Biblija (Bakotić) : Jona

←Avdija

BIBLIJA Pisac: Lujo Bakotić

Mihej→

Glava 1.

1 Reč Gospodnja ovako progovori Joni, sinu Amatijevu:

2 Ustani, idi u Nineviju, u grad veliki i viči protiv njega, jer zloća njegova do mene se pope.

3 I Jona usta da pobegne u Tarsis, daleko od lica Gospodnjega. On siđe u Jopu i nađe lađu koja iđaše u Tarsis; on plati vozarinu i ukrca se da putuje s putnicima u Tarsis, daleko od lica Gospodnjega.

4 Ali Gospod pusti buran vetar na more, i podiže se velika oluja ma moru. Lađa izgledaše da će se razbiti.

5 Lađari se uplašiše, prizivahu svaki svoga boga, i bacahu u more stvari koje bejahu na lađi, da bi lađa bila lakša. Jona siđe na dno lađe, leže i zaspa tvrdo.

6 Krmanoš mu se približi i reče mu: Što spavaš! Ustani, prizivaj Boga svoga! Valjda će se on setiti nas, da ne izginemo.

7 Pa rekoše jedan drugome: Hodite, da bacimo kocku, da vidimo sa koga dođe na nas ova napast. I baciše kocku, i kocka pade na Jonu.

8 Tad mu rekoše: Kaži nam zašto dođe ova napast na nas; šta radiš i odakle ideš? Iz koje si zemlje i od koga si naroda?

9 On im odgovori: Ja sam Jevrejin i bojim se Gospoda, Boga nebeskoga, koji je stvorio more i zemlju.

10 Te ljude obuze veliki strah, te mu rekoše: Zašto si to učinio? Jer ti ljudi znadijahu da on beži od lica Gospodnjega, jer im on beše to kazao.

11 Oni mu rekoše: Šta ćemo ti činiti, da bi nam se more smirilo, jer more postajaše sve više uzburkano.

12 On im odgovori: Uzmite me i bacite me u more, i more će vam se smiriti, jer vidim da je s mene došla na vas ova velika oluja.

13 Ti ljudi veslahu da bi stigli ka kraju, ali oni to ne mogoše, jer se more uzburkaše sve više na njih.

14 Tada oni prizvaše Gospoda i rekoše: Molimo ti se Gospode, da ne poginemo zbog života ovoga čoveka, i ne meći na nas krvi prave! Jer ti, Gospode, činiš sve što hoćeš.

15 Zatim uzeše Jonu i baciše ga u more. I utoli bes mora.

16 Tad te ljude obuze veliki strah od Gospoda, i prinesoše žrtve Gospodu, i učiniše zavete.

Glava 2.

1 Gospod učini da dođe velika riba koja proguta Jonu; i Jona bi u trbuhu ribljem tri dana i tri noći.

2 Iz trbuha ribljega Jona se zamoli Gospodu, Bogu svome.

3 I reče: Zavapih ka Gospodu u teskobi svojoj i on me usliši; zavikah iz utrobe Šeola i ti ču glas moj.

4 U bezdanu si me, u srce mora bacio, i voda me opteče; svi talasi tvoji i svi valovi tvoji preko mene prelaziše.

5 I ja rekoh: Odbačen sam daleko od pogleda tvoga, ali ću ja opet hram tvoj sveti videti.

6 Optekoše me vode do duše, bezdana me opkoli, sita mi se oko glave omota.

7 Siđoh do najdonjih žila gorskih, prevornice zemlje za uvek me zatvoriše; ali iz jame živa si me izvadio, Gospode, Bože moj!

8 Kad u meni duša moja klonu, tada pomenuh Gospoda, i molitva moja dođe do te, u tvoj sveti hram.

9 Oni koji se taštih idola drže udaljuju milost od sebe.

10 Ali ću ja tebi glasom hvale žrtvu prineti, ispuniću ti zavete svoje. Od Gospoda je spas.

11 Gospod progovori ribi i riba izbljuva Jonu na zemlju.

Glava 3.

1 Reč Gospodnja po drugi put ovako progovori Joni:

2 Ustani, idi u Nineviju, u grad veliki i proglašuj proglas koji ti ja naređujem.

3 Jona usta i otide u Nineviju po reči Gospodnjoj. A Ninevija bejaše grad vrlo velik, tri dana hoda.

4 Jona prevali najpre u gradu jedan dan hoda; on vikaše i govoraše: Jošte četrdeset dana, pa će Ninevija biti uništena.

5 Ninevljani poverovaše Bogu, oglasiše post i obukoše se u kostret, od najvećega do najmanjega.

6 Kralj Ninevijski sazna za to; on usta sa svog prestola, skide sa sebe plašt svoj i obuče se u kostret i sede na pepeo.

7 I on dade objaviti u Nineviji ovaj proglas po zapovesti kraljevskoj i velikaša njegovih: Ljudi i životinje, goveda i ovce da ne okuse ništa, ni da pasu, ii da piju vode!

8 Ljudi i životinje da budu pokriveni kostreću, i da svom snagom vapiju ka Bogu, i da se vrate svi sa svog puta zloga i od nasilja kojim su se oskvrnile ruke njihove.

9 Ko zna neće li se povratiti i raskajati Bog, i povratiti se od ljutoga gneva svoga, da ne izginemo?

10 Bog vide da tako činiše, i da se vratiše sa zloga puta svoga. Tada se Bog raskaja od zla koje beše rešio da će im učiniti i ne učini ga.

Glava 4.

1 Joni se to ne dopadne i naljuti se.

2 On se pomoli Gospodu i reče: Ah, Gospode, ne rekoh li to kad sam još u svojoj zemlji bio? To sam ja hteo da preteknem bežeći u Tarsis. Jer sam ja znao da si ti Bog milostiv i milosrdan, spor na gnev i obilan dobrotom, i koji se kaje od zla.

3 Sada, Gospode, uzmi mi život moj, jer mi je bolje umreti nego živeti.

4 Gospod odgovori: Činiš li ti dobro što se ljutiš?

5 I Jona iziđe iz grada i sede s istoka gradu. On načini onde senicu i seđaše pod njom u hladu, da vidi što će biti od grada.

6 Gospod, Bog učini da izraste ricinus koji izraste nad Jonom, da mu baci senku na glavu, i da mu oduzme ljutinu njegovu. Jona oseti veliku radost s ricinusa.

7 Ali sutradan Bog učini da dođe crv koji podgriza ricinus, te on usahnu.

8 I kad ogranu sunce Bog posla topao istočni vetar, i sunce udari Jonu u glavu tako da ga uhvati nesvestica. I on zažele smrt govoreći: Bolje mi je umreti nego živeti.

9 Bog reče Joni: Je li dobro što se ljutiš zbog ricinusa? On odgovori: Dobro činim što se do smrti ljutim.

10 I Gospod reče: Žao ti je ricinusa oko koga se nisi trudio i koji nisi odgajio, i koji za jednu noć odraste i drugu noć propadne.

11A meni da ne bude žao Ninevije, velikoga grada, u kome ima više od sto i dvadeset hiljada ljudi koji ne znaju da razlikuju desnicu svoju od levice svoje, i životinja u velikom broju!