Biblija (Bakotić) : Jeremijine Tužbalice
| ←Jeremija | BIBLIJA Pisac: Lujo Bakotić |
Jezekilj→ |
Glava 1.[uredi]
1 Gle! Osamljena sedi ova mnogoljudna varoš! Kao udovica posta! Velika je među narodima bila, silna je među državama bila, a u ropstvo pade!
2 Svoje noći u plaču provodi, lice joj je puno suza. Od svih koji je voleše niko je ne teši. Izneveriše je svi prijatelji njeni, dušmani joj postadoše.
3 U progonstvu Juda čami, u mukama teškog robovanja; među narodima sedi i nigde mu mira nema. U tesnacu stigoše ga svi gonitelji njegovi.
4 Žalosni su drumovi Sionski, niko više na praznik ne ide, i sva vrata njegova su pusta. Sveštenici uzdišu njegovi, žalosne su devojke njegove, a i sam je pun čemera.
5 Pobediše mučitelji njegovi, spokojni su dušmani njegovi, jer ga Gospod ponizi zarad mnogih greha njegovih. U roblje decu njegovu pred dušmanom sprovodiše.
6 Svu je slavu svoju kćer Sionska izgubila. Glavari su njeni kao jeleni koji paše ne nalaze, i nemoćni beže ispred gonitelja svoga.
7 U danima muke i teskobe svoje seti se Jerusalim svega blaga starog svog nasleđa, kada pade narod njegov bez pomoći poda ruku mučitelja svoga. Gledaše ga dušmani njegovi, smejaše se propasti njegovoj.
8 Mnogo zgreši Jerusalim, zato prezren posta. Preziru ga svi koji ga pre častiše gledajući njegovu nagotu, a on tek uzdiše i sakriva glavu.
9 Nečist mu na skutovima beše; nije on na kraj svoj ni mislio! Čudno pade i niko ga ne uteši! Muku moju pogledaj, Gospode, i bes neprijatelja mojih!
10 Rukom svojom neprijatelj poseže na sve dragocenosti njegove, i on vide u svom svetilištu provalu naroda kojima si ti branio da u sabor tvoj ulaze.
11 Uzdiše sav narod njegov, hleba traži! Sav adiđar ovoj za hranu dade da okrepi život svoj. Poniženje moje pogledaj, Gospode!
12 Vama se obraćam koji ovud idete! Pogledajte i vidite ima li bola kao moj bol što je, bol koji mene ošinu! Ucveli me Gospod u dan gneva svoga plamenoga.
13 Sa visine on u kosti moje baci plamen ljut; mrežu mojim nogama razape, obori me nauznako, baci me u tugu, u muku beskrajnu.
14 Svojom rukom sveza jaram greha mojih - zapleteni su, za moj vrat zavezani -. Slomio je Gospod snagu moju, predao me u ruke kojima odoleti ne mogu.
15 Obori mi Gospod sve ratnike moje usred mene; na mene je vojsku sakupio da bi satro momke moje. Kao grožđe zgazi Gospod devicu Judinu.
16 Zato plačem, zato oči moje suze liju, jer se utešitelj udalji od mene koji bi mi dušu moju ukrepio. Žalosna su deca moja, jer dušman pobedi.
17 Pruži Sion ruke svoje al' ga niko ne uteši. Posla Gospod odasvuda neprijatelje na Jakova. Jerusalim užas među njima posta. -
18 Pravedan je Gospod; jer se ja pobunih na naredbe njegove. Slušajte svi narodi i moj bol gledajte! U sužanjstvo odvedoše devojke i momke moje.
19 Prijatelje zazvah svoje, al' me oni izneveriše. Sveštenici moji i starešine u gradu izdahnuše, smalaksaše tražeći hranu da okrepe život svoj.
20 Teskobu moju pogledaj, Gospode! Gore mi utrobe moje, srce moje ustreta u meni, jer sam buntovnik ja bio... Napolju je mač, unutra je pomor pustošio.
21 Čuše se uzdisaji moji al' ne niko ne uteši. Svi dušmani moji čuše za pogibiju moju, i raduju se što na mene je navede. Dovešćeš ti i oglasićeš ti dan kad će njima kao i meni biti!
22 Nek iziđe preda te sva zloća njihova, pa učini njima kao i meni za sva moja prestupanja! Jer su teški uzdisaji moji, i srce je moje žalosno.
Glava 2.[uredi]
1 Kćer Sionsku kako obastre oblakom Gospod u gnevu svome! S neba odgurnu na zemlju slavu Izrailjovu, i ne opomenu se podnožja nogu svojih u dan gneva svoga.
2 Sve stanove Jakovljeve potra Gospod bez milosti, i u gnevu svome gradove kćeri Judine razvali; oskvrni kraljevstvo i knezove njegove.
