Библија (Бакотић) : Посланица Јеврејима
| ←Филимону | БИБЛИЈА Писац: Лујо Бакотић |
Јаковљева→ |
Глава 1.
[уреди]1 Пошто је негда више пута и на разне начине говорио оцевима нашим преко пророка,
2 проговори нама Бог ових последњих дана преко Сина, кога постави за наследника свих ствари, преко кога је и векове створио,
3 и који, будући одсјај славе његове и слика обличја његова, и подржавајући све ствари речју моћи своје, и свршивши очишћење греха наших, седе с десне стране престола величанства на висини,
4 поставши толико већи од анђела, што он наслеђе доби од имена славнијег од њиховог.
5 Јер коме од анђела рече икад Бог: "Ти си Син мој, ја те данас родих"? и још: "Ја ћу њему бити Отац и он ће ми бити Син"?
6 И, уводећи прворођенога опет у свет, говори: "Да му се поклоне сви анђели Божји!"
7 И још о анђелима говори: "Онај који од анђела својих ветрове чини и од слугу својих пламен огњени."
8 Али он Сину каже: "Престо је твој вечан, Боже, и скиптар је краљевства твога скиптар правде.
9 Правду си љубио и мрзео злобу; зато и помаза те, Боже, Бог твој уљем радости већма од другова твојих".
10 И још: "Ти си, Господе, у почетку земљу основао, и небеса су дело руку твојих.
11 Све ће проћи, али ти остајеш. И све ће то ко хаљина остарети;
12 ти ћеш их ко хаљину савити, и сасвим ће се изменити. Али ти остајеш увек исти, и године твоје неће никада свршити".
13 И коме од анђела рече кад: "Седи мени с десне стране, док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојим?"
14 Нису ли они сви духови који Богу служе, послани да врше службу за оне који имају да добију наслеђе спасења?
Глава 2.
[уреди]1 Зато треба да се још више држимо ствари које слушасмо, да не испаднемо далеко од њих.
2 Јер ако је реч објављена преко анђела имала свог успеха, и ако је сваки преступак и оглушак праведну наплату примио,
3 како ћемо проћи ми, занемарујући толико спасење, које најпре Господ објави, и које нам потврдише они који га беху чули,
4 док је сам Бог потврђивао сведочанство њихово знацима и чудесима, силним делима и даровима Духа Светога, које раздели по својој вољи?
5 Јер Бог не покори анђелима свет који ће доћи и о коме говоримо.
6 А неко изрече негде ово сведочанство: "Шта је човек, да га се опоменеш, и син човечји, да се о њему бринеш?
7 Умалио си га мало према анђелима, и славом и чашћу си га овенчао
8 и све си покорио под ноге његове." И збиља, кад му све покори, то Бог ништа не остави њему непокорено. Али ми сад још не видимо да му је све покорено.
9 Ипак ми видимо онога који је за мало времена учињен нешто мањи од анђела, Исуса, овенчана славом и чашћу ради смрти коју поднесе, да би по милости Божјој и за све људе смрт поднео.
10 И доликоваше ономе за кога и по коме су све ствари, и који је многе синове хтео да води у славу -, да кроз трпљења уздигне до савршенства Кнеза спасења њихова.
11 Јер и онај који посвећује и они који се посвећују, сви су од једнога, и зато се он не стиди назвати их браћом
12 кад говори: "Објавићу име твоје браћи својој, славићу те усред сабора."
13 И још: "У те ћу се ја уздати." И још: "Ево мене и деце моје, које ми Бог даде."
14 И како су деца судеоници пути и крви, тако и он суделова у томе, да смрћу сатре онога који је имао моћ смрти, то јест ђавола,
15 и да ослободи све оне који од страха од смрти беху робови у целом свом животу.
16 Јер он заиста не дође у помоћ анђелима, него потомству Авраамову.
17 Зато је требао у свему да буде направљен сличан браћи својој, да би био милосрдан и веран првосвештеник пред Богом, да би извршио службу очишћења греха народа.
18 Јер будући сам био искушан у ономе у чему претрпи, може да помогне онима који се искушавају.
Глава 3.
[уреди]1 Зато, браћо света, заједничари звања небескога, познајте посланика и првосвештеника вере наше, Исуса,
2 који је веран ономе који га постави, као што би и Мојсије у свему дому његову.[1]
3 Јер је он сматран достојан толико веће славе од славе Мојсијеве, колику већу част од самог дома има онај који дом сагради.
