Ајиша/2
II ЧИН
(Авлија. У дну кућа Рашид-бегова са големом, широком терасом, са које се, низ четири каменита басамака, силази у авлију. Тераса је покривена плочом. Покров терасе држе на себи шест јаких, извезених, дрвених стубова, који су међусобно спојени свакојаким резбаријама и гранама од дрвета. Изгледа, као да су то петора висока врата, без каната, са везеним сводовима. У дну терасе виде се троја врата од
соба. Око басамака два каменита лава држе на плећима бојадисану бурад, у којима се расцвали лимунови. Испод терасе, близу лавова, озидана сниска софа, препуна шебоја, карамфила и вербене. На средини авлије голема шандуда. Напред, с десне стране, виде се велика авлиска врата, са тешким канатима. Недалеко од врата озидана чесма, из које се слијева вода у широко корито од камена.
Неџиба и друге двије слушкиње играју се слипимиша. Неџиби завезали очи јаглуком, па тако иде, трчи и лови јаранице, које оптрчавају око ње).
СЛУШКИЊЕ (смијући се грохотом): Хватај нас!... Хватај!...
НЕЏИБА (размахује рукама, тражи): Ухватићу! ... Ухватићу!
ЈЕДНА СЛУШКИЊА (шкакљи је шебојем по лицу): Ево ме близу!
ДРУГА СЛУШКИЊА: Ја сам још ближе! (Удара је по рамену).
НЕЏИБА (хоће да их ухвати): Нећете ми побјећи!... (Оне се, са вриском и кикотом, разбјегну).
ХАСАН (уљегао кроз авлијска врата, која је поново затворио. Пуши на чибук. Гледа их).
НЕЏИБА (гонећи њих, ухвати Хасана): Ево!
(Сви се засмију).
НЕЏИБА (побједнички): Ухватила сам!... (Збаци завој са очију. Цикне). Хасан!
ХАСАН: Хехе... Лако ти је мене старца ухватити... (Обгрливши је). Ја и не бјежим од тебе... (Хоће да је пољуби).
НЕЏИБА (брани се): Не, не, не, не!
ХАСАН (меко): Пољуби и ти мене!
НЕЏИБА (отима се): Стар си и заудараш на дуван!
ХАСАН: А ти си млада и миришеш на вербену!
НЕЏИБА (отима се): Пусти ме!
ХАСАН: Не пуштам! (Грли је).
НЕЏИБА (удари га по лицу): Пусти!
ХАСАН: Охо!... (Пољуби је). Слатко ли је! (Пољуби опет).
НЕЏИБА (отме се; рашчупана): Насилниче!
ХАСАН (сједне на траву под шандуду и прекрсти ноге): Да је бег овако љубио хануму, била би питамија!
НЕЏИБА (поправљајући косу): Не може се она припитомити.
ХАСАН: Ја бих најприје кушао пољупцима. А скад ни то не би помогло...
НЕЏИБА (брзо): д тада?
ХАСАН (одбије дим; мирно): Дегенеком...
НЕЏИБА (презриво): Пхи!
ХАСАН: А оваки живот проводити као што га њих двоје проводе... (Одмахне руком). Боже сачувај!
НЕЏИБА (уздахне): Јадна ханума!
ХАСАН (сјетно): Јадни бег!
НЕЏИБА: Сваки дан је блеђа!
ХАСАН. А он све болеснији!... (Тише). Није, да речеш, био пуна здравља ни кад се оженио, али сада... (Врти главом). Алах нек му помогне! Једна слушкиња (опази Ајишу, која је изашла из собе): Ханума!
АЈИША (помолила се на тераси. У лаким хаљинама, огрнута танким чаршавом. Држи у руци калајисан ибрик и залијева цвијеће испод терасе).
ХАСАН (Неџиби, тихо): Како је лијепа!
НЕЏИБА: И како је тужна!
АЈИША (силази низ басамаке и залијева лимунове. Неџиби): Хатиџа није долазила?
НЕЏИБА: Није, ханума...
АЈИША: Трећи дан ми не долази... Шта ли јој је?
ХАСАН (сакрио чибук за леђа; пита): Да је зовнем?
АЈИША: Нека... Чекаћемо још...
ХАСАН (меко, улагујући се): Данас ће ти и бабо доћи...
