Библија (Бакотић) : Јеремијине Тужбалице
| ←Јеремија | БИБЛИЈА Писац: Лујо Бакотић |
Језекиљ→ |
Глава 1.
[уреди]1 Гле! Осамљена седи ова многољудна варош! Као удовица поста! Велика је међу народима била, силна је међу државама била, а у ропство паде!
2 Своје ноћи у плачу проводи, лице јој је пуно суза. Од свих који је волеше нико је не теши. Изневерише је сви пријатељи њени, душмани јој постадоше.
3 У прогонству Јуда чами, у мукама тешког робовања; међу народима седи и нигде му мира нема. У теснацу стигоше га сви гонитељи његови.
4 Жалосни су друмови Сионски, нико више на празник не иде, и сва врата његова су пуста. Свештеници уздишу његови, жалосне су девојке његове, а и сам је пун чемера.
5 Победише мучитељи његови, спокојни су душмани његови, јер га Господ понизи зарад многих греха његових. У робље децу његову пред душманом спроводише.
6 Сву је славу своју кћер Сионска изгубила. Главари су њени као јелени који паше не налазе, и немоћни беже испред гонитеља свога.
7 У данима муке и тескобе своје сети се Јерусалим свега блага старог свог наслеђа, када паде народ његов без помоћи пода руку мучитеља свога. Гледаше га душмани његови, смејаше се пропасти његовој.
8 Много згреши Јерусалим, зато презрен поста. Презиру га сви који га пре частише гледајући његову наготу, а он тек уздише и сакрива главу.
9 Нечист му на скутовима беше; није он на крај свој ни мислио! Чудно паде и нико га не утеши! Муку моју погледај, Господе, и бес непријатеља мојих!
10 Руком својом непријатељ посеже на све драгоцености његове, и он виде у свом светилишту провалу народа којима си ти бранио да у сабор твој улазе.
11 Уздише сав народ његов, хлеба тражи! Сав адиђар овој за храну даде да окрепи живот свој. Понижење моје погледај, Господе!
12 Вама се обраћам који овуд идете! Погледајте и видите има ли бола као мој бол што је, бол који мене ошину! Уцвели ме Господ у дан гнева свога пламенога.
13 Са висине он у кости моје баци пламен љут; мрежу мојим ногама разапе, обори ме наузнако, баци ме у тугу, у муку бескрајну.
14 Својом руком свеза јарам греха мојих - заплетени су, за мој врат завезани -. Сломио је Господ снагу моју, предао ме у руке којима одолети не могу.
15 Обори ми Господ све ратнике моје усред мене; на мене је војску сакупио да би сатро момке моје. Као грожђе згази Господ девицу Јудину.
16 Зато плачем, зато очи моје сузе лију, јер се утешитељ удаљи од мене који би ми душу моју укрепио. Жалосна су деца моја, јер душман победи.
17 Пружи Сион руке своје ал' га нико не утеши. Посла Господ одасвуда непријатеље на Јакова. Јерусалим ужас међу њима поста. -
18 Праведан је Господ; јер се ја побуних на наредбе његове. Слушајте сви народи и мој бол гледајте! У сужањство одведоше девојке и момке моје.
19 Пријатеље зазвах своје, ал' ме они изневерише. Свештеници моји и старешине у граду издахнуше, смалаксаше тражећи храну да окрепе живот свој.
20 Тескобу моју погледај, Господе! Горе ми утробе моје, срце моје устрета у мени, јер сам бунтовник ја био... Напољу је мач, унутра је помор пустошио.
21 Чуше се уздисаји моји ал' не нико не утеши. Сви душмани моји чуше за погибију моју, и радују се што на мене је наведе. Довешћеш ти и огласићеш ти дан кад ће њима као и мени бити!
22 Нек изиђе преда те сва злоћа њихова, па учини њима као и мени за сва моја преступања! Јер су тешки уздисаји моји, и срце је моје жалосно.
Глава 2.
[уреди]1 Кћер Сионску како обастре облаком Господ у гневу своме! С неба одгурну на земљу славу Израиљову, и не опомену се подножја ногу својих у дан гнева свога.
2 Све станове Јаковљеве потра Господ без милости, и у гневу своме градове кћери Јудине развали; оскврни краљевство и кнезове његове.
