Аутобиографија/ГЕОГРАФИЈА

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

◄   ИСТОРИЈА ГЕОГРАФИЈА ЈЕСТАСТВЕНИЦА   ►

ГЕОГРАФИЈА

          Kао књиге за изучавање географије служе корисно бедекери и ред вожње на железницама. Сви они који су пропустили да овај предмет савладају у школи служе се овим корисним књигама, из којих се могу сазнати не само границе држава, величине градова, брда, реке, но и многа друга корисна знања. Тако, на пример, из тих се књига могу сазнати цене фијакерске вожње, цене хотела, па чак и то где се налазе граничне царинарнице, како би путник могао за времена склонити предмет који има намеру да шверцује. Сва та знања, међутим, недостају географији коју учимо у гимназији.
          Али, да се човек може правилно користити овим лепим књигама, ваља му изнети из гимназије бар она прва, основна знања, која ће му служити као основа за разумевање појединих појава. У та основна знања спада, на пример, то: да реке увек теку од извора ка утоку своме; да је Земља удаљена од Месеца толико исто колико је Месец удаљен од Земље; да су планине увек више но долине; да језера, била она плитка или дубока, морају са свих страна бити опкољена земљом, и многа друга корисна знања.
          У та основна знања спада и то да је Земља округла, у што је наш професор на све могуће начине покушао да нас убеди.
          Деца су ближа богу, па тим самим ближа и религији. А деца и религија исплели су заједнички дивну бајку о бескрајности света, коју није била кадра да разбије чак ни она прича о човеку који је стигао на крај света, сео на ивицу, спустио ноге у ништа и задовољно пљуцкао у то ништа. И сад, и ону веру у бескрајност света и ову бајку на један мах заменити тиме да је Земља округла као лопта, да се врти као луда, премећући се акробатски на све могуће начине. У то нас је професор покушавао да позивајући се на велики број доказа, које смо ипак с неповерењем примали.
          — Први је доказ — убеђивао нас је професор — да је Земља округла тај: што су Сунце, Месец и сва остала небеска тела округла, те, према томе, и Земља мора бити округла.
          Нема сумње да у томе доказу има непоколебљиве логике, али је нама деци то изгледало као кад би нам ко рекао: пошто су лађа, чамац и кришка од лубенице дугуљастог облика, то и ципела на нози мора бити дугуљастог облика.
          Други и трећи доказ о округлини Земљиној такође су нам били врло јасни. Кад путујеш лађом морем, ти на догледу копна прво сагледаш врхове планина и обратно: кад стојиш на обали па запазиш лађу на мору, ти ћеш прво сагледати њену катарку, а тек ће се доцније јавити и њен труп.
          — Јесте ли видели, децо, море? — отпочео би професор објашњење тих доказа.
          — Нисмо! — одговарамо ми једногласно.
          — Е, врло добро! Замислите, дакле, море и замислите на великој даљини лађу која се још не види. Јесте ли замислили море?
          — Јесмо! — одговарамо, а бог ће свети знати како смо га замислили.
          — А јесте ли замислили лађу која се не види?
          — Јесмо! — одговарамо ми, иако нам никако није ишло у главу да замислимо лађу која се не види.
          — Е сад, реци ми ти, Милане, шта ћеш прво сагледа ти од те лађе?
          — Дим, господине! — одговара Милан поуздано.
          — Дим, добро... рецимо, видећеш дим, — наставља професор помало збуњен. — Видећеш, рецимо, дим кад се лађа дими, али шта ћеш да видиш ако се лађа не дими? 'Ајде реци ти мени, кад се тако из даљине лађа приближава а не дими се, чиме ће се прво јавити?
          — Звиждањем! — одговара Милан још увек поуздано.
          Ни са четвртим доказом о Земљиној округлини нисмо прошли сретније, иако је очигледно тај доказ најјачи. Према њему, кад би неко пошао са једног места и ишао, ишао, ишао непрестано у истом правцу, он би на крају крајева опет дошао на исто место са којега је пошао. Ми смо тај доказ овако замишљали: пођем ја, на пример, из првог разреда гимназије и идем, идем, идем и после неколико година вратим се опет у први разред гимназије, док моји другови уче већ четврти. Некако, по нашој дечјој логици, то није било довољно рећи: „кад би неко пошао“, јер то значи „кад не би пошао“ да не би ни било доказа о округлини земљиној.