4 Сваки дом неко сагради, а ко све је ствари градио то је Бог.
5 Мојсије пак беше веран у свему дому Божјему као служитељ, за сведочанство онога што је имало да се објави;
6 али је Христос, као син, у своме дому, а његов дом то смо ми, ако до краја одржимо чврсто уверење и наду којима се дичимо.
7 Зато, као што говори Дух Свети: "Данас, ако његов глас чујете,
8 да не отврдну срца ваша ко у време буне, у дан напасти у пустињи,
9 кад ме оци ваши искушаше, и видеше дела моја четрдесет година.
10 Зато се расрдих на тај род, и рекох: једнако се мету у срцима својим, а путева мојих не познаше.
11 И заклех се тад у гневу своме: Неће они у мој покој ући."
12 Пазите, браћо, да не буде у коме од вас срце зло и неверно, да одступи од Бога живога,
13 него се подржавајте сваки дан, док се год може рећи: "данас" -, да се који од вас не укрути од преваре греха.
14 Јер постадосмо заједничари Христови, само ако се до краја чврсто одржимо у уверењу које смо у почетку имали,
15 док је речено: "Данас ако његов глас чујете, да не отврдну срца ваша ко у време буне."
16 Јер који беху они који, чувши га, побунише се, ако то нису били сви они који изиђоше с Мојсијем из Египта?
17 А на које је Бог гневан био четрдесет година, него на оне који сагрешише, и чији лешеви у пустињи падоше?
18 А којима се закле да неће ући у покој његов, него онима који беху непослушни?
19 И видимо да и не могоше ући због неверства свога.
Глава 4.
[уреди]1 Бојимо се, дакле, док још постоји обећање да се улази у покој његов, да не одоцни који од вас.
2 Јер је она добра вест објављена и нама као и њима, али њима не поможе објављена реч,
3 јер она не нађе вере у онима који је чуше. Али ми који верујемо, ми улазимо у покој, као што рече. "Заклех се у гневу своме: неће они у мој покој ући." Он тако рече, и ако су дела његова била свршена од створења света.
4 Јер негде рече за седми дан овако: "И почину Бог од свију дела својих у седми дан."
5 А овде опет: "Неће они у мој покој ући."
6 И како је одређено да неки имају још да уђу у њега, а они којима је најпре јављено не уђоше због непослушања,
7 то Бог опет одреди један дан, "данас," говорећи у Давиду, по толиком времену, као што је пре казано: "Данас ако његов глас чујете, да не отврдну срца ваша."
8 Јер да им је Исус донео покој, не би после тога говорио за други дан.
9 Остала је дакле народу Божјему још једна субота за почивање.
10 Јер који уђе у покој његов, тај почива од дела својих као и Бог од својих што почину.
11 Постарајмо се, дакле, да уђемо у тај покој, да нико не падне дајући једнак пример непослушања.
12 Јер реч Божја је жива и јака, и оштрија од сваког мача на обе стране наоштрена, и продире чак до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди и о осећањима и о мислима срца.
13 Никакво створење није сакривено пред њим, него је све голо и откривено пред очима онога коме ми треба да одговарамо.
14 имајући, дакле, великог првосвештеника, који је прошао кроз небеса, Исуса, Сина Божјега, држимо се чврсто у вери коју исповедамо.
15 Јер немамо првосвештеника који нам наше слабости не може опростити, него који је у свачему искушан као и ми, а без греха.
16 Приступајмо дакле с поуздањем к престолу милости, да нађемо милосрђе и примимо милост, да бисмо добили помоћ у потребама својим.
Глава 5.
[уреди]1 Сваки првосвештеник који се из људи узима, за људе се поставља на службу Богу, да приноси прилоге и жртве за грехе.
2 Он може бити попустљив према онима који не знају и према заблуделима, јер је слабост и његов удео.
3 И због те слабости је он дужан приносити жртве и за своје грехе као и за грехе народа.
4 Нико сам од себе не одређује себи то звање, ако није позван од Бога, као што је био Арон.
5 Тако и Христос не одреди сам себи славу да постане првосвештеник, него је он доби од Онога који му рече: "Ти си син мој, ја те данас родих!"
6 Као што на другом месту рече: "Ти си свештеник на све векове по реду Мехлиседекову."
