Biblija (Bakotić) : Poslanica Jevrejima
| ←Filimonu | BIBLIJA Pisac: Lujo Bakotić |
Jakovljeva→ |
Glava 1.
[uredi]1 Pošto je negda više puta i na razne načine govorio ocevima našim preko proroka,
2 progovori nama Bog ovih poslednjih dana preko Sina, koga postavi za naslednika svih stvari, preko koga je i vekove stvorio,
3 i koji, budući odsjaj slave njegove i slika obličja njegova, i podržavajući sve stvari rečju moći svoje, i svršivši očišćenje greha naših, sede s desne strane prestola veličanstva na visini,
4 postavši toliko veći od anđela, što on nasleđe dobi od imena slavnijeg od njihovog.
5 Jer kome od anđela reče ikad Bog: "Ti si Sin moj, ja te danas rodih"? i još: "Ja ću njemu biti Otac i on će mi biti Sin"?
6 I, uvodeći prvorođenoga opet u svet, govori: "Da mu se poklone svi anđeli Božji!"
7 I još o anđelima govori: "Onaj koji od anđela svojih vetrove čini i od slugu svojih plamen ognjeni."
8 Ali on Sinu kaže: "Presto je tvoj večan, Bože, i skiptar je kraljevstva tvoga skiptar pravde.
9 Pravdu si ljubio i mrzeo zlobu; zato i pomaza te, Bože, Bog tvoj uljem radosti većma od drugova tvojih".
10 I još: "Ti si, Gospode, u početku zemlju osnovao, i nebesa su delo ruku tvojih.
11 Sve će proći, ali ti ostaješ. I sve će to ko haljina ostareti;
12 ti ćeš ih ko haljinu saviti, i sasvim će se izmeniti. Ali ti ostaješ uvek isti, i godine tvoje neće nikada svršiti".
13 I kome od anđela reče kad: "Sedi meni s desne strane, dok ne položim neprijatelje tvoje za podnožje nogama tvojim?"
14 Nisu li oni svi duhovi koji Bogu služe, poslani da vrše službu za one koji imaju da dobiju nasleđe spasenja?
Glava 2.
[uredi]1 Zato treba da se još više držimo stvari koje slušasmo, da ne ispadnemo daleko od njih.
2 Jer ako je reč objavljena preko anđela imala svog uspeha, i ako je svaki prestupak i oglušak pravednu naplatu primio,
3 kako ćemo proći mi, zanemarujući toliko spasenje, koje najpre Gospod objavi, i koje nam potvrdiše oni koji ga behu čuli,
4 dok je sam Bog potvrđivao svedočanstvo njihovo znacima i čudesima, silnim delima i darovima Duha Svetoga, koje razdeli po svojoj volji?
5 Jer Bog ne pokori anđelima svet koji će doći i o kome govorimo.
6 A neko izreče negde ovo svedočanstvo: "Šta je čovek, da ga se opomeneš, i sin čovečji, da se o njemu brineš?
7 Umalio si ga malo prema anđelima, i slavom i čašću si ga ovenčao
8 i sve si pokorio pod noge njegove." I zbilja, kad mu sve pokori, to Bog ništa ne ostavi njemu nepokoreno. Ali mi sad još ne vidimo da mu je sve pokoreno.
9 Ipak mi vidimo onoga koji je za malo vremena učinjen nešto manji od anđela, Isusa, ovenčana slavom i čašću radi smrti koju podnese, da bi po milosti Božjoj i za sve ljude smrt podneo.
10 I dolikovaše onome za koga i po kome su sve stvari, i koji je mnoge sinove hteo da vodi u slavu -, da kroz trpljenja uzdigne do savršenstva Kneza spasenja njihova.
11 Jer i onaj koji posvećuje i oni koji se posvećuju, svi su od jednoga, i zato se on ne stidi nazvati ih braćom
12 kad govori: "Objaviću ime tvoje braći svojoj, slaviću te usred sabora."
13 I još: "U te ću se ja uzdati." I još: "Evo mene i dece moje, koje mi Bog dade."
14 I kako su deca sudeonici puti i krvi, tako i on sudelova u tome, da smrću satre onoga koji je imao moć smrti, to jest đavola,
15 i da oslobodi sve one koji od straha od smrti behu robovi u celom svom životu.
16 Jer on zaista ne dođe u pomoć anđelima, nego potomstvu Avraamovu.
17 Zato je trebao u svemu da bude napravljen sličan braći svojoj, da bi bio milosrdan i veran prvosveštenik pred Bogom, da bi izvršio službu očišćenja greha naroda.
18 Jer budući sam bio iskušan u onome u čemu pretrpi, može da pomogne onima koji se iskušavaju.
Glava 3.
[uredi]1 Zato, braćo sveta, zajedničari zvanja nebeskoga, poznajte poslanika i prvosveštenika vere naše, Isusa,
2 koji je veran onome koji ga postavi, kao što bi i Mojsije u svemu domu njegovu.[1]
3 Jer je on smatran dostojan toliko veće slave od slave Mojsijeve, koliku veću čast od samog doma ima onaj koji dom sagradi.