3 U žestokom gnevu svome svu je silu Izrailju oborio, desnicu je svoju ispred neprijatelja trgo i ognjeni plamen u Jakovu raspalio koji oko sebe sve proždire.
4 Kao neprijatelj je luk svoj on natego, desnicu je svoju kao dušman podigao, pobio je sve što je očima milo, gnev je svoj na šator kćeri Sionske kao oganj raširio.
5 Gospod je kao neprijatelj bio; potro je Izrailja, potro dvore njegove, raskopao gradove njegove, i kćeri Judinoj jad i žalost umnožio.
6 Raskopao je šator svoj kao njivu, potro mesto sabora svoga. Gospod učini da Sion zaboravi i praznike i subote, i u gnevu svome žestokome kralja i sveštenika odbaci.
7 Omrznu Gospod oltar svoj odbaci svetilište svoje, i dušmanu zidove dvorova Sionskih u ruke preda. Vika je u domu Gospodnjemu odjeknula kao u dan praznični.
8 Reši Gospod da raskopa temelje kćeri Sionske; nateže on uže i desnicu svoju ne usteže pre no što je uništi, i u tugu i bedeme i zidove baci, u žalosne ruševine.
9 U zemlju sva vrata njena propadoše, on polomi i iskrha prevornice njene, među narodima kralj su i knezovi njenl. Nema više zakona, i ni proroci viđenja Gospodnja ne primaju.
10 Glavari kćeri Sionske na zemlji sede, onemeli su, i glavu su pepelom posuli i kostret pripasali. Glavu svoju oboriše k zemlji devojke Jerusalimske.
11 Od suza mi oči iščileše, gore mi utrobe, žuč se moja na zemlju prosipa od pogibije kćeri naroda moga. Obamiru deca i odojčad na ulicama gradskim.
12 Govorahu majkama svojim: Ima li gde žita, ima li gde vina? Kao ranjenici na ulicama izdisahu, u naručju majki svojih dušu ispuštahu.
13 Šta ću da ti rečem, s čime da te uporedim, kćeri Jerusalimska? S čime da te uporedim, koju da ti dam utehu, device, kćeri Sionska? Rana tvoj kao more je silna; ko da te isceli?
14 Zaludna i varljiva viđenja proroci su tvoji za tebe imali; nisu oni grehe tvoje otkrivali, da bi robovanje od tebe odvratili, no ti lažna i prevarna proroštva kazaše,
15 Prolaznici rukama pljeskaju nad tobom, zvižde i glavom mašu za kćerju Jerusalimskom: To li je varoš koju uzdizahu kao lepotu savršenu, kao radost cele zemlje?
16 Šire usta na te svi dušmani tvoji, zvižde i zubima škripe, i govore: Proždresmo je! Dođe dan na koji mi čekasmo, dočekasmo i ugledasmo ga!
17 Izvrši Gospod što je naumio, ispuni reč odavna rečenu. Bez milosti je on pustošio; dušmana je tvojih veselje od tebe učinio, podigao je silu mučitelja tvojih.
18 Srce im ka Gospodu vapije... Bedeme kćeri Sionske, potoke suza dan i noć prolivaj, ne daj sebe mira, ne daj odmora zenici oka svoga!
19 Ustani i zaridaj čim naiđe noćna straža, srce svoje pred Gospodom kao vodu izlivaj! K njemu ruke svoje podiži, rad' života dece svoje, što na uglovima od ulica izdišu od gladi!
20 Pogledaj, Gospode, kome si to učinio! Je li trebalo da majke plod utroba svojih jedu, decu malu, nežnu ljubav svoju? Da se u svetilištu Gospodnjemu sveštenici i proroci kolju?
21 Na zemlji, po ulicama, leže starci i deca; devojke moje i mladići moji od mača padoše. U dan gneva svog si ubijao i klao si bez milosti.
22 Dozvao si ko na praznik sa svih strana strahote na mene. U dan gneva Gospodnjega niko se ni spasao ni preživeo nije. Koje nosih i othranih, njih mi pobi dušman moj.
Glava 3.[uredi]
1 Ja sam čovek koji muku vide pod bičem gneva njegovoga.
2 Odvede me, u tamu me uvede, ali ne na svetlost.
3 Na mene obraća i prevraća ruku svoju po vas dan.
4 Učini da se sasuši sva put moja i sva koža moja i kosti da prepucaju moje.
5 Zazida me, optoči me otrovom i mukom,
6 čini da u tami čamim kao oni što već davno umreše.