7 Он је тај који је у дане пути своје вапајем силним и са сузама приносио молбе и молитве к ономе који га је могао избавити од смрти, и будући услишен ради своје побожности,
8 научи се - и ако је Син Божји био - послушању, по ономе што поднесе,
9 и пошто би уздигнут у савршенство, постаде свима који га послушаше зачетником вечнога спасења
10 и би проглашен од Бога првосвештеником по реду Мелхиседекову.
11 О томе имамо много да говоримо, и то ствари које је тешко исказати, јер сте постали спори у слушању.
12 Јер ви који бисте одавна требали да сте учитељи опет треба да научите прва слова речи Божје, и постадосте да требате млека а не јаке хране.
13 А онај који се храни млеком нема искуства речи правде, јер је дете.
14 Али је јака храна за људе зреле, код којих је разумевање извежбано дугим искуством у разликовању добра и зла.
Глава 6.
[уреди]1 Зато остављајући основе Христове речи, обратимо се оно што је већ довршено, а да не постављамо опет темеље одрицања од мртвих дела, вере у Бога,
2 науке крштења, рукоположења, ускрсења мртвих и суда вечнога.
3 И то ћемо учинити ако Бог допусти.
4 Јер није могуће да се они који су већ једном просветљени, и окусили дара небескога, који су постали заједничари Духа Светога,
5 и окусили добре речи Божје и силе будућега века, - па су отпали -,
6 опет обнове и доведу на покајање, јер они сами распињу Сина Божјега и излажу га ружењу.
7 Кад је земља потопљена кишом, која често на њу пада, и рађа корисну траву онима који је обрађују, она саучествује у Божјем благослову;
8 али ако износи трње и чичак она је презрена и близу да буде проклета, и она се најпосле сажеже.
9 Али и ако ми тако говоримо, опет се од вас, љубљени, надамо стварима бољим и погоднијим за спасење.
10 Јер Бог није неправедан да заборави труд ваш и љубав коју показасте за име његово, послуживши и још даље служећи светима.
11 Ми желимо да сваки од вас покаже такву ревност, да би се надање до краја потпуно одржало,
12 тако да не будете лени, него да се угледате на оне који вером и постојаношћу наслеђују обећања.
13 Кад Бог Аврааму учини обећање, не могући ничим већим од себе да се закуне, закле се собом,
14 говорећи: "Заиста благословићу те, и умножићу потомство твоје".
15 И тако, истрајношћу, доби Авраам обећање.
16 И људи се куну оним што је веће од њих, и заклетва је јемство којим се све расправе њихове крају приводе.
17 Зато Бог, кад хтеде да наследницима обећања јасније покаже непоколебљивост решења свога, дода и заклетву,
18 да бисмо у двема непоколебљивим стварима, у којима није могуће да је Бог слагао, имали јако поуздање, ми, којима је остављено као једино прибежиште да се ухватимо за надање које нам беше пружено.
19 То надање ми држимо као јако и поуздано сидро душе, које преко завесе продире
20 до онде где Исус уђе као наш предводник, поставши првосвештеник по реду Мелхиседекову на све векове.
Глава 7.
[уреди]1 И заиста овај Мелхиседек који беше краљ Салимски, свештеник Бога Свевишњега, који пође у сусрет Аврааму кад се враћаше с боја после пораза краљева, који га благослови,
2 и коме Авраам даде десетак од свега; који је најпре по значењу имена свога краљ правде, а после и краљ Салимски, то јест краљ мира;
3 који је без оца, без матере, без рода; који нема ни почетка данима, ни свршетка животу, али који је упоређен са Сином Божјим, тај Мелхиседек остаје свештеник на све векове.
4 Посматрајте сад колико је велики тај коме Авраам, патријарх, даде десетак од плена.
5 Они од синова Левијевих који примају свештенство, имају, по закону, заповест да узимају десетак од народа, то јест од браће своје, који су ипак изишли из бедара Авраамових;
6 а он, који није био од њихова рода, узе десетак од Авраама, и благослови онога који имаше обећања.
7 И нема сумње да мањи прима благослов од већега.
8 А овде који узимају десетак то су људи смртници; али онамо га прими онај за кога је посведочено да је жив.
9 Сем тога Левије, који је примио десетак, платио га је, да тако речем, по Аврааму,
10 јер он бејаше још у бедрима очевим кад Мелхиседек пође у сусрет Аврааму.
