Autobiografija/JESTASTVENICA

JESTASTVENICA

JESTASTVENICA

          U jestastvenicu ili, kao što je drugače zovu, prirodne nauke spadaju: mineralogija, botanika i zoologija. Sve ostale nauke, kao: matematika, istorija, zemljopis, hrišćanska nauka, spadaju verovatno u neprirodne nauke.
          Što se mineralogije tiče, svima su nam se dopadale one pregrađene kutije, sa lepo poređanim i numerisanim kamenicama, koje je profesor unosio u razred za vreme časova i iz kojih bi kutija uvek nestao po jedan egzemplar u toku predavanja.
          Botanika je još mogla biti simpatičan predmet da nisu profesori i tu, bez ikakve potrebe, utrpali latinski jezik. Po ceo dan učiš napamet: Spіnacіa olaracea, Raphanuѕ ѕatіvuѕ, Surcubіta mole, i kad ih izgovaraš, a ono izgledaju u najmanju ruku kao natpisi Horacijevih epistola, dok te reči ne znače ništa drugo već: spanać, rotkva, bundeva. Badava su nam objašnjavali da je to naučno ime toga zelja, to nas je objašnjenje još više bunilo. Okružni načelnik, pa se zove prosto gospodin Jakov Marković i nema nikakvo naučno ime, a jedna rotkva pa da ima naučno ime! A okružni načelnik, to će svako priznati, predstavlja ipak nešto više od jedne rotkve.
Naročito je mene lično bunilo pitanje: Što će mi to da znam kako se rotkva zove latinski? Ja ne mogu doći na pijacu pa reći seljaku: „Pošto, prijatelju, jedna pišla Raphanuѕ ѕativuѕ?“ a ne mogu ni u restoraciji tražiti da mi se donese jedna porcija Raphanuѕ ѕatіvuѕ, jer kad bih tako tražio, restorater bi tu porciju naplatio četiri puta skuplje no kad bih mu potražio rotkve. Ne bih mogao te reči upotrebiti ni kao citat u kakvom političkom govoru, kao što je to red da se u političkim govorima navede kakav latinski citat, jer kad bih rekao na primer: „Gospodo vama koji verujete da u demokratiji leži moralna snaga jednoga društva, Raphanuѕ ѕatіvuѕ...“, onda bi to još moglo značiti: „Gospodo, vama koji verujete da u demokratiji leži moralna snaga jednoga društva, rotkve vam strugane!“
          Dakle, kad su te latinske reči toliko neupotrebljive, ne razumem zašto ih učiti? Možda samo zato da đacima omrzne tako simpatičan predmet kao što je botanika.
          Uostalom, i sam profesor koji nam je predavao jestastvenicu kao da nije bio naklonjen botanici, a još manje mineralogiji. On je bio pasioniran za zoologiju, te smo stoga taj predmet najpredanije učili i, mogu slobodno reći, iz zoologije sam pobrao mnoga korisna znanja.
          Tako, na primer, iz zoologije sam izneo kao pouzdano znanje: da čovek ima dve noge a životinja četiri, što ipak ne znači da je ćuran čovek. Zatim sam naučio šta su to debelokožari, koje sam saznanje tek docnije u životu razumeo. Saznao sam još: da je magarac strpljiv, jagnje pitomo, konj plemenit, tigar krvožedan, lisica lukava, pas veran, zec plašljiv, tvor podao, majmun smešan i da čovek ima sve te osobine sabrane u sebi, te se stoga i smatra višim bićem od životinje.
          A kad sam već poneo toliko korisnih znanja iz toga predmeta, pravo je da ovde, sećanjem na njega, odam i dostojnu poštu profesoru zoologije.
          Jeste li primetili da je čovek često puta svojom fizionomijom, ponašanjem, držanjem i pokretima, već opredeljen za izvestan poziv u životu? I te se osobine, koje opredeljuju čoveka za dotični poziv, opažaju kod njega još od malena, još od ranoga detinjstva. Tako, na primer, ako je neko opredeljen da bude kaluđer, on već od malena ima pritvornu fizionomiju, dobar apetit i naviku da meri tuđe zalogaje; ako je opredeljen da bude policijski činovnik, već od malena prisluškuje tuđe razgovore i optužuje drugove učitelju, ili, ako je opredeljen da bude profesor, on od malena već zaboravlja da ponese knjige u školu, uzima u rasejanosti tuđ nov mesto svoga staroga šešira i rđavo uči predmet koji će docnije u životu predavati.
          Otuda se u životu i smatra kao najveća komika obrnuta situacija, tj. kad je neko predestiniran da bude poeta a on postane kasapin ili, što je kod nas mnogo češći slučaj, kad je neko predestiniran da bude kasapin a on postane poeta.
          Često je komika tu čak i kad neko ima sve podobnosti za poziv kome se odao, ali ne i fizionomiju, držanje ili pokrete. Zamislite, na primer, jednoga krojača ženskoga odela, sa svima manirima koje ta profesija nameće, pa vam kažu da je to komandant puka u penziji, ili zamislite čoveka sa dobrim apetitom i, ovome odgovarajućim trbuhom, sa mesnatim klempavim ušima, zadriglim vratom i kasapskim rukama, pa vam kažu da je to kompozitor.
          Moj profesor zoologije bio je bogom opredeljen da bude to i ništa drugo. Kao da je Usud, onoga trenutka kad se rodio, spustio ruku na nj i rekao: „Ti ćeš biti profesor zoologije!“
          Bio je krupan; koščat, uznetih ramena i unapred opuštenih dugačkih ruku, te je izgledalo kao da je dosada išao na četiri noge i maločas se propeo. Kad je govorio, podvriskivao je nekako, te je izgledao kao da, bože me prosti, rže, a kad se smejao, on je prosto njakao. Jednom rečju, pljunuti konj sa cvikerom.
