Ајиша/3

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   II ЧИН III ЧИН   ►

III ЧИН

     (Башта, неуређена, запуштена. Сва обрасла у густу траву и дивље цвијеће. Неколике крушке и неколике смокве искривиле се испод мрког, бршљаном обраслог зида, са десне стране. Између смокава мали капиџик, кроз који се пролази у кућу. На средини двије овеће трешње. На лијевој страни плот од самих нарова, који се расцвали. У дну, између врбова шибља, протиче рјечица. На једном мјесту, гдје је шибље просјечено, виде се три басамака, низ која се спушта до воде).

НЕЏИБА (румена, заморена. У лаким хаљинама, са наквашеном косом и сасвим мокрим рукавима од кошуље. Са другим двема слушкињама довезла се у малој, уској лађици. Остављајући весло): Ево нас!... Стигосмо!... (Излази зи лађе и помаже другима да изађу. Чим се јаче лађа заљуља, све три ударе у вриску и смијех).
ХАСАН (Пуши на чибук и гледа их): Лакше!... Лакше!... Како се не стидите да галамите и да се смијете толико?
НЕЏИБА: Да се стидимо?... Рашта?
ХАСАН: Нема ни два мјесеца откако је бег умро, а ви да се смијете!
НЕЏИБА (узвије раменом): Тхе... Зар би он мене жалио?
ХАСАН (гледа је; снуждено): А ја вас остављам... Данас...
НЕЏИБА: Идеш?... Куда?...
ХАСАН (тихо): Куд ме очи воде, а ноге носе.
НЕЏИБА: И није ти жао?
ХАСАН: Нема бега... Не требам вам ни ја... (Отегне). Зар да ми жена заповиједа?
НЕЏИБА: Заповиједала ти је и прије.
ХАСАН: Док је бег био жив, друкчије је било.
НЕЏИБА (сјетно): Жао ми те је...
ХАСАН (отпушта димове; тихо): Не помените ме по злу!
НЕЏИБА: Ни ти нас не заборави!... (Хасан оде у кућу).
ЈЕДНА СЛУШКИЊА: Да није чуо да ће се ханума удати, па зато иде?
НЕЏИБА (брзо): Ко је казао да ће се ханума удати?
СЛУШКИЊА: Тако се сада прича.
НЕЏИБА: Празне приче! (Опази Ајишу. Брзо из лађе узме неколико чаршава и пешкира и, токорсе, почне прати).
ЗЛАТИЈА (улази са Ајишом, Фатимом и Хајкуном. Ајиши): Нико ти више на путу није!... Слободна си!
ФАТИМА (јаче): Сад мисли о коме ти драго!
ХАЈКУНА: Лијепа си, млада... Лако ти је!
АЈИША (немирно): Додијаше ми пречести савјети!
ФАТИМА (упорно): Дли ти не смијеш и сада туговати!
ЗЛАТИЈА (намигне): Удовице ријетко тугују.
ХАЈКУНА (као у чуду): Шта ти сад смета да се веселиш?
АЈИША (тихо): Све.
ЗЛАТИЈА: Рашид-Бег ти није био драг... Сад га нема.
ФАТИМА: Сад бирај!
ЗЛАТИЈА (ватрено): Како ли би се момци отимали о те!
ФАТИМА: Намигни само, па да видиш!
СВЕ: Бирај, Ајиша, бирај!
АЈИША (снуждено): Нећу, нећу, нећу!...
ФАТИМА: Нећеш?
ЗЛАТИЈА (с прекором): Па докле ћеш тако јадовати?
АЈИША: До гроба!
ЗЛАТИЈА: Гроб је далеко од младости.
АЈИША: Ко зна!.. . Мој ће, може бит’, бити близу... Ко зна?
(Хатиџа улази).
СВЕ: Хатиџа!
ХАТИЏА (приступа Ајиши; брижно): Како ти је?
АЈИША: Увијек једнако...
ЗЛАТИЈА: Дертли је и данас!
ФАТИМА: А ми дошле да је развеселимо!
ЗЛАТИЈА (удари у смијех): Мисли о смрти!... Хахаха!
ХАЈКУНА (одмакла се од њих и разговарала са Неџибом. Затим уљегла у лађу и, љуљушкајући се, тапше): Ко ће са мном?
ЗЛАТИЈА и ФАТИМА: Ја!... Ја!... Ја!...
ХАЈКУНА (пјевуца): Низ воду... низ воду... до хоџине ћуприје!
ЗЛАТИЈА (меко): Ајиша!... Хајде с нама!
АЈИША: Нећу... Оставите ме сада! (Хајкуна, Златија, Фатима и Неџиба сједну у лађу. Неџиба весла).