11 Ако је дакле савршенство било могуће кроз Левитско свештенство, јер се на том свештенству оснива закон који је народ примио, каква је још потреба била да се појави други свештеник по реду Мелхиседекову, а не по реду Аронову?
12 Јер кад се мења свештенство, мора да се мења и закон.
13 И заиста онај за кога се то говори од другога је колена, од кога ни један члан није вршио службу олтара.
14 Јер је познато да Господ наш изиђе из колена Јудина, о коме Мојсије ништа не говори за оно што се односи на свештенство.
15 И то постаје још јасније кад се појављује други свештеник по подобју Мелхиседекову,
16 који не постаде то по закону путене заповести, него по сили непропадљивог живота.
17 Јер му се даде ово сведочанство: "Ти си свештеник на све векове по реду Мелхиседекову."
18 Ту је дакле укидање раније заповести, због њене слабости и узалудности, -
19 јер закон није ништа довео до савршенства, - и постављање боље наде, којом се ми к Богу приближујемо.
20 И како ни то није било без заклетве,
21 јер док су Левити постајали свештеници без заклетве, Исус је то постао са заклетвом, преко онога који му рече: "Господ се закле и неће се покајати: ти си свештеник на све векове по реду Мелхиседекову"-,
22 Исус је по томе јемац бољег савеза.
23 Сем тога: много је било свештеника, јер им је смрт сметала да буду вечити.
24 Али он, зато што остаје за све векове, он има свештенство које се не може преносити.
25 Зато он и може савршено да спасава оне који по њему к Богу приступају, кад је за увек жив, да може посредовати за њих.
26 И требаше нам такав првосвештеник, свет, невин, без мане, одвојен од грешника и виши од самих небеса,
27 коме није потребно сваки дан, као свештеницима, најпре за своје грехе жртве приносити, а затим за народне, јер он то учини једном за свагда кад себе принесе.
28 Јер закон поставља за свештенике људе који су подложни слабостима, али реч заклетве која је речена по закону поставља Сина, који је вечито савршен.
Глава 8.
[уреди]1 А у овоме што говоримо главно је то да имамо таквог првосвештеника који седе с десне стране величанства на небесима,
2 који је служитељ светилишта и истинитог шатора који подиже Господ, а не човек.
3 Сваки је првосвештеник постављен да приноси прилоге и жртве, и зато је потребно да и он има шта да принесе.
4 Да је он на земљи, он не би био ни свештеник, јер су ту свештеници који по закону прилоге приносе,
5 који служе службу која је слика и сенка појава небеских, према ономе што је јављено Мојсију кад је стао да начини шатор; "И гледај", речено му је, "да чиниш све по прилици која ти је на гори показана!"
6 Али он сад доби у толико већу службу што је постао посредник вишег савеза, који се утврди на бољим обећањима.
7 И заиста, да је први савез био без мане, не би требало да се новим допуни.
8 Јер кудећи говори Господ Израиљу: "Ево иду дани, говори Господ, кад ћу начинити с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов савез,
9 не ко савез који учиних с оцима њиховим, када их за руку узех да их из египатске земље изведем; јер не остадоше у савезу моме, и ни ја не марих за њих, говори Господ.
10 Него ево савеза који ћу с домом Израиљевим учинити после тих дана, говори Господ: Закон свој у дух ћу њихов ја метнути и у срцу њихову записати; и њима ћу ја Бог њихов, и они ће мени мој народ бити.
11 И нико више неће ближњега свог учити, ни брат брата свога говорећи: Познај Господа! Јер ће ме сви познати, од најмањег до највећег међу њима.
12 Јер ћу им опростити бездушности њихове, и греха њихових више нећу помињати".
13 А кад вели: нови савез, први начини старим; а што је старо и застарело, близу је да ишчезне.
Глава 9.
[уреди]1 Први савез имаше правила за богослужење и за земаљско светилиште.
2 Јер беше начињен шатор. У првом делу његовом, који је назван светињом, бејаху свећњак и трпеза и хлебови за представљање,
3 а за другом завесом бејаше шатор, који је назван светиња над светињама,
4 која имаше златни олтар за кађење и ковчег савеза окован свуда златом, у коме беху златни суд са маном и палица Аронова, која се беше омладила, и таблице савеза.
