Ajiša/2
II ČIN
(Avlija. U dnu kuća Rašid-begova sa golemom, širokom terasom, sa koje se, niz četiri kamenita basamaka, silazi u avliju. Terasa je pokrivena pločom. Pokrov terase drže na sebi šest jakih, izvezenih, drvenih stubova, koji su međusobno spojeni svakojakim rezbarijama i granama od drveta. Izgleda, kao da su to petora visoka vrata, bez kanata, sa vezenim svodovima. U dnu terase vide se troja vrata od
soba. Oko basamaka dva kamenita lava drže na plećima bojadisanu burad, u kojima se rascvali limunovi. Ispod terase, blizu lavova, ozidana sniska sofa, prepuna šeboja, karamfila i verbene. Na sredini avlije golema šanduda. Napred, s desne strane, vide se velika avliska vrata, sa teškim kanatima. Nedaleko od vrata ozidana česma, iz koje se slijeva voda u široko korito od kamena.
Nedžiba i druge dvije sluškinje igraju se slipimiša. Nedžibi zavezali oči jaglukom, pa tako ide, trči i lovi jaranice, koje optrčavaju oko nje).
SLUŠKINjE (smijući se grohotom): Hvataj nas!... Hvataj!...
NEDžIBA (razmahuje rukama, traži): Uhvatiću! ... Uhvatiću!
JEDNA SLUŠKINjA (škaklji je šebojem po licu): Evo me blizu!
DRUGA SLUŠKINjA: Ja sam još bliže! (Udara je po ramenu).
NEDžIBA (hoće da ih uhvati): Nećete mi pobjeći!... (One se, sa vriskom i kikotom, razbjegnu).
HASAN (uljegao kroz avlijska vrata, koja je ponovo zatvorio. Puši na čibuk. Gleda ih).
NEDžIBA (goneći njih, uhvati Hasana): Evo!
(Svi se zasmiju).
NEDžIBA (pobjednički): Uhvatila sam!... (Zbaci zavoj sa očiju. Cikne). Hasan!
HASAN: Hehe... Lako ti je mene starca uhvatiti... (Obgrlivši je). Ja i ne bježim od tebe... (Hoće da je poljubi).
NEDžIBA (brani se): Ne, ne, ne, ne!
HASAN (meko): Poljubi i ti mene!
NEDžIBA (otima se): Star si i zaudaraš na duvan!
HASAN: A ti si mlada i mirišeš na verbenu!
NEDžIBA (otima se): Pusti me!
HASAN: Ne puštam! (Grli je).
NEDžIBA (udari ga po licu): Pusti!
HASAN: Oho!... (Poljubi je). Slatko li je! (Poljubi opet).
NEDžIBA (otme se; raščupana): Nasilniče!
HASAN (sjedne na travu pod šandudu i prekrsti noge): Da je beg ovako ljubio hanumu, bila bi pitamija!
NEDžIBA (popravljajući kosu): Ne može se ona pripitomiti.
HASAN: Ja bih najprije kušao poljupcima. A skad ni to ne bi pomoglo...
NEDžIBA (brzo): d tada?
HASAN (odbije dim; mirno): Degenekom...
NEDžIBA (prezrivo): Phi!
HASAN: A ovaki život provoditi kao što ga njih dvoje provode... (Odmahne rukom). Bože sačuvaj!
NEDžIBA (uzdahne): Jadna hanuma!
HASAN (sjetno): Jadni beg!
NEDžIBA: Svaki dan je bleđa!
HASAN. A on sve bolesniji!... (Tiše). Nije, da rečeš, bio puna zdravlja ni kad se oženio, ali sada... (Vrti glavom). Alah nek mu pomogne! Jedna sluškinja (opazi Ajišu, koja je izašla iz sobe): Hanuma!
AJIŠA (pomolila se na terasi. U lakim haljinama, ogrnuta tankim čaršavom. Drži u ruci kalajisan ibrik i zalijeva cvijeće ispod terase).
HASAN (Nedžibi, tiho): Kako je lijepa!
NEDžIBA: I kako je tužna!
AJIŠA (silazi niz basamake i zalijeva limunove. Nedžibi): Hatidža nije dolazila?
NEDžIBA: Nije, hanuma...
AJIŠA: Treći dan mi ne dolazi... Šta li joj je?
HASAN (sakrio čibuk za leđa; pita): Da je zovnem?
AJIŠA: Neka... Čekaćemo još...
HASAN (meko, ulagujući se): Danas će ti i babo doći...