7 Ogradi me zidom da se ne pomaknem, i okove teške na me metnu.
8 A sve i da vičem i vapijem ne prima mi on molitve moje.
9 Zagradi mi put moj tesanim kamenom i prevrati staze moje.
10 Bio mi je kao medved u zasedi, kao lav u potaji.
11 Pomeo je staze moje i razdro me, u očaj me bacio.
12 Nategao je luk svoj i metnuo me streli svojoj za belegu.
13 Ustrelio me u bubrege strelama iz tula svoga.
14 Postao sam ruglo svom narodu i pesma njegova po vas dan.
15 Nasitio me gorčinom, opio me pelenom,
16 Kamenom mi je zube polomio, pepelom me zasuo.
17 Mir si mi moj ti oteo, ne znam sreću više.
18 I ja rekoh: Snaga moja propade i nadanje moje u Gospoda!
19 Kad se muke svoje i svog jada setim, pelena i žuči;
20 kad ih duša moja opomene, klone ona u meni.
21 Ali evo što ću u srcu svom pominjati i što će mi nadu dati:
22 Nisu se iscrple milosti Gospodnje, i nije nestalo milosrđa njegovog.
23 One se svakog jutra ponavljaju, Velika je vernost tvoja!
24 Gospod je moj deo, veli duša moja. Zato ću se uzdati u njega!
25 Dobar je Gospod onima koji se u nj uzdaju, duši koja njega traži.
26 Dobro je čekati u miru na pomoć Gospodnju.
27 Dobro je čoveku nositi jaram u mladosti svojoj.
28 Osamljen će i u ćutanju sedeti, jer mu tako Bog odredi.
29 Usta svoja u prah će metnuti a da ne izgubi nadu.
30 Podmetnuće obraz onom koji ga bije, sramote će se nasititi.
31 Jer Gospod ne odbacuje za svagda.
32 Jer i ako on ucveli, smiluje se po velikom milosrđu svome.
33 Jer on niti ponizuje, niti cveli rado sinove čovečje.
34 Kada se pod noge meću svi sužnji u zemlji,
35 kada se izvrće pravda ljudska ispred lica Svevišnjega,
36 kada se čoveku krivo čini u parbi njegovoj. zar to Gospod da ne vidi?
37 Ko će reći da se nešto zbiva a da Gospod ne naredi?
38 Ne dolaze li od volje Svevišnjega zlo i dobro?
39 Zašto da se živi čovek tuži? Nek se svaki za svoje grehe tuži.
40 Pretražimo i gledajmo puteve svoje, vratimo se Gospodu.
41 Prignimo srce i ruke svoje k Bogu na nebesima!
42 Zgrešismo i buntovnici besmo, i ti nama nisi oprostio!
43 Sakrio si se u gnevu svome i gonio si nas, bez milosti ubijao.
44 Obastro si se oblakom, da ne prođe molitva.
45 Načinio si od nas prezir i odmet usred naroda.
46 Šire usta svoja na nas si neprijatelji naši.
47 Strah i jama zadesi nas, pustošenje i zatiranje.
48 Potoci suza teku iz očiju mojih sa pogibije kćeri naroda moga.
49 Oči moje suze liju bez prestanka, bez odmora,
50 dokle Gospod sa visine neba ne pogleda i ne vidi.
51 Muči mene oko moje radi svih kćeri grada moga.
52 Kao pticu me goniše koji su mi ni za što dušmani.
53 Htedoše u jamu život moj da svale i kamenje nabacaše na me.
54 Prekipeše vode do navrh glave, i ja rekox: Pogiboh!
55 Prizvah ime tvoje Gospode, iz dubine jame
56 i ti ču glas moj. Ne zatiskuj uho svoje od mog uzdisanja, od vapaja moga!
57 Približio si se kada te ja prizvah. Rekao si: Ne boj se!
58 Branio si, Gospode, parbu duše moje i život moj izbavio.
59 Video si ti, Gospode, patnje moje, daj mi po pravdi mojoj!
60 Video si, Gospode, sve osvete njihove, i zavere njihove na mene.
61 Čuo si, Gospode, ruženja njihova, sve zavere njihove na mene,
62 i govore protivnika mojih i namisli što na mene svaki dan smišljahu.
63 Vidi kada sede i kada ustaju: Ja sam njima povod pesama njihovih.
64 Daćeš im ti platu, Gospode, po delu ruku njihovih.
65 Predaćeš ih upornosti srca njihovoga, i prokletstvu svome na njih.
66 Gonićeš ih gnevom svojim, i istrebićeš ih ispred neba, Gospode.
Glava 4.[uredi]