4 Svaki dom neko sagradi, a ko sve je stvari gradio to je Bog.
5 Mojsije pak beše veran u svemu domu Božjemu kao služitelj, za svedočanstvo onoga što je imalo da se objavi;
6 ali je Hristos, kao sin, u svome domu, a njegov dom to smo mi, ako do kraja održimo čvrsto uverenje i nadu kojima se dičimo.
7 Zato, kao što govori Duh Sveti: "Danas, ako njegov glas čujete,
8 da ne otvrdnu srca vaša ko u vreme bune, u dan napasti u pustinji,
9 kad me oci vaši iskušaše, i videše dela moja četrdeset godina.
10 Zato se rasrdih na taj rod, i rekoh: jednako se metu u srcima svojim, a puteva mojih ne poznaše.
11 I zakleh se tad u gnevu svome: Neće oni u moj pokoj ući."
12 Pazite, braćo, da ne bude u kome od vas srce zlo i neverno, da odstupi od Boga živoga,
13 nego se podržavajte svaki dan, dok se god može reći: "danas" -, da se koji od vas ne ukruti od prevare greha.
14 Jer postadosmo zajedničari Hristovi, samo ako se do kraja čvrsto održimo u uverenju koje smo u početku imali,
15 dok je rečeno: "Danas ako njegov glas čujete, da ne otvrdnu srca vaša ko u vreme bune."
16 Jer koji behu oni koji, čuvši ga, pobuniše se, ako to nisu bili svi oni koji iziđoše s Mojsijem iz Egipta?
17 A na koje je Bog gnevan bio četrdeset godina, nego na one koji sagrešiše, i čiji leševi u pustinji padoše?
18 A kojima se zakle da neće ući u pokoj njegov, nego onima koji behu neposlušni?
19 I vidimo da i ne mogoše ući zbog neverstva svoga.
Glava 4.
[uredi]1 Bojimo se, dakle, dok još postoji obećanje da se ulazi u pokoj njegov, da ne odocni koji od vas.
2 Jer je ona dobra vest objavljena i nama kao i njima, ali njima ne pomože objavljena reč,
3 jer ona ne nađe vere u onima koji je čuše. Ali mi koji verujemo, mi ulazimo u pokoj, kao što reče. "Zakleh se u gnevu svome: neće oni u moj pokoj ući." On tako reče, i ako su dela njegova bila svršena od stvorenja sveta.
4 Jer negde reče za sedmi dan ovako: "I počinu Bog od sviju dela svojih u sedmi dan."
5 A ovde opet: "Neće oni u moj pokoj ući."
6 I kako je određeno da neki imaju još da uđu u njega, a oni kojima je najpre javljeno ne uđoše zbog neposlušanja,
7 to Bog opet odredi jedan dan, "danas," govoreći u Davidu, po tolikom vremenu, kao što je pre kazano: "Danas ako njegov glas čujete, da ne otvrdnu srca vaša."
8 Jer da im je Isus doneo pokoj, ne bi posle toga govorio za drugi dan.
9 Ostala je dakle narodu Božjemu još jedna subota za počivanje.
10 Jer koji uđe u pokoj njegov, taj počiva od dela svojih kao i Bog od svojih što počinu.
11 Postarajmo se, dakle, da uđemo u taj pokoj, da niko ne padne dajući jednak primer neposlušanja.
12 Jer reč Božja je živa i jaka, i oštrija od svakog mača na obe strane naoštrena, i prodire čak do rastavljanja i duše i duha, i zglavaka i mozga, i sudi i o osećanjima i o mislima srca.
13 Nikakvo stvorenje nije sakriveno pred njim, nego je sve golo i otkriveno pred očima onoga kome mi treba da odgovaramo.
14 imajući, dakle, velikog prvosveštenika, koji je prošao kroz nebesa, Isusa, Sina Božjega, držimo se čvrsto u veri koju ispovedamo.
15 Jer nemamo prvosveštenika koji nam naše slabosti ne može oprostiti, nego koji je u svačemu iskušan kao i mi, a bez greha.
16 Pristupajmo dakle s pouzdanjem k prestolu milosti, da nađemo milosrđe i primimo milost, da bismo dobili pomoć u potrebama svojim.
Glava 5.
[uredi]1 Svaki prvosveštenik koji se iz ljudi uzima, za ljude se postavlja na službu Bogu, da prinosi priloge i žrtve za grehe.
2 On može biti popustljiv prema onima koji ne znaju i prema zabludelima, jer je slabost i njegov udeo.
3 I zbog te slabosti je on dužan prinositi žrtve i za svoje grehe kao i za grehe naroda.
4 Niko sam od sebe ne određuje sebi to zvanje, ako nije pozvan od Boga, kao što je bio Aron.
5 Tako i Hristos ne odredi sam sebi slavu da postane prvosveštenik, nego je on dobi od Onoga koji mu reče: "Ti si sin moj, ja te danas rodih!"