AJIŠA (zastane): Danas?
HASAN: Susreo sam ga na čaršiji, te mi kazao...
AJIŠA (Nedžibi, tiho): Da mu nijesi što pričala?
NEDžIBA (pravi se kao da ne razume): Kome?
AJIŠA: Babi.
NEDžIBA (zbunjena): Ja... Nijesam...
AJIŠA: Rašta li danas dolazi, kad je petak njegov dan?... Da nije što čuo?
NEDžIBA (brzo): Lako mu je čuti... O tebi i o begu govori se danas po svima mahalama...
AJIŠA (kao da se začudi. Kao da htjede nešto pripitati. Zatim prezrivo otprsne i okrene se): Neka se govori.
NEDžIBA: I puno te prekoravaju.
AJIŠA: Znači: da sam dobro radila.
NEDžIBA: I...
AJIŠA (prekida je; oštro): Dosta!... Neću da slu-šam šta svijet priča... (Alka na vrati zazvekeće). Ko li je?
HASAN (lijeno ide vratima i proviruje kroz ključanicu): Nekakva Ciganka!
AJIŠA (ide česmi i toči vodu u ibrik): Ne puštaj!.. (Alka zazvekeće jače).
HASAN (govori kroz ključaonicu): Ne može se amo. Ciganka (spolja). Puštaj!.. Hanumi idem.
HASAN: Hanuma spava.
CIGANKA: Probudite je!
HASAN: Ne smijem!
CIGANKA (življe): Ona mi treba!.. Puštaj!
AJIŠA (lakše): Pusti je, Hasane... Da vidim šta hoće... (Opet zalijeva cvijeće).
(Hasan otvara vrata. Ciganka ulazi noseći, kao i pre, golem zavežljaj).
CIGANKA (spusti zavežljaj na travu i sedne na njega. Gleda po avliji, othukujući. Opaziv Ajišu vikne): Imam
beza na prodaju... Kupi ga, hanuma!
AJIŠA (zalijevajući): Imam ga i suviše!.. Ne treba mi!
CIGANKA (sjedne na travu i lijeno driješi zavežljaj): Fini, svileni bez! Da vidiš samo!
AJIŠA (zalijeva): Neću ni pogledati.
CIGANKA: Ako ne pogledaš, pokajaćeš se.
AJIŠA (U čudu): Da ©e pokajem?... Rašta?
CIGANKA: Zbog tvrda srca svoga... (Odigne bez. Jače). Hodi, aho želiš da ti dan radostan bude!...
AJIŠA (nemože da joj odoli. Mekše): Kako oi nasrtljiva!... (Ostavlja ibrik i pristupa joj). Da vidim...
CIGANKA (raširuje bez, igra se njime): Novo!.. Tanko!.. Najfinije!.. (Tiše). Viđela sam Ibrahim-bega... (Glasnije). Pogledaj ove šare...
AJIŠA (brzo): Kako je?
CIGANKA (gura joj pod oči): Gledaj!.. Gledaj, hanuma!... (Tiše). Pozdravio te puno... (Glasno). Ovaj je komad najljepši ... (Tiše). Ne jede, ne spava, samo misli o tebi... (Glasno). Ima deset aršina... (Tiše). Čuo je kako patiš i to ga peče... (Glasno). Sviđa li ti se, a?
AJIŠA: Blago meni! (Uzima onaj komad beza). Kupiću!
CIGANKA (iz beza vadi struk šeboja; tiho): I ovo ti je poslao... Da se nadaš, kaže, u bolje dane... (Glasnije). Kupi još!... Malo je to!
AJIŠA: Dosta je!.. (Vadi iz džepa novce i glasno broji)- Jedan, dva... (Tiše). Pozdravi i ti njega... (Glasno) Tri, četiri... (Tiše) i zahvali mu... (Glasno). Pet, šest... (Tiše). Ajiša je njegova srcem i dušom.
CIGANKA (glasno): Jeftino plaćaš, hanuma...
AJIŠA (broji): Sedam, osam... (Tiše). A ovu ružu ponesi mu... (Rukom, kao nehotice, strese jednu ružu sa prsiju. Ruža pane u bez. Glasno). Devet, deset... (Tiše). Kaži da sam je nosila na prsima. Slušala je kako mi srce kuca... (Gurne joj novce. Glasno). Je li u redu?
CIGANKA (Uređuje zavežljaj; uzima novce): Malo si kupila, hanuma. Drugi put da uzmeš više!.. (Ode).