ХАТИЏА (тихо): Зар и сад мислиш о смрти?
АЈИША (мирно): Чекам је.
ХАТИЏА (с осмијехом): Дуго ћеш се начекати!
АЈИША: Она долази, примиче се... (Лакше). Он је рекао, да ће ме и мртав гонити, па...
ХАТИЏА. Па?
АЈИША: Почео је.
ХАТИЏА: Беспослице!
АЈИША (јаче): Он, он, он и сад ми је господар!... Јачи него икад... Док је био жив, мислила сам увијек на Ибрахим-бега, на севдах свој ... (Са неким страхом). А откако је умро, мислим само на њега!... Само на њега!...
ХАТИЏА: Чудно!
АЈИША: Он је вазда уза ме!... Само он! (Стресе се). Јавља се, смије ми се...
ХАТИЏА (подругљиво): Мртав да се смије!
АЈИША: Сваку ноћ, зарана, дође ми... Слаб, немоћан, сломљен, са помућеним очима и сувим, бијелим уснама... Брк један опустио се, прионуо за вилицу; на бради му се румене неколике капи крви... Стоји погнут, искривљен, придржавајући се за демире... И гледа ме гледа мрко, осветнички...
ХАТИЏА: Снови!
АЈИША (наставља): Па удари у смијех у сув, промукао смијех, који заудара на стрвину и засипа те као гњила црвоточина... Грчи се, превија од смијеха... сјена му се опружила чак до мене, дугачка, дебела, балава као кабаста пијавица... (Гадећи се). И хоће да ме ухвати, обгрли... Куша да ми ледену, гњецаву руку завуче у њедра, дубоко, да... (Опет се стресе). Ух, ух!...
ХАТИЏА: Не мисли на његове пријетње, па ће и тих приказа нестати...
АЈИША (болно): Ја бих хтјела... ах... али не могу... Не могу да не мислим... (Након краће почивке)- Неки дан ми долазио Ибрахим-бег... Просио ме.. .
ХАТИЏА (брзо): Прооио?
АЈИША (наставља): А тада... исте ноћи... ето опет њега — Рашид-бега!... Смије се као бјесомучан, кикоће, кикоће, вришти... И као да ме поче дражити, ругати се... „Удај се, удај”. Каже: Отиђи ашику своме... А ја ћу за вама, за вама, за вама... Све корак у корак!...”
ХАТИЏА (с подсмијехом): Грдна пријетња!
АЈИША (лакше): „Отићеш му обљубљена и омилована” вели опет. „Ја сам те први обљубио, ја ћу те обљубити и пошљедњи... Стегнућу те једне ноћи на прси своје и отети из душека његова... Ја сам силан!... Ја сам свемоћан!”...
ХАТИЏА (брижно): Спаваш ли сама?
АЈИША: Са Неџибом.
ХАТИЏА (озбиљно): Бјежи из ове куће... Хајде оцу!
АЈИША: Не могу...
ХАТИЏА: Рашта?
АЈИША: Не смијем!
ХАТИЏА: Отац ти је!
АЈИША: Ако му одем, убићу га!... Он и сад као да се стиди... Бјежи од мене оакрива се кад год може.
ХАТИЏА: Зар?
АЈИША: Не може у очи да ми гледа. Ријетко кад и дође.
ХАТИЏА: Отиђи му. Опрости и умири га!
АЈИША: Зар да се као сјенка врзам око њега?... Да га мучим као мртав Рашид-бег мене?
ХАТИЏА: А ти се удај!
АЈИША (сетно): Не говори о томе!
ХАТИЏА: Ибрахим-бег те проси... Ето, да ти се стара жеља испуни!
АЈИША (уздахне): Ех, кад бих могла!
ХАТИЏА: Он те зове, тражи...
АЈИША: Узалуд!... Не могу се одазвати!
ХАТИЏА: Он те и сада воли!... (Јаче). Колико ли те воли!
АЈИША (страсно): А ја њега?... (Снуждено). Ех...
ХАТИЏА: Немој размишљати!... Пођи са њим!
АЈИША (болно): Могу ли?... Могу ли?... Зар му не бих првих дана омрзнула?... Не би ли се згадио?... (Обори главу и саломи прстима). Боже мој!
ХАТИЏА: Њему никада омрзнути нећеш!
АЈИША: Ко зна?... Ко зна?... (Погледа према капиџику и пребледи. Престрављена припија се уз Хатиџу, сакрива се). Ето га!... Ето!