6 Kao što na drugom mestu reče: "Ti si sveštenik na sve vekove po redu Mehlisedekovu."
7 On je taj koji je u dane puti svoje vapajem silnim i sa suzama prinosio molbe i molitve k onome koji ga je mogao izbaviti od smrti, i budući uslišen radi svoje pobožnosti,
8 nauči se - i ako je Sin Božji bio - poslušanju, po onome što podnese,
9 i pošto bi uzdignut u savršenstvo, postade svima koji ga poslušaše začetnikom večnoga spasenja
10 i bi proglašen od Boga prvosveštenikom po redu Melhisedekovu.
11 O tome imamo mnogo da govorimo, i to stvari koje je teško iskazati, jer ste postali spori u slušanju.
12 Jer vi koji biste odavna trebali da ste učitelji opet treba da naučite prva slova reči Božje, i postadoste da trebate mleka a ne jake hrane.
13 A onaj koji se hrani mlekom nema iskustva reči pravde, jer je dete.
14 Ali je jaka hrana za ljude zrele, kod kojih je razumevanje izvežbano dugim iskustvom u razlikovanju dobra i zla.
Glava 6.
[uredi]1 Zato ostavljajući osnove Hristove reči, obratimo se ono što je već dovršeno, a da ne postavljamo opet temelje odricanja od mrtvih dela, vere u Boga,
2 nauke krštenja, rukopoloženja, uskrsenja mrtvih i suda večnoga.
3 I to ćemo učiniti ako Bog dopusti.
4 Jer nije moguće da se oni koji su već jednom prosvetljeni, i okusili dara nebeskoga, koji su postali zajedničari Duha Svetoga,
5 i okusili dobre reči Božje i sile budućega veka, - pa su otpali -,
6 opet obnove i dovedu na pokajanje, jer oni sami raspinju Sina Božjega i izlažu ga ruženju.
7 Kad je zemlja potopljena kišom, koja često na nju pada, i rađa korisnu travu onima koji je obrađuju, ona saučestvuje u Božjem blagoslovu;
8 ali ako iznosi trnje i čičak ona je prezrena i blizu da bude prokleta, i ona se najposle sažeže.
9 Ali i ako mi tako govorimo, opet se od vas, ljubljeni, nadamo stvarima boljim i pogodnijim za spasenje.
10 Jer Bog nije nepravedan da zaboravi trud vaš i ljubav koju pokazaste za ime njegovo, posluživši i još dalje služeći svetima.
11 Mi želimo da svaki od vas pokaže takvu revnost, da bi se nadanje do kraja potpuno održalo,
12 tako da ne budete leni, nego da se ugledate na one koji verom i postojanošću nasleđuju obećanja.
13 Kad Bog Avraamu učini obećanje, ne mogući ničim većim od sebe da se zakune, zakle se sobom,
14 govoreći: "Zaista blagosloviću te, i umnožiću potomstvo tvoje".
15 I tako, istrajnošću, dobi Avraam obećanje.
16 I ljudi se kunu onim što je veće od njih, i zakletva je jemstvo kojim se sve rasprave njihove kraju privode.
17 Zato Bog, kad htede da naslednicima obećanja jasnije pokaže nepokolebljivost rešenja svoga, doda i zakletvu,
18 da bismo u dvema nepokolebljivim stvarima, u kojima nije moguće da je Bog slagao, imali jako pouzdanje, mi, kojima je ostavljeno kao jedino pribežište da se uhvatimo za nadanje koje nam beše pruženo.
19 To nadanje mi držimo kao jako i pouzdano sidro duše, koje preko zavese prodire
20 do onde gde Isus uđe kao naš predvodnik, postavši prvosveštenik po redu Melhisedekovu na sve vekove.
Glava 7.
[uredi]1 I zaista ovaj Melhisedek koji beše kralj Salimski, sveštenik Boga Svevišnjega, koji pođe u susret Avraamu kad se vraćaše s boja posle poraza kraljeva, koji ga blagoslovi,
2 i kome Avraam dade desetak od svega; koji je najpre po značenju imena svoga kralj pravde, a posle i kralj Salimski, to jest kralj mira;
3 koji je bez oca, bez matere, bez roda; koji nema ni početka danima, ni svršetka životu, ali koji je upoređen sa Sinom Božjim, taj Melhisedek ostaje sveštenik na sve vekove.
4 Posmatrajte sad koliko je veliki taj kome Avraam, patrijarh, dade desetak od plena.
5 Oni od sinova Levijevih koji primaju sveštenstvo, imaju, po zakonu, zapovest da uzimaju desetak od naroda, to jest od braće svoje, koji su ipak izišli iz bedara Avraamovih;
6 a on, koji nije bio od njihova roda, uze desetak od Avraama, i blagoslovi onoga koji imaše obećanja.
7 I nema sumnje da manji prima blagoslov od većega.
8 A ovde koji uzimaju desetak to su ljudi smrtnici; ali onamo ga primi onaj za koga je posvedočeno da je živ.
9 Sem toga Levije, koji je primio desetak, platio ga je, da tako rečem, po Avraamu,
10 jer on bejaše još u bedrima očevim kad Melhisedek pođe u susret Avraamu.