5 А више њега беху херувими славе, који осењаваху олтар, о чему није сад час да се опширније говори.
6 Будући то тако уређено, свештеници који врше службу, улазе свагда у први шатор,
7 а у други улази једном у години сам првосвештеник, не без крви коју приноси за себе сама и за грехе народа.
8 Тиме је Дух Свети показивао да још не беше отворен пут у пресвето место докле год први шатор стоји.
9 То је слика за садашње време, у које се приносе прилози и жртве, који не могу да у савести усавршују онога који ту службу врши,
10 и који са јелом и пићем и разним умивањима бејаху путени захтеви, постављени само до времена исправљања.
11 Али Христос дође као првосвештеник будућих добара, и он прође кроз већи и савршенији шатор, који није руком грађен, то јест није од таквога створења;
12 и он уђе једном за свагда у светилиште, ни с крвљу јарећом ни телећом, него својом крвљу, и прибави вечни откуп.
13 Јер ако крв јунчија и јарећа и пепео јуничин, пошкропивши опогањене, освећује и даје телесну чистоту,
14 како ли неће крв Христа, који духом вечитим самог себе без мане принесе Богу, очистити савест вашу од мртвих дела, да служите Богу живоме!
15 И зато је он посредник новог савеза, да би посредовањем смрти његове, која би за откуп преступака од првог савеза, позвани примили вечно наследство које им би обећано.
16 Јер где је завет,[2] треба да се утврди и смрт онога који је учинио завет.
17 И заиста завет важи само после смрти, јер он нема никакве силе док је жив онај који га је учинио.
18 Зато је и први савез био потврђен крвљу;
19 јер кад Мојсије прогласи све заповести закона пред целим народом, он тад узе крви јареће и телеће с водом и вуном црвеном и исопом, те покропи и књигу и сав народ,
20 говорећи: Ово је крв савеза који Бог учини с вама.
21 А тако и шатор и све судове обреда покропи крвљу.
22 И готово све се крвљу чисти по закону, и без проливања крви нема опроштења.
23 Требало је дакле да се ствари које представљају прилике небеске тим средствима очисте, али саме небеске ствари требале су за то узвишенијих жртава од ових.
24 Јер Христос не уђе у светилиште урађено од човека на прилику оног правог, него уђе у само небо, да се покаже сад пред лицем Божјим за нас;
25 и не уђе да више пута приноси самог себе, као што првосвештеник улази сваке године у светилиште с крвљу туђом:
26 иначе би он морао да више пута претрпи од створења света, - дочим се он сад на свршетку века појави само једанпут да својом жртвом уништи грех.
27 И као што је људима одређено једном умрети, а затим да им се суди;
28 тако се и Христос једном принесе да уз ме грехе многих, а појавиће се други пут, а не ради греха, онима који га чекају за свој спас.
Глава 10.
[уреди]1 И закон, имајући само сенку будућих добара, а не и право представљање ствари, једним те истим жртвама, које се сваке године стално приносе, не може никада да доведе до савршенства оне који тим жртвама присуствују.
2 Не би ли се иначе престало да се приносе, кад они који врше ту службу -, пошто се већ једном очисте -, не би више имали никакве свести греха својих?
3 Али се тим жртвама сваке године понавља спомен греха,
4 јер крв јунчија и јарећа не може узети греха.
5 Зато, улазећи у свет, Христос говори: "Жртве и приносе ниси хтео, али си ми тело приправио.
6 Жртве и приноси за грех нису ти угодни били.
7 И тад рекох: Ево ме, ја идем, (пише за ме на челу књиге) да извршим, Боже, вољу твоју."
8 И пошто рече: "Жртве и приносе ниси хтео нити су ти угодни били,"
9 (а то се по закону приноси), он даље каже: "Ево ме, ја идем, да извршим вољу твоју."
10 Он тако укида прво да постави друго. И ми смо, по тој вољи, приносом тела Исуса Христа, освећени једанпут за увек.
11 И док сваки свештеник сваки дан служи и често приноси оне исте жртве, које никад не могу узети греха,
12 Он, пошто принесе само једну жртву за грехе, седе за свагда с десне стране Бога,
13 чекајући сад док се положе непријатељи његови за подножје ногама његовим.
14 Јер је он једним самим приносом усавршио за увек оне који су освећени.