АЈИША (застане): Данас?
ХАСАН: Сусрео сам га на чаршији, те ми казао...
АЈИША (Неџиби, тихо): Да му нијеси што причала?
НЕЏИБА (прави се као да не разуме): Коме?
АЈИША: Баби.
НЕЏИБА (збуњена): Ја... Нијесам...
АЈИША: Рашта ли данас долази, кад је петак његов дан?... Да није што чуо?
НЕЏИБА (брзо): Лако му је чути... О теби и о бегу говори се данас по свима махалама...
АЈИША (као да се зачуди. Као да хтједе нешто припитати. Затим презриво отпрсне и окрене се): Нека се говори.
НЕЏИБА: И пуно те прекоравају.
АЈИША: Значи: да сам добро радила.
НЕЏИБА: И...
АЈИША (прекида је; оштро): Доста!... Нећу да слу-шам шта свијет прича... (Алка на врати зазвекеће). Ко ли је?
ХАСАН (лијено иде вратима и провирује кроз кључаницу): Некаква Циганка!
АЈИША (иде чесми и точи воду у ибрик): Не пуштај!.. (Алка зазвекеће јаче).
ХАСАН (говори кроз кључаоницу): Не може се амо. Циганка (споља). Пуштај!.. Хануми идем.
ХАСАН: Ханума спава.
ЦИГАНКА: Пробудите је!
ХАСАН: Не смијем!
ЦИГАНКА (живље): Она ми треба!.. Пуштај!
АЈИША (лакше): Пусти је, Хасане... Да видим шта хоће... (Опет залијева цвијеће).
(Хасан отвара врата. Циганка улази носећи, као и пре, голем завежљај).
ЦИГАНКА (спусти завежљај на траву и седне на њега. Гледа по авлији, отхукујући. Опазив Ајишу викне): Имам
беза на продају... Купи га, ханума!
АЈИША (залијевајући): Имам га и сувише!.. Не треба ми!
ЦИГАНКА (сједне на траву и лијено дријеши завежљај): Фини, свилени без! Да видиш само!
АЈИША (залијева): Нећу ни погледати.
ЦИГАНКА: Ако не погледаш, покајаћеш се.
АЈИША (У чуду): Да ©е покајем?... Рашта?
ЦИГАНКА: Због тврда срца свога... (Одигне без. Јаче). Ходи, ахо желиш да ти дан радостан буде!...
АЈИША (неможе да јој одоли. Мекше): Како ои насртљива!... (Оставља ибрик и приступа јој). Да видим...
ЦИГАНКА (раширује без, игра се њиме): Ново!.. Танко!.. Најфиније!.. (Тише). Виђела сам Ибрахим-бега... (Гласније). Погледај ове шаре...
АЈИША (брзо): Како је?
ЦИГАНКА (гура јој под очи): Гледај!.. Гледај, ханума!... (Тише). Поздравио те пуно... (Гласно). Овај је комад најљепши ... (Тише). Не једе, не спава, само мисли о теби... (Гласно). Има десет аршина... (Тише). Чуо је како патиш и то га пече... (Гласно). Свиђа ли ти се, а?
АЈИША: Благо мени! (Узима онај комад беза). Купићу!
ЦИГАНКА (из беза вади струк шебоја; тихо): И ово ти је послао... Да се надаш, каже, у боље дане... (Гласније). Купи још!... Мало је то!
АЈИША: Доста је!.. (Вади из џепа новце и гласно броји)- Један, два... (Тише). Поздрави и ти њега... (Гласно) Три, четири... (Тише) и захвали му... (Гласно). Пет, шест... (Тише). Ајиша је његова срцем и душом.
ЦИГАНКА (гласно): Јефтино плаћаш, ханума...
АЈИША (броји): Седам, осам... (Тише). А ову ружу понеси му... (Руком, као нехотице, стресе једну ружу са прсију. Ружа пане у без. Гласно). Девет, десет... (Тише). Кажи да сам је носила на прсима. Слушала је како ми срце куца... (Гурне јој новце. Гласно). Је ли у реду?
ЦИГАНКА (Уређује завежљај; узима новце): Мало си купила, ханума. Други пут да узмеш више!.. (Оде).