11 Ako je dakle savršenstvo bilo moguće kroz Levitsko sveštenstvo, jer se na tom sveštenstvu osniva zakon koji je narod primio, kakva je još potreba bila da se pojavi drugi sveštenik po redu Melhisedekovu, a ne po redu Aronovu?
12 Jer kad se menja sveštenstvo, mora da se menja i zakon.
13 I zaista onaj za koga se to govori od drugoga je kolena, od koga ni jedan član nije vršio službu oltara.
14 Jer je poznato da Gospod naš iziđe iz kolena Judina, o kome Mojsije ništa ne govori za ono što se odnosi na sveštenstvo.
15 I to postaje još jasnije kad se pojavljuje drugi sveštenik po podobju Melhisedekovu,
16 koji ne postade to po zakonu putene zapovesti, nego po sili nepropadljivog života.
17 Jer mu se dade ovo svedočanstvo: "Ti si sveštenik na sve vekove po redu Melhisedekovu."
18 Tu je dakle ukidanje ranije zapovesti, zbog njene slabosti i uzaludnosti, -
19 jer zakon nije ništa doveo do savršenstva, - i postavljanje bolje nade, kojom se mi k Bogu približujemo.
20 I kako ni to nije bilo bez zakletve,
21 jer dok su Leviti postajali sveštenici bez zakletve, Isus je to postao sa zakletvom, preko onoga koji mu reče: "Gospod se zakle i neće se pokajati: ti si sveštenik na sve vekove po redu Melhisedekovu"-,
22 Isus je po tome jemac boljeg saveza.
23 Sem toga: mnogo je bilo sveštenika, jer im je smrt smetala da budu večiti.
24 Ali on, zato što ostaje za sve vekove, on ima sveštenstvo koje se ne može prenositi.
25 Zato on i može savršeno da spasava one koji po njemu k Bogu pristupaju, kad je za uvek živ, da može posredovati za njih.
26 I trebaše nam takav prvosveštenik, svet, nevin, bez mane, odvojen od grešnika i viši od samih nebesa,
27 kome nije potrebno svaki dan, kao sveštenicima, najpre za svoje grehe žrtve prinositi, a zatim za narodne, jer on to učini jednom za svagda kad sebe prinese.
28 Jer zakon postavlja za sveštenike ljude koji su podložni slabostima, ali reč zakletve koja je rečena po zakonu postavlja Sina, koji je večito savršen.
Glava 8.
[uredi]1 A u ovome što govorimo glavno je to da imamo takvog prvosveštenika koji sede s desne strane veličanstva na nebesima,
2 koji je služitelj svetilišta i istinitog šatora koji podiže Gospod, a ne čovek.
3 Svaki je prvosveštenik postavljen da prinosi priloge i žrtve, i zato je potrebno da i on ima šta da prinese.
4 Da je on na zemlji, on ne bi bio ni sveštenik, jer su tu sveštenici koji po zakonu priloge prinose,
5 koji služe službu koja je slika i senka pojava nebeskih, prema onome što je javljeno Mojsiju kad je stao da načini šator; "I gledaj", rečeno mu je, "da činiš sve po prilici koja ti je na gori pokazana!"
6 Ali on sad dobi u toliko veću službu što je postao posrednik višeg saveza, koji se utvrdi na boljim obećanjima.
7 I zaista, da je prvi savez bio bez mane, ne bi trebalo da se novim dopuni.
8 Jer kudeći govori Gospod Izrailju: "Evo idu dani, govori Gospod, kad ću načiniti s domom Izrailjevim i s domom Judinim nov savez,
9 ne ko savez koji učinih s ocima njihovim, kada ih za ruku uzeh da ih iz egipatske zemlje izvedem; jer ne ostadoše u savezu mome, i ni ja ne marih za njih, govori Gospod.
10 Nego evo saveza koji ću s domom Izrailjevim učiniti posle tih dana, govori Gospod: Zakon svoj u duh ću njihov ja metnuti i u srcu njihovu zapisati; i njima ću ja Bog njihov, i oni će meni moj narod biti.
11 I niko više neće bližnjega svog učiti, ni brat brata svoga govoreći: Poznaj Gospoda! Jer će me svi poznati, od najmanjeg do najvećeg među njima.
12 Jer ću im oprostiti bezdušnosti njihove, i greha njihovih više neću pominjati".
13 A kad veli: novi savez, prvi načini starim; a što je staro i zastarelo, blizu je da iščezne.
Glava 9.
[uredi]1 Prvi savez imaše pravila za bogosluženje i za zemaljsko svetilište.
2 Jer beše načinjen šator. U prvom delu njegovom, koji je nazvan svetinjom, bejahu svećnjak i trpeza i hlebovi za predstavljanje,
3 a za drugom zavesom bejaše šator, koji je nazvan svetinja nad svetinjama,
4 koja imaše zlatni oltar za kađenje i kovčeg saveza okovan svuda zlatom, u kome behu zlatni sud sa manom i palica Aronova, koja se beše omladila, i tablice saveza.