15 А сведочи нам то и Дух Свети, јер пошто рече:
16 "Ево савеза који ћу с њима уредити после тих дана, говори Господ: Закон свој ћу у срце њихово ја метнути и у духу њихову записати"-, он додаје:
17 "И грехе њихове и бездушности њихове више нећу помињати."
18 А где је опроштење греха, ту више нема приноса за грехе.
19 Имајући дакле слободу, браћо, улазити у светилиште с помоћу крви Исуса Христа, путем новим и живим,
20 који нам је он отворио кроз завесу, то јест кроз пут своју,
21 и имајући првосвештеника постављена над домом Божјим,
22 приступајмо с истинским срцем и пуном вером, срцем очишћеним од зле савести, и телом умивеним водом чистом.
23 Држимо се чврсто признања наде, јер је веран онај који је дао обећање;
24 пазимо један на другога, да се такмичимо у љубави и у добрим делима;
25 не остављајмо саборе своје, као што неки имају обичај, него један другога подржавајмо, и то утолико више уколико видите да се приближује дан.
26 Јер ако ми намерно грешимо, пошто смо примили познање истине, нема више жртве за грехе,
27 него страшно очекивање суда и ревност ватре која ће прогутати оне који се буне.
28 Ко преступи закон Мојсијев, без милосрђа умире по сведочанству два или три сведока;
29 а колико мислите да ће већ муке заслужити онај који Сина Божјега погази, и крв савеза, којом се посвети, за погану држи, и Духа милости наружи?
30 Јер знамо онога који рече: "Моја је освета, моја је одмазда!" и још: "Господ ће своме народу судити."
31 Страшно је упасти у руке Бога живога!
32 Опомињите се пак првих дана својих, кад, пошто се просветлисте, многу борбу усред мука поднесосте,
33 с једне стране изложени као предмет срамоте и невоља, а с друге стране придружени онима чији положај једнак беше.
34 Јер се сажалисте на сужње и дадосте с радошћу да се разграби ваше имање, знајући да имате за себе имање боље и трајно на небесима.
35 Не напуштајте, дакле, то своје поуздање, за које је везана велика награда.
36 Јер вам је потребно устрајање да бисте, пошто Божју вољу извршите, примили оно што вам је обећано.
37 Јер још мало, мало времена, па ће доћи онај који треба да дође, и он неће одоцнити.
38 А мој ће праведник од вере живети; али ако одступи, моја душа неће у њему уживати.
39 А ми, браћо, нисмо од оних који одступају да пропадну, него од оних који имају веру да душу своју спасу.
Глава 11.
[уреди]1 Вера је пак поуздана извесност онога чему се надамо, и уверење о стварима које не видимо.
2 Преко ње и стари добише сведочанство.
3 Вером познајемо да је свет речју Божјом створен, тако да је оно што је видљиво постало из невидљивога.
4 Вером принесе Авељ узвишенију жртву Богу него Каин, и кроз њу доби сведочанство да је праведник, кад Бог потврди приносе његове; и кроз њу он мртав још говори.
5 Вером би Енох пренесен да не види смрти, - и не нађе се више, јер га Господ пресели, јер пре него га пресели доби сведочанство да угоди Богу.
6 А без вере није могуће Богу угодити, јер онај који хоће да дође к Богу треба да верује да Бог постоји и да награђује оне који га траже.
7 Вером Ноје, божанствено надахнут о стварима које се још нису виделе, а у покорном страху, начини корабљу за спасење дома свога; њоме он осуди сав свет и поста наследник правде која је по вери.
8 Вером послуша Авраам, кад би позван да изиђе у земљу коју је имао да прими у наслеђе, и изиђе не знајући куда иде.
9 Вером дође он у земљу обећану, као у туђу, и под шаторима живљаше с Исаком и с Јаковом, сунаследницима истог обећања,
10 јер чекаше град који има чврсте темеље, коме је градитељ и творац Бог.
11 Вером и сама Сара, нероткиња, прими моћ да затрудни и роди преко времена старости, јер држаше за верна онога који обећа.
12 Зато се и народи од једнога самога, и то изнемоглог човека, потомство бројно као звезде на небу, као песак на обали морској, који се бројити не може.
13 У вери помреше сви ти, не примивши обећања, али их они видеше и поздравише их из далека, признајући да су гости и путници на земљи.
14 Који тако говоре показују да траже отаџбину;
15 а да су се опоменули оне из које изиђоше, имали су времена да се у њу врате.