AJIŠA (vesela, ispravi se i pokazuje bez): Zar nije lijep, Nedžiba?.. Nije li?.. (Tapše rukama kao razdragano dijete). Lijep! Lijep! ... Lijep!... (Brzo otrčau kuću).
NEDžIBA. Kako se razveselila!
HASAN. Zbog krpe platna!.. The... Ženska pamet!.. (Opet alka na vratima). Ko je Sad?.. (Ide i otvara vrata).
HATIDžA (ulazi, umotana u feredžu): Đe je hanuma?
NEDžIBA (Hasanu): Idi!.. (Hasan ode). Sad je otrčala u sobu... Vesela!
HATIDžA (otkrije se): Vesela?
NEDžIBA: Kao dijete.
HATIDžA: Hvala Bogu!
NEDžIBA: Ako je beg ovaku zateče, zasuće je dukatima!
AJIŠA (opet izašla na terasu. Pjevuši. Opaziv Hatidžu potrča joj u susret, sa raširenim rukama): Otkad mi nijesi došla!
HATIDžA: Čekala sam dok se ovako razveseliš...
AJIŠA (tiše): On se ne ljuti na me... Ne drži me za nevjernicu!
HATIDžA: Ko?..
AJIŠA: Brine se o meni... I pozdravlja me...
HATIDžA (U čudu): Ibrahim-beg!
AJIŠA (grli je). Kako sam -sretna danas!
HATIDžA (strogo): Ajiša!... Ne zaboravi da si udata.
AJIŠA (ne sluša je. Uzela je za ruku i vodi uz basamake): Hajjde!. . Hajdemo u sobu!.. Tamo ću ti sve opričati!.. (Odvede je).
NEDžIBA (jaranicama, pošto su ostale same): Da nastavimo igru!.. Ko je sad na redu?
OBE SLUŠKINjE: Ja!.. Ja!.. (Pritrče joj).
NEDžIBA (pristupa prvoj i veže joj oči maramom. Udari je u leđa): Hvataj!.. Lovi!..
SLUŠKINjA: Đe ste? (Lovi ih, traži).
NEDžIBA (veselo): Lovi!.. Lovi!.. (Vrata se otvore. Preplašeno podvrisne). Beg!... (Sve se uozbilje).
RAŠID-BEG (ulazi sa Hasanom i dvojicom majstora. Zapovjednički): Za deset dana da sve bude gotovo!
MAJSTOR: Ne može se tako brzo, beg.
RAŠID-BEG: Ja ne znam za tu riječ: ne može se... (Jače). Mora se!
MAJSTOR: Malo nas je...
RAŠID-BEG: Zar malo petorica ljudi?
MAJSTOR: Mnogo je posla. Mnogo popravka.
RAŠID-BEG (jače): Za deset dana kuća mora biti uređena!... Za deset dana ja selim tamo!
MAJSTOR: Da uzmemo više radina?
RAŠID-BEG: Uzmi deset, dvadeset!.. Za plaću ne pitam. (Odmahne rukom). Idite! (Majstori izmičući se na leđa odu).
HASAN (tiho, otežući): Nikad nijesmo tako rano odlazili na selo.
RAŠID-BEG: Nikad nijesam bio ovako bolestan.
HASAN: A hanuma?.. Kako će ona?
RAŠID-BEG: Ti ne brini za hanumu. (Oštro). I nemoj govoriti kad te ne pitam!
HASAN (pozdravlja po turski i izmakne se u kraj).
RAŠID-BEG (Nedžibi): Đe je hanuma?
NEDžIBA: U sobi je.
RAŠID-BEG: Sama?
NEDžIBA: Sa Hatidže - hanumom.
RAŠID-BEG (mrgodno): Opet Hatidža!... (Nedžibi). Šta su razgovarale?
NEDžIBA (mirno): Ne znam.
RAŠID-BEG (žešće): Ti si čula!.. Govori! (Gleda joj u oči). O čemu su razgovarale?
NEDžIBA (poplašeno ustukne): Hatidže - hanuma sad je došla... Nijesam ni mogla čuti.
RAŠID-BEG: Nijesi?.. (Ne vjeruje). Hm... (Odlazi i sjeda na sofu, blizu jednoga lava. Odahne). Hasane!
HASAN (približuje se, ponizno): Evo me, beg!
RAŠID-BEG: Daj mi ruku!.. (Hasan mu pruža ruku). Gorim li?
HASAN (mirno): Ništa... Malo vatre...