АЈИША (весела, исправи се и показује без): Зар није лијеп, Неџиба?.. Није ли?.. (Тапше рукама као раздрагано дијете). Лијеп! Лијеп! ... Лијеп!... (Брзо отрчау кућу).
НЕЏИБА. Како се развеселила!
ХАСАН. Због крпе платна!.. Тхе... Женска памет!.. (Опет алка на вратима). Ко је Сад?.. (Иде и отвара врата).
ХАТИЏА (улази, умотана у фереџу): Ђе је ханума?
НЕЏИБА (Хасану): Иди!.. (Хасан оде). Сад је отрчала у собу... Весела!
ХАТИЏА (открије се): Весела?
НЕЏИБА: Као дијете.
ХАТИЏА: Хвала Богу!
НЕЏИБА: Ако је бег оваку затече, засуће је дукатима!
АЈИША (опет изашла на терасу. Пјевуши. Опазив Хатиџу потрча јој у сусрет, са раширеним рукама): Откад ми нијеси дошла!
ХАТИЏА: Чекала сам док се овако развеселиш...
АЈИША (тише): Он се не љути на ме... Не држи ме за невјерницу!
ХАТИЏА: Ко?..
АЈИША: Брине се о мени... И поздравља ме...
ХАТИЏА (У чуду): Ибрахим-бег!
АЈИША (грли је). Како сам -сретна данас!
ХАТИЏА (строго): Ајиша!... Не заборави да си удата.
АЈИША (не слуша је. Узела је за руку и води уз басамаке): Хајјде!. . Хајдемо у собу!.. Тамо ћу ти све опричати!.. (Одведе је).
НЕЏИБА (јараницама, пошто су остале саме): Да наставимо игру!.. Ко је сад на реду?
ОБЕ СЛУШКИЊЕ: Ја!.. Ја!.. (Притрче јој).
НЕЏИБА (приступа првој и веже јој очи марамом. Удари је у леђа): Хватај!.. Лови!..
СЛУШКИЊА: Ђе сте? (Лови их, тражи).
НЕЏИБА (весело): Лови!.. Лови!.. (Врата се отворе. Преплашено подврисне). Бег!... (Све се уозбиље).
РАШИД-БЕГ (улази са Хасаном и двојицом мајстора. Заповједнички): За десет дана да све буде готово!
МАЈСТОР: Не може се тако брзо, бег.
РАШИД-БЕГ: Ја не знам за ту ријеч: не може се... (Јаче). Мора се!
МАЈСТОР: Мало нас је...
РАШИД-БЕГ: Зар мало петорица људи?
МАЈСТОР: Много је посла. Много поправка.
РАШИД-БЕГ (јаче): За десет дана кућа мора бити уређена!... За десет дана ја селим тамо!
МАЈСТОР: Да узмемо више радина?
РАШИД-БЕГ: Узми десет, двадесет!.. За плаћу не питам. (Одмахне руком). Идите! (Мајстори измичући се на леђа оду).
ХАСАН (тихо, отежући): Никад нијесмо тако рано одлазили на село.
РАШИД-БЕГ: Никад нијесам био овако болестан.
ХАСАН: А ханума?.. Како ће она?
РАШИД-БЕГ: Ти не брини за хануму. (Оштро). И немој говорити кад те не питам!
ХАСАН (поздравља по турски и измакне се у крај).
РАШИД-БЕГ (Неџиби): Ђе је ханума?
НЕЏИБА: У соби је.
РАШИД-БЕГ: Сама?
НЕЏИБА: Са Хатиџе - ханумом.
РАШИД-БЕГ (мргодно): Опет Хатиџа!... (Неџиби). Шта су разговарале?
НЕЏИБА (мирно): Не знам.
РАШИД-БЕГ (жешће): Ти си чула!.. Говори! (Гледа јој у очи). О чему су разговарале?
НЕЏИБА (поплашено устукне): Хатиџе - ханума сад је дошла... Нијесам ни могла чути.
РАШИД-БЕГ: Нијеси?.. (Не вјерује). Хм... (Одлази и сједа на софу, близу једнога лава. Одахне). Хасане!
ХАСАН (приближује се, понизно): Ево ме, бег!
РАШИД-БЕГ: Дај ми руку!.. (Хасан му пружа руку). Горим ли?
ХАСАН (мирно): Ништа... Мало ватре...
РАШИД-БЕГ: Лажеш!..