16 Али сад бољу желе, то јест небеску. Зато се Бог не стиди назвати се њиховим Богом, јер им је он приправио град.
17 Вером приведе Авраам Исака, кад би окушан, и јединорођенога свога приношаше, (он који беше примио обећање
18 у коме беше казано: "У Исаку назваће ти се потомство"),
19 помисливши да је Бог моћан и из мртвих ускрснути; и зато га и доби натраг по некој прилици ускрсења.
20 Вером благослови Исак Јакова и Исава, предвиђајући будуће ствари.
21 Вером благослови Јаков, умирући сваког сина Јосифова и поклони се, наслонивши се на врх штапа свога.
22 Вером спомену Јосиф, умирући, излазак синова Израиљевих, и даде наредбе за кости своје.
23 Вером Мојсија, пошто се роди, крише три месеца родитељи његови, јер видеше да је дете красно, и не побојаше се објаве краљеве.
24 Вером Мојсије, кад би велики, не хтеде да се назива син кћери Фараонове,
25 и воле претрпети с народом Божјим, него ли имати за неко време сладости греха,
26 држећи срамоту Христову за веће богатство од свега блага египатскога, јер очи његове гледаху на награду.
27 Вером остави он Египат, не побојавши се јарости краљеве, јер се држаше онога који се не види као да га виђаше.
28 Вером сврши Пасху и кропљење крви, да се пустошник не дотакне Израиљевих прворођених.
29 Вером пређоше они Црвено море као суху земљу, што кад Егићани покушаше потопише се.
30 Вером падоше зидови Јерихонски, пошто су седам дана опкољени.
31 Вером Рава, блудница, не погибе с неверницима, јер беше добре воље примила уходе.
32 И шта ћу још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао говорити о Гедеону, и о Вараку, о Самсону и Јефтају, о Давиду и Самуилу и о другим пророцима,
33 који вером победише краљевства, вршише правду, добише обећања, затворише чељусти лавовима,
34 угасише силу огњену, утекоше од оштрица мача, оздравише од немоћи, беху јаки у биткама, растераше војске туђе.
35 Жене примише мртве своје из ускрсења, а други беху побијени, и не примише избављења, да би добили боље ускрсење.
36 А други поднесоше ругање и батине, па и окове и тамнице;
37 камењем побијени беху, претрвени, мучени беху, од мача погинуше, идоше у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти -
38 они којих не беше достојан свет -, по пустињама потуцаше се и по горама и по пећинама и по јамама земаљским.
39 И ови сви, о чијој је вери положено сведочанство, не примише обећања,
40 јер Бог нешто боље за нас одреди, да не дођу без нас до савршенства.
Глава 12.
[уреди]1 Зато дакле и ми, имајући око себе толико мноштво сведока, одбацујмо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и одважно трчимо у битку која нам је одређена,
2 гледајући на зачетника и извршитеља вере, Исуса, који, у очекивању радости која му беше одређена, претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божјега.
3 Помислите дакле на онога који је такво противљење против себе од грешника поднео, да не очајавају душе ваше.
4 Јер још до крви не дођосте борећи се против греха,
5 и заборависте опомену која вам је учињена као синовима: Сине мој, не презри карање Господње, и да те његове казне не ужасну.
6 Јер ког воли Господ, онога кажњава, и шиба свакога ког за сина призна."
7 Трпите казне његове, јер вас Бог као синове сматра, јер који је син кога отац не кара?
8 Ако сте без карања, у коме сви свој део имају, то сте онда деца прељубе, а не синови.
9 Ако су нам дакле телесни оцеви наши карачи, а ми их поштујемо, како да не слушамо Оца духова, да живот добијемо?
10 Оцеви наши караше нас за мало дана, када су то за добро налазили, али нас Бог кара за наше добро, да учествујемо у светости његовој.
11 А и ако свако карање изгледа најпре као жалост а не као радост, али оно после даје миран плод правде онима који су научени њиме.
12 "Учврстите дакле, руке своје ослабеле и колена своја клонула," -
13 и правим стазама идите ногама својим, да не сврне оно што је хромо, него да се учврсти.
14 Мир тражите са свима и светост, без које нико неће Господа видети.
15 Гледајте да нико не остане без милости Божје, да не израсте никакав корен горчине и не роди пакост и тиме да се многи не опогане,
16 да не буде блудника ни световних, као Исав, који је за једно јело дао првенаштво своје.