RAŠID-BEG: Lažeš!..
HASAN (meće ruku na prsa): Dina mi!
RAŠID-BEG (setno): Danas sam nekako malaksao... Ne mogu ni da idem... Nemam onage... (Čupa oko sebe cvijeće, kida ga). A juče opet Krv!.. (Hvata se za prsa kao da bi da opipa: kuca li mu još srce...). Ej, jadna mladosti!.. (Nasloni se na lava i uzdahne). Smrt!.. Smrt!.. Smrt!..
HASAN (starajući se da ga umiri): Ne boj se, beže... Oporavićeš se...
RAŠID-BEG (hoće da se ispravi, hvatajući se za Hasana): A ja neću da umrem!.. Neću, Hasane!.. (Grčevito ga hvata za prsi). Zar sada?... Kad želim?... Sada?.. (Drma Hasana, gura). Neću!... Grehota je!... (Nasloni mu glavu na rame. Malaksalo). Neću da umrem!
HASAN (uzme ga ispod pazuha i opet ga sjedne na sofu): Imao sam ja tako jednog sestrića...
RAŠID-BEG: Pričao si mi... Bio, bolestan kao i ja... (Življe. Željno), Pričaj!... Opet pričaj!.. (Kao sa nekom nadom). Ozdravio, a?
HASAN: Ozdravio, hvala Bogu!
RAŠID-BEG: Jeo pelen, pa ozdravio?
HASAN. Pelen, pa s medom i mladim maslom.
RAŠID-BEG (odlučno): Idem i ja!... Idem u Dubrovnik!... Kupiću jednu lađu i voziti se!... Od jutra do mraka samo se vozati!
HASAN (mirno): I to će pomoći!
RAŠID-BEG (zamisli se, nakon kraće pauze): A ako ne pomogne?
HASAN: Alah je dobar!
RAŠID-BEG (žešće): Ako mi ne pomogne?.. Zar... Zar... (Opet hoće da se digne. Opire se na lava. Očajno).
Neću da umrem!.. Čujete li?... Neću!.. Neću!.. (Hatidža prolazi avlijom uvijena u feredžu).
AJIŠA (prati Hatidžu do vrata; tiho): Nikom ne pričaj o ovome!
HATIDžA: Ne boj se! (Ode).
RAŠID-BEG (pažljivo gleda na Ajišu. Šiče poluglasno).
Danas je vesela!.. • Ja bolestan, a ona vesela! №- sanu, jače). Rašta je vesela onako?
HASAN (slegne ramenima): Ne znam...
RAŠID-BEG (pakosno šapće, mumla): Hatidža!... Hatidža!... Hm... (Hasanu). Odlazite! (Ode i Hasan i sluškinje). Ajiša!
AJIŠA (približujući se): Evo me.
RAŠID-BEG: Čemu si se obradovala toliko?
AJIŠA: Zar se ja ne smijem ni obradovati?
RAŠID-BEG: Ja nikad ne mogoh ni jednog jedinog oomijeha da ti izmamim... Nikada!.. A danas treperiš od veselja!
AJIŠA: Pa...
RAŠID-BEG (polako, iskušavajući): Raduješ se, zar, što ćemo na selo?
AJIŠA (poplašena): Na selo?
RAŠID-BEG (pratio je svaki pokret pakosno): Aha! Krivo ti?... (Lagano; osvetnički). Kroz deset dana idemo na selo...
AJIŠA (zbunjena): Ali...
RAŠID-BEG (prekida je): Žao ti, a? (Gleda je; izazivački). Što se sad ne osmjehneš?... Dela! Hehe... Nije druge... moraćeš ostaviti nekoga...
AJIŠA (savlada se; prkosno): Dobro... Idemo na selo...
RAŠID-BEG (kroz zube): Uzalud se savlađuješ... Poznao sam ja... (Žešće, zajedajući). Ti si bila vesela zbog drugoga, zbog njega... I pošlje se poplašila što ćeš ga ostaviti.
AJIŠA (ljuti se; kratko): Zar opet svađa?
RAŠID-BEG: Ti tražiš inata... Hoću ga i ja!.. (Oštro). Dođi bliže!... (Gleda joj u oči). Jesam li bolestan?.. Reci!...
AJIŠA (U zabuni): Šta ću reći?
RAŠID-BEG (pakosnije): Kaži!... Kaži sve što ti je na srcu!... Reci mi: bolestan si! Brzo ćeš umrijeti!...
AJIŠA (U strahu; brzo): Ne, ne, ne!... Ko bi to želio?