3 У жестоком гневу своме сву је силу Израиљу оборио, десницу је своју испред непријатеља трго и огњени пламен у Јакову распалио који око себе све прождире.
4 Као непријатељ је лук свој он натего, десницу је своју као душман подигао, побио је све што је очима мило, гнев је свој на шатор кћери Сионске као огањ раширио.
5 Господ је као непријатељ био; потро је Израиља, потро дворе његове, раскопао градове његове, и кћери Јудиној јад и жалост умножио.
6 Раскопао је шатор свој као њиву, потро место сабора свога. Господ учини да Сион заборави и празнике и суботе, и у гневу своме жестокоме краља и свештеника одбаци.
7 Омрзну Господ олтар свој одбаци светилиште своје, и душману зидове дворова Сионских у руке преда. Вика је у дому Господњему одјекнула као у дан празнични.
8 Реши Господ да раскопа темеље кћери Сионске; натеже он уже и десницу своју не устеже пре но што је уништи, и у тугу и бедеме и зидове баци, у жалосне рушевине.
9 У земљу сва врата њена пропадоше, он поломи и искрха преворнице њене, међу народима краљ су и кнезови њенл. Нема више закона, и ни пророци виђења Господња не примају.
10 Главари кћери Сионске на земљи седе, онемели су, и главу су пепелом посули и кострет припасали. Главу своју оборише к земљи девојке Јерусалимске.
11 Од суза ми очи ишчилеше, горе ми утробе, жуч се моја на земљу просипа од погибије кћери народа мога. Обамиру деца и одојчад на улицама градским.
12 Говораху мајкама својим: Има ли где жита, има ли где вина? Као рањеници на улицама издисаху, у наручју мајки својих душу испуштаху.
13 Шта ћу да ти речем, с чиме да те упоредим, кћери Јерусалимска? С чиме да те упоредим, коју да ти дам утеху, девице, кћери Сионска? Рана твој као море је силна; ко да те исцели?
14 Залудна и варљива виђења пророци су твоји за тебе имали; нису они грехе твоје откривали, да би робовање од тебе одвратили, но ти лажна и преварна пророштва казаше,
15 Пролазници рукама пљескају над тобом, звижде и главом машу за кћерју Јерусалимском: То ли је варош коју уздизаху као лепоту савршену, као радост целе земље?
16 Шире уста на те сви душмани твоји, звижде и зубима шкрипе, и говоре: Прождресмо је! Дође дан на који ми чекасмо, дочекасмо и угледасмо га!
17 Изврши Господ што је наумио, испуни реч одавна речену. Без милости је он пустошио; душмана је твојих весеље од тебе учинио, подигао је силу мучитеља твојих.
18 Срце им ка Господу вапије... Бедеме кћери Сионске, потоке суза дан и ноћ проливај, не дај себе мира, не дај одмора зеници ока свога!
19 Устани и заридај чим наиђе ноћна стража, срце своје пред Господом као воду изливај! К њему руке своје подижи, рад' живота деце своје, што на угловима од улица издишу од глади!
20 Погледај, Господе, коме си то учинио! Је ли требало да мајке плод утроба својих једу, децу малу, нежну љубав своју? Да се у светилишту Господњему свештеници и пророци кољу?
21 На земљи, по улицама, леже старци и деца; девојке моје и младићи моји од мача падоше. У дан гнева свог си убијао и клао си без милости.
22 Дозвао си ко на празник са свих страна страхоте на мене. У дан гнева Господњега нико се ни спасао ни преживео није. Које носих и отхраних, њих ми поби душман мој.
Глава 3.
[уреди]1 Ја сам човек који муку виде под бичем гнева његовога.
2 Одведе ме, у таму ме уведе, али не на светлост.
3 На мене обраћа и превраћа руку своју по вас дан.
4 Учини да се сасуши сва пут моја и сва кожа моја и кости да препуцају моје.
5 Зазида ме, опточи ме отровом и муком,
6 чини да у тами чамим као они што већ давно умреше.
7 Огради ме зидом да се не помакнем, и окове тешке на ме метну.
8 А све и да вичем и вапијем не прима ми он молитве моје.
9 Загради ми пут мој тесаним каменом и преврати стазе моје.
