему судити разве да није при памети.

Доброје лепе вешти и знања достојне знати, али је у исто време поштено и паметно оно што не знамо — казати да не знамо, и искати способно средство к правом познанству онога што желимо доћи. Навластито кад ко што доказује, или нека паметно доказује, или нек не зановета и нека не чини као неки Александров похлебник, који хотећи да докаже да сном не ваља веровати, доказиваше говорећи да је тако Александер снио. Свак зна да је истина да сни лажу и да нису за веројатије, али то на тај начин доказивати, значи истину на лажи оснивати и њу исту у лаж преобраштавати. Одмећимо од себе крива знања, почињимо сумњати: ово доводи к истраживању, а истраживање к познавању и к истини. Није доста: рече тако ови, а онако они. Томе никада нема ни краја ни конца. Рекао је ко је што знао и мислио, ”Колико глава толико капа”; но разуман човек ваља да сазна зашто је ко рекао, и је ли тако управ или криво речено. Шта га Мухамед каже да му је бог рекао, мора ко бити сасвим луд Турчин да му то верује. Он сам, знајући да те вешти нису за веровање, имао је толико хитрости да их од стране божје каже, пак ко сме онда даље испитивати или сумњати — намах по врату!

Није дакле нимало довољно што неки хоће: „То је дух свети за добро нашао и установио; многа су се Евангелију сасвим противна мудрованија на ови начин увела. Зато ваља здраво расудити: је ли то паметно и полезно? И како се позна да није ни једно ни друго, онда се тај час види шта је и како је. Ми видимо неки разум у истим бесловесним животињама, пак је ли право да и од њих стражњи остајемо? На пример, хрт кад беспослен каса, он иде којекуд, а кад се за зецом пусти, лети управ како тане. Тако и ми, гди је потреба и гди можемо најкраћим путем и управ доћи, нашто намоколити. „Покажи ми от дјел твојих вјеру твоју”, — премудро вели апостол, — ово је управ и накратко.

Ко год вели да добро верује, а видиш га да зло дела, крсти га се; таки и с богом лаже, некамоли неће с људма. Ко разумно, поштено и праведно живи, он таман верује како Евангелије изискује.

За докончати ово наравоученије, памтимо ове две вешти: прво, што се год може са здравим општим разумом јасно познати, то није потреба замршивати ни потамњавати; а што се год чисто не разуме, за то се не ваља инатити ни мрзити, но без пристрастија о том расуждавати. А ово свак разуме: да је онај најпаметнији који је најбољи.

Извори

Антологија српске књижевности [1]

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Езоп, умро -560, пре 2584 године.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Доситеј Обрадовић, умро 1811, пре 213 година.