RAŠID-BEG (muklo): Zar ne želiš?... Zar jedva ne čekaš moju smrt?
AJIŠA (iskreno, živo): Bože sačuvaj!
RAŠID-BEG (hoće da je razdraži i na taj način, opet da iskuša; lakše): Kad ja umrem, bićeš slobodna... Je li?
AJIŠA (videći da joj ne pomažu odgovori, ćuti).
RAŠID-BEG: Kad ja budem u zemlji, pod jorganom od trave svilene, on će ti doći!
AJIŠA (muči se, htjela bi da odgovori, a savlađuje se. Dođe joj da plane, a žao joj da ga razdražuje, jer je bolestan. Nemirno čupka jagluk u rukama, trza se).
RAŠID-BEG (zajedljivo): Pogađam li, a?... Kad ove ruke malakšu, njegove će se raširiti da te zagrle?
AJIŠA (ne može više da trpi. Bolno uzvikne): Dosta je!... Ne muči više!...
RAŠID-BEG (uživajući da muči i sebe i nju nemilosno nastavlja): On će te ljubiti, milovati, tepati ti... opet... pod granom onom, pod lehanderom... (Stisne zube, gnjevno). On... on... on... (Šišti). I bićeš zadovoljna, vesela, jer... jer ga voliš, jer si vazda samo njega volila...
AJIŠA (gotovo stenje od bola): Ne muči!
RAŠID-BEG: Krivo ti što napominjem?
AJIŠA: Prestani!
RAŠID-BEG (inadžiski, jače): A ja sam još snažan!... (S naporom se ispravlja). Još mogu!... Još!... (Šišti). Neću umirati!... (Stisne šaku kao da preti). Za inad vama živiću!... (Oteže, kao da sam sebe tješi). Otiću na selo da se okrijepim, pa na more!... (Jače). Živiću ja!... Još ću živiti!...
AJIŠA (kratko): Živi, brate!... I treba da živiš!...
RAŠID-BEG (zakašlje se; malakše): Ah... Ko zna!... Muči me, boli!... (Snuždeno). Smrt me vreba, vreba... Smije se na me... Ruga se ... Prokleta!... (Zlobno). I ti ćeš biti njegova!... (Uzdahne). Tako lijepa, snažna, plaha... Njegova?... Hoćeš li?.
AJIŠA (ćuti; sve nemirnije čupka jagluk).
RAŠID-BEG (jače): Hoćeš li?
AJIŠA (ćuti).
RAŠID-BEG: Hoćeš, hoćeš... (Sjetno). Zaboravićeš na me da sam ikada i bio i da sam te volio k’o što nikad niko volio nije!...
AJIŠA (tužno): Zato me i mučiš!
RAŠID-BEG (vatrenije): Zato te i mučim!.. Mučim, jer volim... (Pođe prema njoj pa kao da počne naricati. Mekše). Što i ti mene ne voliš, Ajiša moja?... Što me odbijaš?... Što si ledena tako?... Da si volila, rob bih ti bio, gamizao ti ispod nogu kao crv... (Jekne). Što mi ne udijeli makar dan jedan da budem sretan, ubio te Bog!...
AJIŠA (tiho): Nijesam mogla drukčije...
RAŠID-BEG: Nijesi mogla jer je on smetao... (Muklo, sa puno mržnje). On... On!... (Zaceni se, zakašlje, te zastane da otpočine. Zatim stisne šake, te šikne osvetnički). Ali i ja ću smetati vama... (Žešće). Čuješ li?... Mrtav ću vam smetati!...
AJIŠA (gleda ga; u čudu): Šta ti je?
RAŠID-BEG (oteže, naglašuje reči): Nećete biti sretni!... On neće biti sretan!... Ja mu ne dam!...
AJIŠA: Opet ćeš se zakašljati.
RAŠID-BEG: Neka... Nek se zakašljem, nek umrem... (Jače). Ali ću se osvetiti... (Gordo, ponosno). Još sam ja tvoj gospodar!... Još si moja!...
AJIŠA (zbunjena, muca): Beže!...
RAŠID-BEG (pođe prema njoj): Još imam snage da vam zatrujem milovanje ...
AJIŠA (prestravljena ustukne): Šta ćeš?
RAŠID-BEG: Ne bježi!
AJIŠA: Šta si naumio?
RAŠID-BEG: Ne dam te njemu!... Ne dam taku!... (Goni je).
AJIŠA (u strahu viče). Nedžiba!... Nedžiba!...