10 Био ми је као медвед у заседи, као лав у потаји.
11 Помео је стазе моје и раздро ме, у очај ме бацио.
12 Натегао је лук свој и метнуо ме стрели својој за белегу.
13 Устрелио ме у бубреге стрелама из тула свога.
14 Постао сам ругло свом народу и песма његова по вас дан.
15 Наситио ме горчином, опио ме пеленом,
16 Каменом ми је зубе поломио, пепелом ме засуо.
17 Мир си ми мој ти отео, не знам срећу више.
18 И ја рекох: Снага моја пропаде и надање моје у Господа!
19 Кад се муке своје и свог јада сетим, пелена и жучи;
20 кад их душа моја опомене, клоне она у мени.
21 Али ево што ћу у срцу свом помињати и што ће ми наду дати:
22 Нису се исцрпле милости Господње, и није нестало милосрђа његовог.
23 Оне се сваког јутра понављају, Велика је верност твоја!
24 Господ је мој део, вели душа моја. Зато ћу се уздати у њега!
25 Добар је Господ онима који се у њ уздају, души која њега тражи.
26 Добро је чекати у миру на помоћ Господњу.
27 Добро је човеку носити јарам у младости својој.
28 Осамљен ће и у ћутању седети, јер му тако Бог одреди.
29 Уста своја у прах ће метнути а да не изгуби наду.
30 Подметнуће образ оном који га бије, срамоте ће се наситити.
31 Јер Господ не одбацује за свагда.
32 Јер и ако он уцвели, смилује се по великом милосрђу своме.
33 Јер он нити понизује, нити цвели радо синове човечје.
34 Када се под ноге мећу сви сужњи у земљи,
35 када се изврће правда људска испред лица Свевишњега,
36 када се човеку криво чини у парби његовој. зар то Господ да не види?
37 Ко ће рећи да се нешто збива а да Господ не нареди?
38 Не долазе ли од воље Свевишњега зло и добро?
39 Зашто да се живи човек тужи? Нек се сваки за своје грехе тужи.
40 Претражимо и гледајмо путеве своје, вратимо се Господу.
41 Пригнимо срце и руке своје к Богу на небесима!
42 Згрешисмо и бунтовници бесмо, и ти нама ниси опростио!
43 Сакрио си се у гневу своме и гонио си нас, без милости убијао.
44 Обастро си се облаком, да не прође молитва.
45 Начинио си од нас презир и одмет усред народа.
46 Шире уста своја на нас си непријатељи наши.
47 Страх и јама задеси нас, пустошење и затирање.
48 Потоци суза теку из очију мојих са погибије кћери народа мога.
49 Очи моје сузе лију без престанка, без одмора,
50 докле Господ са висине неба не погледа и не види.
51 Мучи мене око моје ради свих кћери града мога.
52 Као птицу ме гонише који су ми ни за што душмани.
53 Хтедоше у јаму живот мој да свале и камење набацаше на ме.
54 Прекипеше воде до наврх главе, и ја рекоx: Погибох!
55 Призвах име твоје Господе, из дубине јаме
56 и ти чу глас мој. Не затискуј ухо своје од мог уздисања, од вапаја мога!
57 Приближио си се када те ја призвах. Рекао си: Не бој се!
58 Бранио си, Господе, парбу душе моје и живот мој избавио.
59 Видео си ти, Господе, патње моје, дај ми по правди мојој!
60 Видео си, Господе, све освете њихове, и завере њихове на мене.
61 Чуо си, Господе, ружења њихова, све завере њихове на мене,
62 и говоре противника мојих и намисли што на мене сваки дан смишљаху.
63 Види када седе и када устају: Ја сам њима повод песама њихових.
64 Даћеш им ти плату, Господе, по делу руку њихових.
65 Предаћеш их упорности срца њиховога, и проклетству своме на њих.
66 Гонићеш их гневом својим, и истребићеш их испред неба, Господе.
Глава 4.
[уреди]1 Како пребледе злато, поквари се чисто злато! Камење је светилишта разасуто по угловима свих улица.
2 Племенити синови Сионски као жежено злато оцењени, сматрају се, јаох! као судови земљани, дело руку лончарских.
3 И шакали сисе своје дају и доје младе своје, а кћи народа мога поста немилосна као ноје из пустине.