ХАСАН (меће руку на прса): Дина ми!
РАШИД-БЕГ (сетно): Данас сам некако малаксао... Не могу ни да идем... Немам онаге... (Чупа око себе цвијеће, кида га). А јуче опет Крв!.. (Хвата се за прса као да би да опипа: куца ли му још срце...). Еј, јадна младости!.. (Наслони се на лава и уздахне). Смрт!.. Смрт!.. Смрт!..
ХАСАН (старајући се да га умири): Не бој се, беже... Опоравићеш се...
РАШИД-БЕГ (хоће да се исправи, хватајући се за Хасана): А ја нећу да умрем!.. Нећу, Хасане!.. (Грчевито га хвата за прси). Зар сада?... Кад желим?... Сада?.. (Дрма Хасана, гура). Нећу!... Грехота је!... (Наслони му главу на раме. Малаксало). Нећу да умрем!
ХАСАН (узме га испод пазуха и опет га сједне на софу): Имао сам ја тако једног сестрића...
РАШИД-БЕГ: Причао си ми... Био, болестан као и ја... (Живље. Жељно), Причај!... Опет причај!.. (Као са неком надом). Оздравио, а?
ХАСАН: Оздравио, хвала Богу!
РАШИД-БЕГ: Јео пелен, па оздравио?
ХАСАН. Пелен, па с медом и младим маслом.
РАШИД-БЕГ (одлучно): Идем и ја!... Идем у Дубровник!... Купићу једну лађу и возити се!... Од јутра до мрака само се возати!
ХАСАН (мирно): И то ће помоћи!
РАШИД-БЕГ (замисли се, након краће паузе): А ако не помогне?
ХАСАН: Алах је добар!
РАШИД-БЕГ (жешће): Ако ми не помогне?.. Зар... Зар... (Опет хоће да се дигне. Опире се на лава. Очајно).
Нећу да умрем!.. Чујете ли?... Нећу!.. Нећу!.. (Хатиџа пролази авлијом увијена у фереџу).
АЈИША (прати Хатиџу до врата; тихо): Ником не причај о овоме!
ХАТИЏА: Не бој се! (Оде).
РАШИД-БЕГ (пажљиво гледа на Ајишу. Шиче полугласно).
Данас је весела!.. • Ја болестан, а она весела! №- сану, јаче). Рашта је весела онако?
ХАСАН (слегне раменима): Не знам...
РАШИД-БЕГ (пакосно шапће, мумла): Хатиџа!... Хатиџа!... Хм... (Хасану). Одлазите! (Оде и Хасан и слушкиње). Ајиша!
АЈИША (приближујући се): Ево ме.
РАШИД-БЕГ: Чему си се обрадовала толико?
АЈИША: Зар се ја не смијем ни обрадовати?
РАШИД-БЕГ: Ја никад не могох ни једног јединог оомијеха да ти измамим... Никада!.. А данас трепериш од весеља!
АЈИША: Па...
РАШИД-БЕГ (полако, искушавајући): Радујеш се, зар, што ћемо на село?
АЈИША (поплашена): На село?
РАШИД-БЕГ (пратио је сваки покрет пакосно): Аха! Криво ти?... (Лагано; осветнички). Кроз десет дана идемо на село...
АЈИША (збуњена): Али...
РАШИД-БЕГ (прекида је): Жао ти, а? (Гледа је; изазивачки). Што се сад не осмјехнеш?... Дела! Хехе... Није друге... мораћеш оставити некога...
АЈИША (савлада се; пркосно): Добро... Идемо на село...
РАШИД-БЕГ (кроз зубе): Узалуд се савлађујеш... Познао сам ја... (Жешће, заједајући). Ти си била весела због другога, због њега... И пошље се поплашила што ћеш га оставити.
АЈИША (љути се; кратко): Зар опет свађа?
РАШИД-БЕГ: Ти тражиш ината... Хоћу га и ја!.. (Оштро). Дођи ближе!... (Гледа јој у очи). Јесам ли болестан?.. Реци!...
АЈИША (У забуни): Шта ћу рећи?
РАШИД-БЕГ (пакосније): Кажи!... Кажи све што ти је на срцу!... Реци ми: болестан си! Брзо ћеш умријети!...
АЈИША (У страху; брзо): Не, не, не!... Ко би то желио?