5 A više njega behu heruvimi slave, koji osenjavahu oltar, o čemu nije sad čas da se opširnije govori.
6 Budući to tako uređeno, sveštenici koji vrše službu, ulaze svagda u prvi šator,
7 a u drugi ulazi jednom u godini sam prvosveštenik, ne bez krvi koju prinosi za sebe sama i za grehe naroda.
8 Time je Duh Sveti pokazivao da još ne beše otvoren put u presveto mesto dokle god prvi šator stoji.
9 To je slika za sadašnje vreme, u koje se prinose prilozi i žrtve, koji ne mogu da u savesti usavršuju onoga koji tu službu vrši,
10 i koji sa jelom i pićem i raznim umivanjima bejahu puteni zahtevi, postavljeni samo do vremena ispravljanja.
11 Ali Hristos dođe kao prvosveštenik budućih dobara, i on prođe kroz veći i savršeniji šator, koji nije rukom građen, to jest nije od takvoga stvorenja;
12 i on uđe jednom za svagda u svetilište, ni s krvlju jarećom ni telećom, nego svojom krvlju, i pribavi večni otkup.
13 Jer ako krv junčija i jareća i pepeo juničin, poškropivši opoganjene, osvećuje i daje telesnu čistotu,
14 kako li neće krv Hrista, koji duhom večitim samog sebe bez mane prinese Bogu, očistiti savest vašu od mrtvih dela, da služite Bogu živome!
15 I zato je on posrednik novog saveza, da bi posredovanjem smrti njegove, koja bi za otkup prestupaka od prvog saveza, pozvani primili večno nasledstvo koje im bi obećano.
16 Jer gde je zavet,[2] treba da se utvrdi i smrt onoga koji je učinio zavet.
17 I zaista zavet važi samo posle smrti, jer on nema nikakve sile dok je živ onaj koji ga je učinio.
18 Zato je i prvi savez bio potvrđen krvlju;
19 jer kad Mojsije proglasi sve zapovesti zakona pred celim narodom, on tad uze krvi jareće i teleće s vodom i vunom crvenom i isopom, te pokropi i knjigu i sav narod,
20 govoreći: Ovo je krv saveza koji Bog učini s vama.
21 A tako i šator i sve sudove obreda pokropi krvlju.
22 I gotovo sve se krvlju čisti po zakonu, i bez prolivanja krvi nema oproštenja.
23 Trebalo je dakle da se stvari koje predstavljaju prilike nebeske tim sredstvima očiste, ali same nebeske stvari trebale su za to uzvišenijih žrtava od ovih.
24 Jer Hristos ne uđe u svetilište urađeno od čoveka na priliku onog pravog, nego uđe u samo nebo, da se pokaže sad pred licem Božjim za nas;
25 i ne uđe da više puta prinosi samog sebe, kao što prvosveštenik ulazi svake godine u svetilište s krvlju tuđom:
26 inače bi on morao da više puta pretrpi od stvorenja sveta, - dočim se on sad na svršetku veka pojavi samo jedanput da svojom žrtvom uništi greh.
27 I kao što je ljudima određeno jednom umreti, a zatim da im se sudi;
28 tako se i Hristos jednom prinese da uz me grehe mnogih, a pojaviće se drugi put, a ne radi greha, onima koji ga čekaju za svoj spas.
Glava 10.
[uredi]1 I zakon, imajući samo senku budućih dobara, a ne i pravo predstavljanje stvari, jednim te istim žrtvama, koje se svake godine stalno prinose, ne može nikada da dovede do savršenstva one koji tim žrtvama prisustvuju.
2 Ne bi li se inače prestalo da se prinose, kad oni koji vrše tu službu -, pošto se već jednom očiste -, ne bi više imali nikakve svesti greha svojih?
3 Ali se tim žrtvama svake godine ponavlja spomen greha,
4 jer krv junčija i jareća ne može uzeti greha.
5 Zato, ulazeći u svet, Hristos govori: "Žrtve i prinose nisi hteo, ali si mi telo pripravio.
6 Žrtve i prinosi za greh nisu ti ugodni bili.
7 I tad rekoh: Evo me, ja idem, (piše za me na čelu knjige) da izvršim, Bože, volju tvoju."
8 I pošto reče: "Žrtve i prinose nisi hteo niti su ti ugodni bili,"
9 (a to se po zakonu prinosi), on dalje kaže: "Evo me, ja idem, da izvršim volju tvoju."
10 On tako ukida prvo da postavi drugo. I mi smo, po toj volji, prinosom tela Isusa Hrista, osvećeni jedanput za uvek.
11 I dok svaki sveštenik svaki dan služi i često prinosi one iste žrtve, koje nikad ne mogu uzeti greha,
12 On, pošto prinese samo jednu žrtvu za grehe, sede za svagda s desne strane Boga,
13 čekajući sad dok se polože neprijatelji njegovi za podnožje nogama njegovim.
14 Jer je on jednim samim prinosom usavršio za uvek one koji su osvećeni.
15 A svedoči nam to i Duh Sveti, jer pošto reče:
16 "Evo saveza koji ću s njima urediti posle tih dana, govori Gospod: Zakon svoj ću u srce njihovo ja metnuti i u duhu njihovu zapisati"-, on dodaje:
17 "I grehe njihove i bezdušnosti njihove više neću pominjati."