ХАТИЏА (У чуду): Кога?
АЈИША: Ето... Рашид-бегаа!... Ето!...
ХАТИЏА (погледа према капиџику. Мирно): То је Хасан.
АЈИША (прибира се; слободније): Хасан?... Јест, Хасан!... (Јаче). Шта ћеш Хасане?
ХАСАН (обучен у Рашид-бегово одијело, које му Ајиша поклонила, улази; мирно): Да идем, ханума!
АЈИША (не сме да гледа у оно одело, тихо): Зар одмах?
ХАСАН: Одмах...
АЈИША (немирно): Добро... иди!...
ХАСАН (улагивајући се): Још бих те молио...
АЈИША (нехотице га погледа и опет као да се поплаши; узбуђено викне): Иди!
ХАСАН (мирно наставља):... да ми даш и бегову наргилу... Теби не треба... А ја ћу да је држим, да носим... Само да гледам у њу...
АЈИША (нестрпљиво): Узми!... Носи!...
ХАСАН: Ја сам га љуљушкао на рукама док је био мали... Не замјери, ханума!
АЈИША (сакрива се за Хатиџу. Готово цикне): Шта ћеш још?... Шта ћеш?
ХАСАН: Ти га нијеси волила... Ја сам га волио... Јадан, јадан бег!
ХАТИЏА (привија Ајишу себи. Јаче): Остави нас, Хаоане!
ХАСАН: Оставићу, оставићу... Не бој се... Хтио сам још заискати и пушку његову.
АЈИША: Узми!... Све узми!... Иди!...
ХАСАН: Бог нека ти плати, ханума!... Збогом! (Оде).
ХАТИЏА (обгрли Ајишу): Дршћеш?... Шта ти је?
АЈИША: Ништа... Ништа... (Лакше). Оне хаљине... па глас Хасанов... промукао... Чинило ми се као да њега и гледам и слушам.
ХАТИЏА: Умири се!... Сједи! (Хајкуна, Фатима, Златија, Неџиба доплове. Кикоћу, трзају се, прскајући се водом, шкропећи. Искачу из лађе, једна по једна).
ФАТИМА (идући према Ајиши, брзо): Муштулук!... Муштулук!
АЈИША: Шта је?
ФАТИМА: Погоди: ко ти иде?
АЈИША: Ко?
ЗЛАТИЈА: Виђеле смо га!
ХАЈКУНА: Није далеко.
ЗЛАТИЈА: Иде амо, иде...
(Говоре брзо, готово све у један мах).
АЈИША (Као да се не присећа): Ко је?
ФАТИМА: Шта ми ти је: није отац, а дражи од оца; није мајка, а дражи од мајке?
АЈИША (живље): Ибрахим-бег!
ЗЛАТИЈА: Погодила си!
АЈИША (веселије): Иде?
ФАТИМА: Заобишао је за ћуприју кроз башче... Сад ће бити овђе.
АЈИША: Благо мени!
ФАТИМА: Хоћеш ли и пред њим бити тужна? (Са стране се чује пјесма:
Срдо моја, не срди се на ме!
Јер ако се ја расрдим на те,
Сва нас Босна помирити неће...).
АЈИША: Ето га!
СВЕ: Ето га!
ЗЛАТИЈА: Да бјежимо!... Да нас не види!
ФАТИМА: Да им не сметамо! Хајкула. Брзо!... Брзо!... (Бјеже у кућу и хануме и слушкиње).
АЈИША (ухвати Хатиџу, која је пошла за њима): Не иди!... Стани!...
ХАТИЏА: Што ћу ти?
АЈИША (немирно): Не оставл>ај ме саму!
ХАТИЏА: Кога се бојиш?
АЈИША (брзо): Њега се бојим... Себе се бојим!... Остани!...
ХАТИЏА: Али...
АЈИША (пресијече је): Остани! (Гурне је у страну, у заклон).
ИБРАХИМ-БЕГ (пробио се кроз нарове): Ајиша!
АЈИША: Зар ти? (Потрча му на сусрет... Изненада се узви и застаде).
ИБРАХИМ-БЕГ: Шта ти би?... Што застаде?
АЈИША (збуњена, муца): Ништа... Онако...
ИБРАХИМ-БЕГ: Љутиш ли се на ме?... Шта ли?
АЈИША (прекорно, меко): Да се љутим?... На те?...
ИБРАХИМ-БЕГ: Зар ме ни сад загрлити нећеш... (Њежно). Онако... као некад...
АЈИША (сетно): Давно је оно било!
ИБРАХИМ-БЕГ (рашири руке, меко, молећи): Дођи!
АЈИША (Не може да се савлада. Потрча): Ево ме!... (Загрле се).
ИБРАХИМ-БЕГ: Сад ми те више нико отргнути ни уграбити неће!