1 Kako preblede zlato, pokvari se čisto zlato! Kamenje je svetilišta razasuto po uglovima svih ulica.
2 Plemeniti sinovi Sionski kao žeženo zlato ocenjeni, smatraju se, jaoh! kao sudovi zemljani, delo ruku lončarskih.
3 I šakali sise svoje daju i doje mlade svoje, a kći naroda moga posta nemilosna kao noje iz pustine.
4 Lepi se za nepce jezik odojčetu usahnut od žeđi. Deca hleba prose, i niko im ga ne daje.
5 Koji jela najslađa jeđahu po ulicama izdišu; u skerletu koji odrastoše, ti buništa grle.
6 Kazna je kćeri naroda moga teža nego kazna nad Sodomom, koji se u čas zatre, a da niko na nj rukom ne poseže.
7 Svetliji od snega knezovi behu njeni, i belji od mleka; obrazi im crveniji od merđana behu, lice im kao safir beše.
8 Lice im je tamnije od crnine, - ne poznaju se na ulici; koža im je za kosti prionula, suha kao drvo.
9 Srećniji su oni što od mača ginu nego oni koji izdišu od gladi, i padaju iznemogli otrgnuti od ploda zemlje.
10 Žene pored sve nežnosti svoje decu svoju daju da se iskuhaju; ona su im hrana u pogibiji kćeri naroda moga.
11 Gospod gnev svoj ispuni, plamenu jarost svoju izli, i raspali oganj u Sionu koji mu temelje proždire!
12 Svi kraljevi zemlje ne bi verovali i niko na svetu verovao ne bi da će neprijatelj, da će dušman ući na vrata Jerusalimska.
13 Evo ploda greha proroka njegovih i nedela sveštenika njegovih, koji usred njega prolivahu krv pravednu!
14 Po ulicama lutahu kao slepci, krvlju poprskani, da se haljine njihove ne mogahu doticati.
15 "Odstupite nečisti", vikalo se za njima, "odstupite, odstupite, ne dirajte!" I beže, i lutaju i tamo i amo. Među narodima govori se: "Neće oni više stana svog imati!"
16 Raseja ih Gospod u svom gnevu, na njih pogled više ne obraća. Ne poštovaše se niti sveštenici niti se milost starcima učini.
17 Iščileše nam još i više oči a uzalud na pomoć gledasmo; pogled naš se s nadom obraćaše k narodu koji nas ne izbavi.
18 Vrebahu korake naše da ne smesmo na trgove svoje. Kraj se naš približi, dani naši navršiše, dođe kraj naš!
19 Gonitelji naši behu lakši od orlova nebeskih; po gorama nas goniše, u pustinji zasede činiše.
20 Onaj koji život naš držaše, - pomazanik Gospodnji, - uhvati se u jame njihove, on, za koga govorasmo: Pod senkom ćemo njegovom među narodima živeti!
21 Raduj se, veseli se, kćeri Edomska, stanovnice zemlje Uza! I na te će pehar doći, opićeš se i razgolićeš se!
22 Ispaštano je nedelo tvoje, kćeri Sionska, Neće te u ropstvo on više voditi. Kazniće on zloću tvoju, kćeri Edomska, otkriće on grehe tvoje.
Glava 5.[uredi]
1 Opomeni se Gospode, onog što nas zadesi, pogledaj i vidi sramotu našu!
2 Nasleđe naše tuđini uzeše, domove liše nepoznati razgrabiše.
3 Sirotinja smo, oca ne imamo, majke su naše kao udovice.
4 Vodu svoju za novce pijemo, svoja drva kupujemo.
5 Gonjeni smo, jaram na vratu nosimo; iznemogosmo, a odmora nemamo.
6 Egiptu i Asiriji ruke svoje pružismo, da se hleba nasitimo.
7 Oci naši эgrešiše, i njih više nema, a mi breme njihovih nedela nosimo.
8 Robovi nad nama gospodare i nikoga nema da nas iz njihovih ruku spase.
9 Hleb svoj sa strahom za život tražimo ispred mača iz pustinje.
10 Koža nam se od ljute gladi kao peć zažari.
11 Osvrniše žene u Sionu i devojke u gradovima Jude.
12 Rukama svojim knezove povešaše, staračkog ne poštovaše lica.
13 Mladiće pod žrvnje uzeše, pod drvima deca iznemogoše.
14 Na vratima gradskim nema više staraca i prestaše momci da pevaju.
15 Ode radost iz srdaca naših, igra se naša u žalost pretvori.
16 Pade venac s glave naše! Teško nama što zgrešismo!
17 Ako li je srce naše tužno, i ako su oči naše tamne,
18 to je što se gora Sionska raskopa i lisice po njoj se šetaju.
19 Ti, Gospode, do veka kraljuješ, presto tvoj je od kolena na koleno.
20 Zašto da nas za uvek zaboraviš i za duge nas godine napustiš!
21 Obrati nas, Gospode, ka sebi, i obratićemo se; daj nam jošte dane kao što su raniji bili!
22 Jesi li nas sasvim ti odbio, i hoćeš li do kraja gnevan na nas biti?