18 A gde je oproštenje greha, tu više nema prinosa za grehe.
19 Imajući dakle slobodu, braćo, ulaziti u svetilište s pomoću krvi Isusa Hrista, putem novim i živim,
20 koji nam je on otvorio kroz zavesu, to jest kroz put svoju,
21 i imajući prvosveštenika postavljena nad domom Božjim,
22 pristupajmo s istinskim srcem i punom verom, srcem očišćenim od zle savesti, i telom umivenim vodom čistom.
23 Držimo se čvrsto priznanja nade, jer je veran onaj koji je dao obećanje;
24 pazimo jedan na drugoga, da se takmičimo u ljubavi i u dobrim delima;
25 ne ostavljajmo sabore svoje, kao što neki imaju običaj, nego jedan drugoga podržavajmo, i to utoliko više ukoliko vidite da se približuje dan.
26 Jer ako mi namerno grešimo, pošto smo primili poznanje istine, nema više žrtve za grehe,
27 nego strašno očekivanje suda i revnost vatre koja će progutati one koji se bune.
28 Ko prestupi zakon Mojsijev, bez milosrđa umire po svedočanstvu dva ili tri svedoka;
29 a koliko mislite da će već muke zaslužiti onaj koji Sina Božjega pogazi, i krv saveza, kojom se posveti, za poganu drži, i Duha milosti naruži?
30 Jer znamo onoga koji reče: "Moja je osveta, moja je odmazda!" i još: "Gospod će svome narodu suditi."
31 Strašno je upasti u ruke Boga živoga!
32 Opominjite se pak prvih dana svojih, kad, pošto se prosvetliste, mnogu borbu usred muka podnesoste,
33 s jedne strane izloženi kao predmet sramote i nevolja, a s druge strane pridruženi onima čiji položaj jednak beše.
34 Jer se sažaliste na sužnje i dadoste s radošću da se razgrabi vaše imanje, znajući da imate za sebe imanje bolje i trajno na nebesima.
35 Ne napuštajte, dakle, to svoje pouzdanje, za koje je vezana velika nagrada.
36 Jer vam je potrebno ustrajanje da biste, pošto Božju volju izvršite, primili ono što vam je obećano.
37 Jer još malo, malo vremena, pa će doći onaj koji treba da dođe, i on neće odocniti.
38 A moj će pravednik od vere živeti; ali ako odstupi, moja duša neće u njemu uživati.
39 A mi, braćo, nismo od onih koji odstupaju da propadnu, nego od onih koji imaju veru da dušu svoju spasu.
Glava 11.
[uredi]1 Vera je pak pouzdana izvesnost onoga čemu se nadamo, i uverenje o stvarima koje ne vidimo.
2 Preko nje i stari dobiše svedočanstvo.
3 Verom poznajemo da je svet rečju Božjom stvoren, tako da je ono što je vidljivo postalo iz nevidljivoga.
4 Verom prinese Avelj uzvišeniju žrtvu Bogu nego Kain, i kroz nju dobi svedočanstvo da je pravednik, kad Bog potvrdi prinose njegove; i kroz nju on mrtav još govori.
5 Verom bi Enoh prenesen da ne vidi smrti, - i ne nađe se više, jer ga Gospod preseli, jer pre nego ga preseli dobi svedočanstvo da ugodi Bogu.
6 A bez vere nije moguće Bogu ugoditi, jer onaj koji hoće da dođe k Bogu treba da veruje da Bog postoji i da nagrađuje one koji ga traže.
7 Verom Noje, božanstveno nadahnut o stvarima koje se još nisu videle, a u pokornom strahu, načini korablju za spasenje doma svoga; njome on osudi sav svet i posta naslednik pravde koja je po veri.
8 Verom posluša Avraam, kad bi pozvan da iziđe u zemlju koju je imao da primi u nasleđe, i iziđe ne znajući kuda ide.
9 Verom dođe on u zemlju obećanu, kao u tuđu, i pod šatorima življaše s Isakom i s Jakovom, sunaslednicima istog obećanja,
10 jer čekaše grad koji ima čvrste temelje, kome je graditelj i tvorac Bog.
11 Verom i sama Sara, nerotkinja, primi moć da zatrudni i rodi preko vremena starosti, jer držaše za verna onoga koji obeća.
12 Zato se i narodi od jednoga samoga, i to iznemoglog čoveka, potomstvo brojno kao zvezde na nebu, kao pesak na obali morskoj, koji se brojiti ne može.
13 U veri pomreše svi ti, ne primivši obećanja, ali ih oni videše i pozdraviše ih iz daleka, priznajući da su gosti i putnici na zemlji.
14 Koji tako govore pokazuju da traže otadžbinu;
15 a da su se opomenuli one iz koje iziđoše, imali su vremena da se u nju vrate.
