Аутобиографија/СТРАНИ ЈЕЗИЦИ

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   ЈЕСТАСТВЕНИЦА СТРАНИ ЈЕЗИЦИ МАТЕМАТИКА   ►

СТРАНИ ЈЕЗИЦИ

          Некако у то доба је уведен француски језик као наставни предмет у наше средње школе, те је била велика оскудица у наставницима који би га предавали. Али та околност није нимало бунила нити школску управу нити нас ђаке. Школска је управа одредила једнога грешника из наставничког већа, коме је ставила у дужност да, са нама заједно, учи француски, а нама је то добро дошло, јер нам на тај начин тај предмет није задавао никакве тешкоће. Напротив, час францускога језика служио нам је као пријатан одмор од осталих часова и на њему смо се врло лепо забављали.
          Када би професор научио лекцију, и било је још повуци потегни, али кад је ни он не би научио, онда је лако ишло, јер се и он сам снебивао да говоримо о француском језику, већ би завео говор сасвим на друге стране. Причао нам је, на пример, како је Митридат VI, краљ понтијски, који је владао читав век пре Христова рођења, знао двадесет и два језика, па нам је причао како је он лично знао једнога Црногорца који је много лутао по свету и знао пет страних језика да говори, али их је све говорио црногорским наречјем.
          А када би знао лекцију, отварао је час нарочитом беседом, коју би увек почињао овако:
          — Децо, француском језику треба да поклоните нарочиту пажњу. Он вам није неопходно потребан ако ће, рецимо, ко од вас бити министар спољних послова, али ако ко има амбицију да буде портир у хотелу, онда знајте да без француског језика то не можете бити.
          Затим би, после овако мудре беседе, ставио преда се познату књигу „Олендорфова метода за учење француског језика“, која је као једини уџбеник тада постојала и из које смо и ми и професор учили француски, и тада би измеђ' нас отпочео овакав дијалог од речи до речи, по Олендорфовој методи:
          Питање: Брат ваше жене, има ли он једну тицу која лепо пева?
          Одговор: Да, брат моје жене има једну тицу која лепо пева!
          Питање: Није ли ваша сестра од тетке род сестри од тетке мојега нећака?
          Одговор: Да, моја је сестра од тетке род сестри од тетке вашега нећака!
          Питање: Јесте ли видели ножић мога стрица?
          Одговор: Да, видео сам ножић вашега стрица на клупи у башти моје тетке, која је јуче појела једну јабуку.
          Питање: Ваш старији брат, говори ли он француски?
          Одговор: Мој старији брат не говори француски, али он има један перорез.
          Питање: Једе ли ваша сестра радо сира?
          Одговор: Да, моја сестра једе радо сира.
          Као што се из ово неколико примера може видети, ова је Олендорфова метода необично подесна и добра за учење француског језика, а ја се сећам једнога нашег младог дипломате који је по Олендорфу научио француски и који је, приликом једне дипломатске посете, водио овакав разговор:
          — Ваша држава, није ли она вољна бити у добрим суседским односима са нашом државом? Ваша држава, није ли она вољна учинити изјаву нашој држави, да је она, ваша држава, вољна живети у добрим суседским односима са нашом државом?
          Разуме се да се млади дипломата користио знањем францускога језика по Олендорфу и приликом дипломатских вечера. Тако је, једном приликом, папскоме нунцију, који је седео с његове десне стране, рекао:
          — Једе ли ваша сестра радо сира?
          А када га је маркиза Инес од Херера, жена шпанскога посланика, запитала:
          — Говорите ли ви енглески?
          Дипломата јој је, опет по Олендорфу, одговорио:
          — Не, ја не говорим енглески, али ја свирам у флауту!
          Немачки језик већ нам је ишао нешто теже, а савладали смо га једино благодарећи околности што смо имали професора који нам је необично лепо умео да објасни многе ствари које би нам иначе биле нејасне.
          Примера ради само, да наведем како нам је лепо и разумљиво објаснио шта значи у немачком језику: помоћни глагол:
          — Помоћни глагол, децо, то је онај глагол који помаже главном. На пример, ја копам виноград и онда ја сам глагол graben, дакле: іch grabe. Јест, ал' graben не може да стигне да окопа сам виноград, кратак дан па не може да стигне. Шта ће, како ће, него 'ајд' да позове свога комшију habena. Вели му: „Учини ми толико, комшија haben, помози ми да окопамо виноград!“ На ben, као добар комшија, пристане и онда запну на рад заједно, и то је онда іch habe gegraben. Haben је дакле у овоме случају помоћни глагол, то јест глагол који је притекао у помоћ grabenu. Јест, али није био само онда кратак дан кад је graben окопавао виноград; има још кратких дана у години. Тако опет једном приликом има graben да окопа кукуруз, па запео, запео, али не може да стигне. Кратак дан па не може да стигне. Шта ће, шта ће, домишља се он, јер не бива да опет зове habena, пошто му је он већ једанпут учинио љубав и помогао му окопати виноград. Тад се сети graben да зовне другога комшију werdena. А werden, неки добар човек, па се и он одазове молби и дође своме комшији у помоћ и запну заједно да раде, и то је онда іch werde graben. Werden је дакле у овоме случају тако исто помоћни глагол. Јесте ли добро разумели, децо?