РАШИД-БЕГ (мукло): Зар не желиш?... Зар једва не чекаш моју смрт?
АЈИША (искрено, живо): Боже сачувај!
РАШИД-БЕГ (хоће да је раздражи и на тај начин, опет да искуша; лакше): Кад ја умрем, бићеш слободна... Је ли?
АЈИША (видећи да јој не помажу одговори, ћути).
РАШИД-БЕГ: Кад ја будем у земљи, под јорганом од траве свилене, он ће ти доћи!
АЈИША (мучи се, хтјела би да одговори, а савлађује се. Дође јој да плане, а жао јој да га раздражује, јер је болестан. Немирно чупка јаглук у рукама, трза се).
РАШИД-БЕГ (заједљиво): Погађам ли, а?... Кад ове руке малакшу, његове ће се раширити да те загрле?
АЈИША (не може више да трпи. Болно узвикне): Доста је!... Не мучи више!...
РАШИД-БЕГ (уживајући да мучи и себе и њу немилосно наставља): Он ће те љубити, миловати, тепати ти... опет... под граном оном, под лехандером... (Стисне зубе, гњевно). Он... он... он... (Шишти). И бићеш задовољна, весела, јер... јер га волиш, јер си вазда само њега волила...
АЈИША (готово стење од бола): Не мучи!
РАШИД-БЕГ: Криво ти што напомињем?
АЈИША: Престани!
РАШИД-БЕГ (инаџиски, јаче): А ја сам још снажан!... (С напором се исправља). Још могу!... Још!... (Шишти). Нећу умирати!... (Стисне шаку као да прети). За инад вама живићу!... (Отеже, као да сам себе тјеши). Отићу на село да се окријепим, па на море!... (Јаче). Живићу ја!... Још ћу живити!...
АЈИША (кратко): Живи, брате!... И треба да живиш!...
РАШИД-БЕГ (закашље се; малакше): Ах... Ко зна!... Мучи ме, боли!... (Снуждено). Смрт ме вреба, вреба... Смије се на ме... Руга се ... Проклета!... (Злобно). И ти ћеш бити његова!... (Уздахне). Тако лијепа, снажна, плаха... Његова?... Хоћеш ли?.
АЈИША (ћути; све немирније чупка јаглук).
РАШИД-БЕГ (јаче): Хоћеш ли?
АЈИША (ћути).
РАШИД-БЕГ: Хоћеш, хоћеш... (Сјетно). Заборавићеш на ме да сам икада и био и да сам те волио к’о што никад нико волио није!...
АЈИША (тужно): Зато ме и мучиш!
РАШИД-БЕГ (ватреније): Зато те и мучим!.. Мучим, јер волим... (Пође према њој па као да почне нарицати. Мекше). Што и ти мене не волиш, Ајиша моја?... Што ме одбијаш?... Што си ледена тако?... Да си волила, роб бих ти био, гамизао ти испод ногу као црв... (Јекне). Што ми не удијели макар дан један да будем сретан, убио те Бог!...
АЈИША (тихо): Нијесам могла друкчије...
РАШИД-БЕГ: Нијеси могла јер је он сметао... (Мукло, са пуно мржње). Он... Он!... (Зацени се, закашље, те застане да отпочине. Затим стисне шаке, те шикне осветнички). Али и ја ћу сметати вама... (Жешће). Чујеш ли?... Мртав ћу вам сметати!...
АЈИША (гледа га; у чуду): Шта ти је?
РАШИД-БЕГ (отеже, наглашује речи): Нећете бити сретни!... Он неће бити сретан!... Ја му не дам!...
АЈИША: Опет ћеш се закашљати.
РАШИД-БЕГ: Нека... Нек се закашљем, нек умрем... (Јаче). Али ћу се осветити... (Гордо, поносно). Још сам ја твој господар!... Још си моја!...
АЈИША (збуњена, муца): Беже!...
РАШИД-БЕГ (пође према њој): Још имам снаге да вам затрујем миловање ...
АЈИША (престрављена устукне): Шта ћеш?
РАШИД-БЕГ: Не бјежи!
АЈИША: Шта си наумио?
РАШИД-БЕГ: Не дам те њему!... Не дам таку!... (Гони је).
АЈИША (у страху виче). Неџиба!... Неџиба!...