16 Ali sad bolju žele, to jest nebesku. Zato se Bog ne stidi nazvati se njihovim Bogom, jer im je on pripravio grad.
17 Verom privede Avraam Isaka, kad bi okušan, i jedinorođenoga svoga prinošaše, (on koji beše primio obećanje
18 u kome beše kazano: "U Isaku nazvaće ti se potomstvo"),
19 pomislivši da je Bog moćan i iz mrtvih uskrsnuti; i zato ga i dobi natrag po nekoj prilici uskrsenja.
20 Verom blagoslovi Isak Jakova i Isava, predviđajući buduće stvari.
21 Verom blagoslovi Jakov, umirući svakog sina Josifova i pokloni se, naslonivši se na vrh štapa svoga.
22 Verom spomenu Josif, umirući, izlazak sinova Izrailjevih, i dade naredbe za kosti svoje.
23 Verom Mojsija, pošto se rodi, kriše tri meseca roditelji njegovi, jer videše da je dete krasno, i ne pobojaše se objave kraljeve.
24 Verom Mojsije, kad bi veliki, ne htede da se naziva sin kćeri Faraonove,
25 i vole pretrpeti s narodom Božjim, nego li imati za neko vreme sladosti greha,
26 držeći sramotu Hristovu za veće bogatstvo od svega blaga egipatskoga, jer oči njegove gledahu na nagradu.
27 Verom ostavi on Egipat, ne pobojavši se jarosti kraljeve, jer se držaše onoga koji se ne vidi kao da ga viđaše.
28 Verom svrši Pashu i kropljenje krvi, da se pustošnik ne dotakne Izrailjevih prvorođenih.
29 Verom pređoše oni Crveno more kao suhu zemlju, što kad Egićani pokušaše potopiše se.
30 Verom padoše zidovi Jerihonski, pošto su sedam dana opkoljeni.
31 Verom Rava, bludnica, ne pogibe s nevernicima, jer beše dobre volje primila uhode.
32 I šta ću još da kažem? Jer mi ne bi dostalo vremena kad bih stao govoriti o Gedeonu, i o Varaku, o Samsonu i Jeftaju, o Davidu i Samuilu i o drugim prorocima,
33 koji verom pobediše kraljevstva, vršiše pravdu, dobiše obećanja, zatvoriše čeljusti lavovima,
34 ugasiše silu ognjenu, utekoše od oštrica mača, ozdraviše od nemoći, behu jaki u bitkama, rasteraše vojske tuđe.
35 Žene primiše mrtve svoje iz uskrsenja, a drugi behu pobijeni, i ne primiše izbavljenja, da bi dobili bolje uskrsenje.
36 A drugi podnesoše ruganje i batine, pa i okove i tamnice;
37 kamenjem pobijeni behu, pretrveni, mučeni behu, od mača poginuše, idoše u kožusima i u kozjim kožama, u sirotinji, u nevolji, u sramoti -
38 oni kojih ne beše dostojan svet -, po pustinjama potucaše se i po gorama i po pećinama i po jamama zemaljskim.
39 I ovi svi, o čijoj je veri položeno svedočanstvo, ne primiše obećanja,
40 jer Bog nešto bolje za nas odredi, da ne dođu bez nas do savršenstva.
Glava 12.
[uredi]1 Zato dakle i mi, imajući oko sebe toliko mnoštvo svedoka, odbacujmo svako breme i greh koji je za nas prionuo, i odvažno trčimo u bitku koja nam je određena,
2 gledajući na začetnika i izvršitelja vere, Isusa, koji, u očekivanju radosti koja mu beše određena, pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božjega.
3 Pomislite dakle na onoga koji je takvo protivljenje protiv sebe od grešnika podneo, da ne očajavaju duše vaše.
4 Jer još do krvi ne dođoste boreći se protiv greha,
5 i zaboraviste opomenu koja vam je učinjena kao sinovima: Sine moj, ne prezri karanje Gospodnje, i da te njegove kazne ne užasnu.
6 Jer kog voli Gospod, onoga kažnjava, i šiba svakoga kog za sina prizna."
7 Trpite kazne njegove, jer vas Bog kao sinove smatra, jer koji je sin koga otac ne kara?
8 Ako ste bez karanja, u kome svi svoj deo imaju, to ste onda deca preljube, a ne sinovi.
9 Ako su nam dakle telesni ocevi naši karači, a mi ih poštujemo, kako da ne slušamo Oca duhova, da život dobijemo?
10 Ocevi naši karaše nas za malo dana, kada su to za dobro nalazili, ali nas Bog kara za naše dobro, da učestvujemo u svetosti njegovoj.
11 A i ako svako karanje izgleda najpre kao žalost a ne kao radost, ali ono posle daje miran plod pravde onima koji su naučeni njime.
12 "Učvrstite dakle, ruke svoje oslabele i kolena svoja klonula," -
13 i pravim stazama idite nogama svojim, da ne svrne ono što je hromo, nego da se učvrsti.
14 Mir tražite sa svima i svetost, bez koje niko neće Gospoda videti.
15 Gledajte da niko ne ostane bez milosti Božje, da ne izraste nikakav koren gorčine i ne rodi pakost i time da se mnogi ne opogane,
16 da ne bude bludnika ni svetovnih, kao Isav, koji je za jedno jelo dao prvenaštvo svoje.