17 Јер знате да је, после, кад је желео да прими благослов, одбачен, и ако га и са сузама тражаше, јер му покајање његово није могло помоћи.
18 Ви се нисте приближисте гори која се је могла напипати, а коју беше огањ обузео, ни облаку дима, ни магли, ни олуји,
19 ни трубном звуку, ни гласу који говораше, тако да они који га чуше замолише да им се више не говори,
20 јер не могаху да поднесу ову заповест: "Ако се и животиња дотакне горе, биће каменована."
21 И тај призор беше тако страшан, да Мојсије рече: "Уплашио сам се и дрхтим!"
22 Него се ви приближисте гори Сионској, граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела,
23 сабору прворођених уписаних на небесима, судији који је Бог свима, духовима праведних који су достигли савршенство,
24 Исусу, посреднику новога савеза, и крви кропљења, која боље говори него Авељева.
25 Гледајте да се не одречете онога који говори, јер кад не утекоше они који се одрекоше да слушају онога који објављиваше пророштва на земљи, како да утечемо ми, ако се одрекнемо онога који говори с висине небеса,
26 чији глас потресе онда земљу, и који сад учини ово обећање: "Још једном ћу потрести не само земљу, него и небо."
27 А речи: "још једном", указују на промену ствари потресених, као створених за неко време, да остане оно што се не може потрести.
28 Зато, примајући краљевство непоколебљиво, будимо благодарни, дајући Богу пошту која би му била угодна, с поштовањем и са страхом,
29 јер је наш Бог такође огањ који спаљује.
Глава 13.
[уреди]1 Устрајте у братској љубави.
2 Не занемарујте гостољубивост, јер неки вршећи гостољубље угостише анђеле и не знајући за то.
3 Опомињите се сужања, као да сте и ви сужњи, и оних који трпе, спомињући се да сте и сами у телу.
4 Женидбу да држе сви у части, и брачна постеља да буде чиста, јер ће Бог судити блудницима и прељубочинцима.
5 Не будите лакомни; - будите задовољни са оним што имате. Јер он рече: "Нећу те оставити и нећу те напустити", -
6 тако да смемо говорити: "Господ је помоћ моја, ничега се нећу бојати. Шта ми може човек?"
7 Опомињите се својих вођа који вам јавише реч Божју, пазите какав је био крај живљења њихова, и угледајте се на веру њихову.
8 Исус Христос јуче је и данас и увек онај исти.
9 Не пуштајте се завести од разних и туђих наука, јер је добро утврђивати срца милошћу, а не јелима која не помогоше ни онима који се служише њима.
10 Ми имамо олтар, од кога не смеју јести они који служе шатору.
11 Телеса животиња, чију крв првосвештеник уноси у светилиште, за грехе, спаљује се изван логора.
12 Зато и Исус да посвети народ крвљу својом, изван града претрпи.
13 Зато дакле да излазимо к њему изван логора, носећи његову срамоту!
14 Јер овде немамо сталнога града, него тражимо онај који ће доћи.
15 Преко њега дакле приносимо свагда Богу жртву хвале, то јест плод усана које признају име његово.
16 А не заборављајте добро чинити и давати милостињу, јер то су жртве које су Богу миле.
17 Слушајте вође своје и поштујте их, јер се они старају за душе ваше, као они који ће одговарати за њих, и то нека буде тако да би они то с радошћу учинили, а не уздишући, јер вам тад то не би помогло.
18 Молите се за нас, јер се надамо да имамо добру савест, старајући се у свему да се добро владамо.
19 И особито вас молим да то чините, да бих што пре био вама повраћен.
20 И Бог мира, који изведе из мртвих великог пастира оваца, крвљу вечнога савеза, Господа нашега Исуса Христа,
21 да вас чини способне за свако добро дело, за извршење воље његове, и да учини у вама што је њему угодно, по Исусу Христу, коме слава на векове векова! Амин!
22 Молим вас браћо, да примите ове речи опомињања, јер вам укратко писах.
23 Знајте да је наш брат Тимотеј ослобођен, и ако он ускоро дође, доћи ћу с њим да вас видим.
24 Поздравите све вође своје и све свете. Поздрављају вас браћа из Италије.
25 Нек је милост са свима вама! Амин!