          — Разумели смо! — одговарамо ми једногласно, јер одиста смо необично добро разумели ово објашњење.
          Када је, на пример, идућег часа професор запитао Сретена Јовића шта су то помоћни глаголи у немачком језику, он је, са дубоким уверењем да је објашњење потпупо разумео, одговорио:
          — Помоћни глаголи, то су комшије. Кад неко не може сам да сврши окопавање винограда, то он зовне комшију па га замоли и овај пристане, те заједно окопају виноград. Други пут, кад опет не може да сврши окопавање кукуруза, а он зовне другог комшију па му он помогне. Према томе, сваки помоћни глагол на немачком језику јесте комшија.
          — Па добро, Сретене, кажи ти мени — вели му професор — кога ћеш ти да зовнеш у помоћ кад не знаш лекцију?
          — Комшију Живка! — одговара Сретен.
          — Овога Живка што седи до тебе у клупи?
          — Јесте!
          — А како ти он може помоћи?
          — Да ми шапне.
          — Шта да ти шапне?
          — Оно што не знам.
          — И онда би Живко био теби помоћни глагол?
          — Јесте.
          — Е па хајде ти, помоћни глаголе, устани и шапни да чујемо сви. Реци, дакле, шта је оно главно што је Сретен заборавио да каже?
          — Заборавио је, — устаје Живко — заборавио је да каже да је био кратак дан и зато онај човек није могао да стигне да окопа виноград.
          Разуме се да ми нисмо учили само помоћне глаголе. Било је и других мука и невоља. Професор би нам, на пример, задавао сваке недеље по двадесет речи, које смо морали научити напамет, и да смо то успели постићи, сваки од нас би морао постати живи џепни речник. Можете мислити какви су изгледали оних четврт сата одмора, испред часа немачког језика. Настала је једна паклена дрека, зујање и мумлање, јер би тада цео разред запео да научи задатих двадесет речи, како би их, одмах по свршеноме часу, заборавио. Кроз ту општу дреку, зујање и мумлање, чуле би се милозвучне немачке речи: Zerquetѕchen, entwurzeln, rіkzіhtѕlozіgkajt, rikšritpartaj, cvіrnštrumpf, feldgrafšaft итд. У значење тих речи нисмо се ни упуштали, јер смо ми били дубоко уверени да овакве речи не могу ништа значити и да су их измислили професори само да би отежали лекцију ђацима. Мора се ипак признати да је било немачких речи које би се и дале научити стога што су врло мудро и практично смишљене. Немци су, вероватно из економских разлога, једној речи дали по два и три значења и уз то још, ваљда ради тога да би се лакше научиле, удесили да та значења имају извесне везе мећу собом. Тако, на пример: замак се каже немачки Schloѕѕ, а тако се исто каже и брава којом се тај замак затвара. Или на пример: под, руинирање каже се Verfall и тако се исто каже немачки и рок, што је у тесној вези са падом. Тако исто verѕetzen значи заложити, а verѕetzen се каже и преместити ствар из куће у заложну банку. Unterhalten значи забављати се, а значи и издржавати, што је такође у врло тесној вези, јер онај ко се забавља с девојком сасвим природно треба и да издржава дете.
          Највише јада и невоља су нама задавали изузеци, који су просто били гробница у коју је легао читав један разред ако не и читаво једно поколење. Оно, и у другим граматикама има изузетака, али су некако уљудни и пристојни, ал' ови у немачком језику, просто осећате да су их Немци измислили као једно од својих милитарних средстава за уништавање непријатеља. Или, ако не то, а оно као бодљикаву жицу, којом је немачки језик ограђен како се не би могло олако продрети у знање истога. Знојиш се, знојиш и знојиш док не скрхаш језик и научиш извесно правило, те сав срећан станеш пред професора, па све лижући прсте од задовољства говориш што си научио очекујући да ће ти сад професор рећи: „Добро, врло добро, иди на место!“ А он тек, место тога, рече ти: „Е сад, реци ти мени, има ли ово правило својих изузетака и који су то?“ А то му дође као кад са највећом слашћу посрчеш компот од бресака, а онај који те служи каже ти: „Е ајде сад да прогуташ и ову зелену оскорушу!“
Због тих изузетака у немачком језику, ђак са добром оценом из тог предмета у нашем разреду био је прави изузетак.
 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.