17 Jer znate da je, posle, kad je želeo da primi blagoslov, odbačen, i ako ga i sa suzama tražaše, jer mu pokajanje njegovo nije moglo pomoći.
18 Vi se niste približiste gori koja se je mogla napipati, a koju beše oganj obuzeo, ni oblaku dima, ni magli, ni oluji,
19 ni trubnom zvuku, ni glasu koji govoraše, tako da oni koji ga čuše zamoliše da im se više ne govori,
20 jer ne mogahu da podnesu ovu zapovest: "Ako se i životinja dotakne gore, biće kamenovana."
21 I taj prizor beše tako strašan, da Mojsije reče: "Uplašio sam se i drhtim!"
22 Nego se vi približiste gori Sionskoj, gradu Boga živoga, Jerusalimu nebeskome, mirijadama anđela,
23 saboru prvorođenih upisanih na nebesima, sudiji koji je Bog svima, duhovima pravednih koji su dostigli savršenstvo,
24 Isusu, posredniku novoga saveza, i krvi kropljenja, koja bolje govori nego Aveljeva.
25 Gledajte da se ne odrečete onoga koji govori, jer kad ne utekoše oni koji se odrekoše da slušaju onoga koji objavljivaše proroštva na zemlji, kako da utečemo mi, ako se odreknemo onoga koji govori s visine nebesa,
26 čiji glas potrese onda zemlju, i koji sad učini ovo obećanje: "Još jednom ću potresti ne samo zemlju, nego i nebo."
27 A reči: "još jednom", ukazuju na promenu stvari potresenih, kao stvorenih za neko vreme, da ostane ono što se ne može potresti.
28 Zato, primajući kraljevstvo nepokolebljivo, budimo blagodarni, dajući Bogu poštu koja bi mu bila ugodna, s poštovanjem i sa strahom,
29 jer je naš Bog takođe oganj koji spaljuje.
Glava 13.
[uredi]1 Ustrajte u bratskoj ljubavi.
2 Ne zanemarujte gostoljubivost, jer neki vršeći gostoljublje ugostiše anđele i ne znajući za to.
3 Opominjite se sužanja, kao da ste i vi sužnji, i onih koji trpe, spominjući se da ste i sami u telu.
4 Ženidbu da drže svi u časti, i bračna postelja da bude čista, jer će Bog suditi bludnicima i preljubočincima.
5 Ne budite lakomni; - budite zadovoljni sa onim što imate. Jer on reče: "Neću te ostaviti i neću te napustiti", -
6 tako da smemo govoriti: "Gospod je pomoć moja, ničega se neću bojati. Šta mi može čovek?"
7 Opominjite se svojih vođa koji vam javiše reč Božju, pazite kakav je bio kraj življenja njihova, i ugledajte se na veru njihovu.
8 Isus Hristos juče je i danas i uvek onaj isti.
9 Ne puštajte se zavesti od raznih i tuđih nauka, jer je dobro utvrđivati srca milošću, a ne jelima koja ne pomogoše ni onima koji se služiše njima.
10 Mi imamo oltar, od koga ne smeju jesti oni koji služe šatoru.
11 Telesa životinja, čiju krv prvosveštenik unosi u svetilište, za grehe, spaljuje se izvan logora.
12 Zato i Isus da posveti narod krvlju svojom, izvan grada pretrpi.
13 Zato dakle da izlazimo k njemu izvan logora, noseći njegovu sramotu!
14 Jer ovde nemamo stalnoga grada, nego tražimo onaj koji će doći.
15 Preko njega dakle prinosimo svagda Bogu žrtvu hvale, to jest plod usana koje priznaju ime njegovo.
16 A ne zaboravljajte dobro činiti i davati milostinju, jer to su žrtve koje su Bogu mile.
17 Slušajte vođe svoje i poštujte ih, jer se oni staraju za duše vaše, kao oni koji će odgovarati za njih, i to neka bude tako da bi oni to s radošću učinili, a ne uzdišući, jer vam tad to ne bi pomoglo.
18 Molite se za nas, jer se nadamo da imamo dobru savest, starajući se u svemu da se dobro vladamo.
19 I osobito vas molim da to činite, da bih što pre bio vama povraćen.
20 I Bog mira, koji izvede iz mrtvih velikog pastira ovaca, krvlju večnoga saveza, Gospoda našega Isusa Hrista,
21 da vas čini sposobne za svako dobro delo, za izvršenje volje njegove, i da učini u vama što je njemu ugodno, po Isusu Hristu, kome slava na vekove vekova! Amin!
22 Molim vas braćo, da primite ove reči opominjanja, jer vam ukratko pisah.
23 Znajte da je naš brat Timotej oslobođen, i ako on uskoro dođe, doći ću s njim da vas vidim.
24 Pozdravite sve vođe svoje i sve svete. Pozdravljaju vas braća iz Italije.
25 Nek je milost sa svima vama! Amin!