Kad nam je predavao o pojedinim životinjama i njihovim osobinama, plemenitosti konja, marljivosti mrava, vernosti psa, oštroumnosti lisice, filozofskoj strpljivosti magarca, — on je sve to sa takvim oduševljenjem govorio, toliko nam je gustirao, da čovek čisto dobije volju da postane životinja.
          Uostalom, mi smo đaci to i bili za njega. Nikoga od nas on nije zvao krštenim imenom; svakome je pridenuo po jedno ime iz zoologije i tim nas je imenom i zvao i prozivao, tako da za njega nije ni postojao prozivnik sa našim krštenim imenima. On bi doduše zagledao u prozivnik i povlačio pisaljkom po imenima, ali, kad bi se na kome ustavio, rekao bi:
          — Iziđi ti, vepre, i odgrokći nam šta znaš o...!
          A vepar bi se digao iz klupe, opuštena repa, izašao bi pred tablu i počeo groktati lekciju.
          Drugome bi opet rekao:
          — Ja ću tebi, orangutanu moj, zabeležiti jedinicu; neka ti bude malo duži rep, da možeš njime pokriti revolucionarnu zadnjicu!
          Orangutan bi trepnuo i zažmirkao očima, počešao bi se hitro iza uveta, iskezio se na nas i uvukao se na svoje mesto.
          Ovakav profesorov način ophođenja sa nama imao je tu korisnu stranu što smo se, gotovo mimogred, mnogo čemu naučili. Tako, na primer, naučili smo da svinja grokće, da orangutan ima crveno zadnje lice, da krava teli (jedva si otelio trojku!), da tvor smrdi, da kukavica podmeće jaje, i mnoge druge korisne stvari.
No taj njegov način ophođenja sa đacima imao je i drugi uticaj na nas. Svako od nas počeo je polako, neosetno i postepeno da se privikava imenu koje je nosio, pa ne samo imenu već i svima osobinama dotične životinje. U početku se, razume se, svako bunio, ali se zatim navikao, pa onda izmirio i najzad podao, dok nije navika već postala tako jaka da je počela da prelazi u prirodu.
          Tako, na primer, Ljuba Slon, koji je u početku školske godine bio živahan i okretan dečko, poče polako, neosetno, postepeno da prima slonovske manire, da se kreće tromo, da lenjo misli i da dobroćudno žmirka očima, pa čak poče i koža da mu postaje neosetljiva a nos da mu se ispušta u surlu. Jovica Orangutan poče takođe da stiče neke čudne pokrete, koje dotle nije imao. Svaki čas bi se češao rukom po leđima, žmirkao bi očima i kezio bi se na drugove, pa čak poče, naročito pri tučama, da upotrebljava nogu mesto ruke, da sa izvesnom lakoćom preskače školske klupe, iskače i uskače kroz prozor, da se prevrće preko stolica, tako da ti je sve izgledalo kao da bi mu trebalo metnuti lanac oko vrata. Sredoje Tvor nije baš morao da ulaže neki naročiti trud da bi se prilagodio osobinama životinje čije je ime nosio, a Jova Magarac, koji je doduše dolazeći u školu već bio doneo izvesne magareće osobine, neobično se izvežbao u strpljenju. Ne samo ceo profesorski kolegijum, već ga je i ceo razred tukao, i dok je ranije donekle i reagirao, docnije se potpuno izmirio sa sudbinom i odista je stojički podnosio.
          Taj uticaj zooloških imena, koja smo nosili, bio je opšti, te smo mu se svi, voljno ili nevoljno, potčinjavali i prilagođavali se karakteru koji tome imenu odgovara.
          A interesantno je docnije, kad smo već ušli u život, ma koliko da smo se starali da te utiske izgladimo i uništimo, ipak smo sačuvali nešto od onoga karaktera i onih navika i potražili sebi u životu puteve i pozive koji su nam odgovarali i kojima smo mogli da poslužimo osobinama stečenim u detinjstvu, Tako, na primer, Sima Ćuran je otišao u diplomatiju i postigao je tamo lepe i znatne uspehe; Jova Magarac je postao ministar prosvete i izvršio je mnoge i mnoge korisne reforme u toj struci; Pera Som je postao član Akademije nauka, gde i dan-danas ćuti kao riba; Spira Preživar je postao okružni prota i već je odavno odlikovan crvenim pojasom; Topta Kameleon se bacio sav na politiku i neobično je uspešno vodi; Sredoje Tvor uvukao se u policiju i, gde god je bio sa službom, osećao se njegov trag; Andra Krokodil je, kao tutor, progutao čitavu jednu masu, veliku dvospratnu kuću i sedam hektara zemljišta. I svi redom tako, svako je pošao još u detinjstvu određenim putem.
          Stoga što sam bio najmanji u razredu, profesor zoologije mi je dao ime: miš. To je ona domaća životinjica koju žene kad spaze, vrište i zadižu suknje uvis, i to je ona domaća životinjica što gricka mrvice bačene sa tuđeg stola. I najzad, da mi je sudbina dodelila u životu samo to da žene, kad me spaze, vrisnu i zadižu suknje, to bi se još i dalo trpeti, ali izgleda da je sudbina iskoristila samo onu drugu osobinu ove životinjice. Na osnovu toga što ta životinjica gricka mrvice bačene sa tuđega stola, sudbina mi je odredila da budem — srpski književnik.

Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Branislav Nušić, umro 1938, pre 86 godina.