РАШИД-БЕГ (режи): Узалуд зовеш!... Нико ти помоћи не може!
НЕЏИБА (дотрча са терасе): Ево ме!
АЈИША (сакрива се за њу): Неџиба!... Не дај!...
РАШИД-БЕГ (Неџиби оштро): Одлази!
НЕЏИБА: Шта би хтио, бег?
РАШИД-БЕГ (јаче): Одлази!
АЈИША (прибира се, мирније): Одлази, Неџиба!... Иди!... (Неџиба кроз велика врата оде на улицу, огрнув се чаршавом. Ајиша стане пред бега. Поносито). Ево ме! Шта ћеш?...
РАШИД-БЕГ (застане): Шта ћу?... Ништа... (Обгрли је, стегне). Ево ово ћу! (Разјарен љуби је у уста, у образе). Да те пољупцима отрујем! (Она, гадећи се, гура га; он непрестано љуби). Овако... Овако... У сваком је пољупцу драм иједа мога.
АЈИША (отима се): Остави!
РАШИД-БЕГ: Нећу оставити!... Хахаха ... Хоћу да те предам к’о гњилу јабуку...
АЈИША (отргне се и брише лице): Мени ће Бог помоћи!
РАШИД-БЕГ: А што мени није помогао?... Хахаха... Не уздај се у њега, јер је осветник као и ја...
АЈИША (разјарена, пакосна, жељна да саму себе свети, да га раздражи, убоде): Ако се мени и осветиш, Ибрахим-бегу се осветити не можеш... Он није у твојој руци!...
РАШИД-БЕГ (оштро): Не спомињи га!
АЈИША (жешће, са чудном насладом): Чим га ти спомињеш и ја га смијем споменути! У муци, у јаду лакше ми кад га по имену зовнем ...
РАШИД-БЕГ (пјенуши од бијеса): Не спомињи!
АЈИША: Он је здрав, весео, једар као клисура поносна!... Ако мене и убијеш, њега нећеш!...
РАШИД-БЕГ (очајно): Умукни!... (Клоне на софу и закашље се).
(Улази Неџиба, за њом Ахмет-бег).
АХМЕТ-БЕГ (приступа Рашид-бегу. Мирно): Доста је кавге и граје, зете... Могао би мало и починути...
РАШИД-БЕГ (тупо, малаксало): Ја нијесам крив.
АХМЕТ-БЕГ: Зар нијеси и сада мучио Ајишу?
РАШИД-БЕГ (исправља се, поносно): Зар нисам домаћин у својој кући?
АХМЕТ-БЕГ: Ајиша је моје дијете... Не дам ја да је тако сатиреш...
РАШИД-БЕГ: Ајиша је моја жена... Нико ми не може забранити да радим с њом шта хоћу.
АХМЕТ-БЕГ (мирно и строго): Забранићу ја, зете!
РАШИД-БЕГ: У мојој кући?
АХМЕТ-БЕГ: И у твојој кући бранићу своје дијете.
АЈИША (стане пред оца одлучно): Нећеш, бабо... Могао си ме бранити у својој кући... Овђе нећеш
АХМЕТ-БЕГ (У чуду): И ти то збориш?
АЈИША: Ти си ме гурнуо овамо, гурнуо си ме њему. Он ми је сад господар.
РАШИД-БЕГ (упада): Аферим!... Тако је!
АХМЕД-БЕГ: Зар да те и убије?
АЈИША: Отац је убио. Он само дотуца.
АХМЕТ-БЕГ (оштро): Али ја не дам!... Ова рука може смрвити онаку тројицу!
АЈИША: Та га рука неће ни додирнути, док прво мене не смрви ...
АХМЕТ-БЕГ (гледа јој у очи): Зар су ти драге муке, дијете?
АЈИША: Отац ме на њих метнуо ... Ред је трпити...
АХМЕТ-БЕГ (потресен): Тако ли се оцу говори, Ајиша? Зар сам ја... зар желио да те на муке бацам?... Зар ти нијеоам тражио бољу кућу од своје?... Зар... (окрене се) Ајиша!.. Тако се отац не дочекује! (Пође).
АЈИША (изненада потрча за њим): Бабо! (Ухвати га и објеси му се о руци).
НЕЏИБА (Трчи Ајиши): Ханума!... Ханума!...
|