АЈИША (наслонила му главу на раме па као да је на све заборавила. Не чује ни шта јој говори).
ИБРАХИМ-БЕГ (ватреније): Желиш ли, Ајиша, да се не растављамо више?... Хоћеш ли поћи за ме?... Одговори једном!... (Хоће да је пољуби).
АЈИША (отргне се; брзо): Бјежи!... Нећеш љубити!
ИБРАХИМ-БЕГ (молећи): Ајиша!... (Пристаје за њом).
АЈИША (јогунасто): Не, не, не, не!... Не смијеш љубити!... (Осорно). Бјежи од мене!
ИБРАХПМ-БЕГ (с прекором): Зар ме и опет изневјерити?
АЈИША (молећи): Бјежи, Ибрахмме, ако милости имаш!
ИБРАХИМ-БЕГ: Куд ћу, јадан, без тебе?... Куда?...
АЈИША (готово кроз плач): Не мучи ме!... Хајде!
ИБРАХИМ-БЕГ: Зар је то мучење кад те зовем себи?
АЈИША (очајно): Мучење!... Патња!... Јади!.
ИБРАХИМ-БЕГ (меко): Зар ти нисам и сада драг?
АЈИША (заносно): Дражи неко ико!... Дражи него икад!... (С болом). Али не могу бити твоја... Не могу!...
ИБРАХИМ-БЕГ (не може да је разумије): Рашта?
АЈИША (мучи се, ломи, муца): Јер... јер нијесам више онака, каква сам некад била...
ИБРАХИМ-БЕГ (са једним тужним осмијехом): То видим и ја... Почела си друкчије мудровати...
АЈИША (сјетно): Нијесам ти више ружа неузбрана... Ружу је твоју други згњечио у својим њедрима...
ИБРАХИМ-БЕГ (ватрено): На прсима ће мојим љепше процвјетати!
АЈИША: Ја немам више оне младости, чедности и чистоте девојачке... Не долазим ти ведра, свијетла, неокаљана... Други ме изломио, други окаљао... (Заморено). Ах...
ИБРАХИМ-БЕГ: Мени си вазда и чиста и свијетла!
АЈИША (малаксало): Други ме и једом својим и отровом залио... Ни пољубити те не смијем, Ибрахиме!...
ИБРАХИМ-БЕГ: Благо мени, ако од тога отрова умрем!...
АЈИША (молећи): Хајде!... Иди!... (Јаче). Узалуд ти говор!... Он, Рашид-бег, и сад стоји између нас... Моћнији него нас обоје!... Ја сам слаба, ниска робиња његова... Кад ме зовне, морам му се одазвати... Морам за њим!... (Јекне). И ти и ја ситни смо ... ситни... мали према њему!... Хајде!...
ИБРАХИМ-БЕГ (мукло): Хоћеш ли да ме упропастиш?
АЈИША: Хоћу да те сачувам од његове освете... Нека се свети мени колико хоће. Али тебе ни такнути не смије!
ИБРАХИМ-БЕГ (јаче): Слушај ме!
АЈИША (узбуђена): Не слушам те!... Не слушам!... (Јаче). Теби се осветити не смијем!... (Брзо, као ван себе). Ја нећу да будем твоја... Нећу!.. Не требаш ми!... Нек ме убије саму... (Жешће) Иди!... (Видећи како неће да иде, помамно). Иди!... (Хатиџи).
ХАТИЏА: Помози!...
ИБРАХИМ-БЕГ (опази сакривену Хатиџу): Још једна!
АЈИША (живо): Гони га, Хатиџа!... Мрзак ми је!
ИБРАХИМ-БЕГ (пристаје за њом): Макар и мрзак, али...
АЈИША (раздражено цикне): Иди!
ИБРАХИМ-БЕГ (застане, снужден): Кајаћеш се, Ајиша!
АЈИША: Нек’ се кајем!
ИБРАХИМ-БЕГ: Ово је пошљедњи пут...
ХАТИЏА (прекрила шамијом лице. Прекида Ибрахим-бега): Остави је... Видиш како јој је...
ИБРАХИМ-БЕГ (уздахне): Идем ... (Пође, па застане. Као да чека да ће га опет позвати. Бацив још један тужан поглед на њих, лагано оде).
АЈИША (окренула се, не смије да погледа за њим. Тек кад осјети да је замакао, притрча Хатиџи и загрли је): Јао!... Оде ми!... Хатиџа!... Сестро!... Оде!... (Чује се како Златија, Фатима и Хајкуна у кући пјевају). Јао!...

1907.

— Крај. —



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Светозар Ћоровић, умро 1919, пре 100 година.