RAŠID-BEG (reži): Uzalud zoveš!... Niko ti pomoći ne može!
NEDžIBA (dotrča sa terase): Evo me!
AJIŠA (sakriva se za nju): Nedžiba!... Ne daj!...
RAŠID-BEG (Nedžibi oštro): Odlazi!
NEDžIBA: Šta bi htio, beg?
RAŠID-BEG (jače): Odlazi!
AJIŠA (pribira se, mirnije): Odlazi, Nedžiba!... Idi!... (Nedžiba kroz velika vrata ode na ulicu, ogrnuv se čaršavom. Ajiša stane pred bega. Ponosito). Evo me! Šta ćeš?...
RAŠID-BEG (zastane): Šta ću?... Ništa... (Obgrli je, stegne). Evo ovo ću! (Razjaren ljubi je u usta, u obraze). Da te poljupcima otrujem! (Ona, gadeći se, gura ga; on neprestano ljubi). Ovako... Ovako... U svakom je poljupcu dram ijeda moga.
AJIŠA (otima se): Ostavi!
RAŠID-BEG: Neću ostaviti!... Hahaha ... Hoću da te predam k’o gnjilu jabuku...
AJIŠA (otrgne se i briše lice): Meni će Bog pomoći!
RAŠID-BEG: A što meni nije pomogao?... Hahaha... Ne uzdaj se u njega, jer je osvetnik kao i ja...
AJIŠA (razjarena, pakosna, željna da samu sebe sveti, da ga razdraži, ubode): Ako se meni i osvetiš, Ibrahim-begu se osvetiti ne možeš... On nije u tvojoj ruci!...
RAŠID-BEG (oštro): Ne spominji ga!
AJIŠA (žešće, sa čudnom nasladom): Čim ga ti spominješ i ja ga smijem spomenuti! U muci, u jadu lakše mi kad ga po imenu zovnem ...
RAŠID-BEG (pjenuši od bijesa): Ne spominji!
AJIŠA: On je zdrav, veseo, jedar kao klisura ponosna!... Ako mene i ubiješ, njega nećeš!...
RAŠID-BEG (očajno): Umukni!... (Klone na sofu i zakašlje se).
(Ulazi Nedžiba, za njom Ahmet-beg).
AHMET-BEG (pristupa Rašid-begu. Mirno): Dosta je kavge i graje, zete... Mogao bi malo i počinuti...
RAŠID-BEG (tupo, malaksalo): Ja nijesam kriv.
AHMET-BEG: Zar nijesi i sada mučio Ajišu?
RAŠID-BEG (ispravlja se, ponosno): Zar nisam domaćin u svojoj kući?
AHMET-BEG: Ajiša je moje dijete... Ne dam ja da je tako satireš...
RAŠID-BEG: Ajiša je moja žena... Niko mi ne može zabraniti da radim s njom šta hoću.
AHMET-BEG (mirno i strogo): Zabraniću ja, zete!
RAŠID-BEG: U mojoj kući?
AHMET-BEG: I u tvojoj kući braniću svoje dijete.
AJIŠA (stane pred oca odlučno): Nećeš, babo... Mogao si me braniti u svojoj kući... Ovđe nećeš
AHMET-BEG (U čudu): I ti to zboriš?
AJIŠA: Ti si me gurnuo ovamo, gurnuo si me njemu. On mi je sad gospodar.
RAŠID-BEG (upada): Aferim!... Tako je!
AHMED-BEG: Zar da te i ubije?
AJIŠA: Otac je ubio. On samo dotuca.
AHMET-BEG (oštro): Ali ja ne dam!... Ova ruka može smrviti onaku trojicu!
AJIŠA: Ta ga ruka neće ni dodirnuti, dok prvo mene ne smrvi ...
AHMET-BEG (gleda joj u oči): Zar su ti drage muke, dijete?
AJIŠA: Otac me na njih metnuo ... Red je trpiti...
AHMET-BEG (potresen): Tako li se ocu govori, Ajiša? Zar sam ja... zar želio da te na muke bacam?... Zar ti nijeoam tražio bolju kuću od svoje?... Zar... (okrene se) Ajiša!.. Tako se otac ne dočekuje! (Pođe).
AJIŠA (iznenada potrča za njim): Babo! (Uhvati ga i objesi mu se o ruci).
NEDžIBA (Trči Ajiši): Hanuma!... Hanuma!...
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Svetozar Ćorović, umro 1919, pre 105 godina.
|