4 Лепи се за непце језик одојчету усахнут од жеђи. Деца хлеба просе, и нико им га не даје.
5 Који јела најслађа јеђаху по улицама издишу; у скерлету који одрастоше, ти буништа грле.
6 Казна је кћери народа мога тежа него казна над Содомом, који се у час затре, а да нико на њ руком не посеже.
7 Светлији од снега кнезови беху њени, и бељи од млека; образи им црвенији од мерђана беху, лице им као сафир беше.
8 Лице им је тамније од црнине, - не познају се на улици; кожа им је за кости прионула, суха као дрво.
9 Срећнији су они што од мача гину него они који издишу од глади, и падају изнемогли отргнути од плода земље.
10 Жене поред све нежности своје децу своју дају да се искухају; она су им храна у погибији кћери народа мога.
11 Господ гнев свој испуни, пламену јарост своју изли, и распали огањ у Сиону који му темеље прождире!
12 Сви краљеви земље не би веровали и нико на свету веровао не би да ће непријатељ, да ће душман ући на врата Јерусалимска.
13 Ево плода греха пророка његових и недела свештеника његових, који усред њега проливаху крв праведну!
14 По улицама лутаху као слепци, крвљу попрскани, да се хаљине њихове не могаху дотицати.
15 "Одступите нечисти", викало се за њима, "одступите, одступите, не дирајте!" И беже, и лутају и тамо и амо. Међу народима говори се: "Неће они више стана свог имати!"
16 Расеја их Господ у свом гневу, на њих поглед више не обраћа. Не поштоваше се нити свештеници нити се милост старцима учини.
17 Ишчилеше нам још и више очи а узалуд на помоћ гледасмо; поглед наш се с надом обраћаше к народу који нас не избави.
18 Вребаху кораке наше да не смесмо на тргове своје. Крај се наш приближи, дани наши навршише, дође крај наш!
19 Гонитељи наши беху лакши од орлова небеских; по горама нас гонише, у пустињи заседе чинише.
20 Онај који живот наш држаше, - помазаник Господњи, - ухвати се у јаме њихове, он, за кога говорасмо: Под сенком ћемо његовом међу народима живети!
21 Радуј се, весели се, кћери Едомска, становнице земље Уза! И на те ће пехар доћи, опићеш се и разголићеш се!
22 Испаштано је недело твоје, кћери Сионска, Неће те у ропство он више водити. Казниће он злоћу твоју, кћери Едомска, откриће он грехе твоје.
Глава 5.
[уреди]1 Опомени се Господе, оног што нас задеси, погледај и види срамоту нашу!
2 Наслеђе наше туђини узеше, домове лише непознати разграбише.
3 Сиротиња смо, оца не имамо, мајке су наше као удовице.
4 Воду своју за новце пијемо, своја дрва купујемо.
5 Гоњени смо, јарам на врату носимо; изнемогосмо, а одмора немамо.
6 Египту и Асирији руке своје пружисмо, да се хлеба наситимо.
7 Оци наши эгрешише, и њих више нема, а ми бреме њихових недела носимо.
8 Робови над нама господаре и никога нема да нас из њихових руку спасе.
9 Хлеб свој са страхом за живот тражимо испред мача из пустиње.
10 Кожа нам се од љуте глади као пећ зажари.
11 Осврнише жене у Сиону и девојке у градовима Јуде.
12 Рукама својим кнезове повешаше, старачког не поштоваше лица.
13 Младиће под жрвње узеше, под дрвима деца изнемогоше.
14 На вратима градским нема више стараца и престаше момци да певају.
15 Оде радост из срдаца наших, игра се наша у жалост претвори.
16 Паде венац с главе наше! Тешко нама што згрешисмо!
17 Ако ли је срце наше тужно, и ако су очи наше тамне,
18 то је што се гора Сионска раскопа и лисице по њој се шетају.
19 Ти, Господе, до века краљујеш, престо твој је од колена на колено.
20 Зашто да нас за увек заборавиш и за дуге нас године напустиш!
21 Обрати нас, Господе, ка себи, и обратићемо се; дај нам јоште дане као што су ранији били!
22 Јеси ли нас сасвим ти одбио, и хоћеш ли до краја гневан на нас бити?