          Друге ствари појмили смо некако лакше, благодарећи томе што је професор географије радо примењивао очигледну наставу.
          У нашој гимназији постојао је један глобус, који је годинама стајао на орману у директоровој канцеларији, али је тај глобус изгледао тако бедно да га је жалост било погледати. Осовина му се тако била искривила да би се, приликом експеримената, увек друкче окретао но што је професор тврдио да се земља окреће. Северну Америку покривала је једна огромна мрља од мастила, тако да смо ми били убеђени да је то управо Црно море, а тамо где треба да лежи Африка била је велика рупа, те ниси знао да ли су то Енглези ископали Африку да нађу фараонске гробнице или је каква американска експедиција, по упутствима Жила Верна, сишла у утробу Земљину. Међутим, вероватније но обе ове претпоставке, биће да су се професори, измеђ' часова, објашњавали о дневној политици, па употребили и глобус као аргуменат.
          Професор је у недостатку глобуса употребљавао главу једнога нашега друга, некога Сретена Јовића, који је одиста био тако глават да је представљао прави покретни глобус.
          — Изиђи, Срето, овамо! — отпочео би лекцију којом би, рецимо, хтео да нам објасни дан и ноћ. — Изиђи и стани овде крај прозора да те дохвати сунце.
          Глобус изађе из треће клупе и стане крај прозора.
          — Е, видиш, кад овако десни образ окренеш сунцу, онда ти је цела ова половина главе осветљена а ова друга није. Је ли? Е, сад окрени леви образ сунцу и, ето, сад је ова друга страна осветљена а она није.
          Тако би нам исто објашњавао и полове на Сретеновој глави.
          — Ево овде, видиш? — и ту би упро кажипрст у теме. — Ту је Северни ледени пол. Ту је вечита зима, никад ништа не цвета, све је изумрло, а и ако има чега, то је закржљало. То су, уосталом, неиспитани простори.
          Други пут опет објашњавао нам је на Сретеновој глави путању онога путника који би за љубав географији, да би потврдио четврти доказ о округлини Земљиној, кренуо се са једне тачке и идући увек у истоме правцу стигао опет на ту тачку. Професор је пошао од Сретеновог носа, као тачке која је врло јасно маркирана. То је објашњење отприлике овако изгледало:
          — Узећемо дакле нос као полазну тачку — и ту наслони свој кажипрст на Сретенов нос, па га затим упути, вукући ноктом по лицу, ка левом уву — и кренућемо на исток, то јест на ону страну света са које Сунце истиче, затим ћемо... Сретене, да испереш уши, пуне су ти блата као да си сад из свињца изишао... затим ћемо обићи Земљину куглу и доћи на супротну страну света... Ја сам ти, Сретене, још прошлога часа казао да ошишаш ту косу. Иако на тој супротној страни света живе дивљаци, ја ипак нећу више да провлачим прсте кроз ту твоју прљаву косу... То је та страна где је ноћ кад је код нас дан и, обратно, где је дан кад је код нас ноћ. Затим ћемо ићи све даље и даље, прећи ћемо преко Сретеновог десног увета, па опет даље и даље и даље, и ево нас на Сретеновом носу одакле смо и пошли!
          Сретен је нама ђацима необично импоновао због тога што се професор њиме служио. Изгледао нам је као одистински школски инструмент и на то смо се толико били навикли да нам је његова глава одиста изгледала као глобус који представља куглу земаљску. Његова чупава коса изгледала нам је као прашума у којој станују дивље звери; његово чело личило нам је на узоране мисирске равни; нос као недостижни врх Хималаја, а две реке, које су се изливале из носа, на Еуфрат и Тигар који су се, пред својим утоком у уста, спајали у једну реку.
          Наше убеђење да је његова глава прави глобус било је толико да је, кад му је једном у игри неки Станко Милић разбио главу, на питање професорово зашто је то учинио, одговорио:
          — Учио сам географију!
          Разуме се да је професор тада пустио у саобраћај главу овога Станка Милића, али не ради очигледне наставе, већ ради тога да нам зада страх, како не бисмо убудуће оштећивали школске инструменте, јер тек не би могао Срету, са разбијеном главом, метнути на орман у директоровој канцеларији, тамо крај онога бившег глобуса.
А ваља знати да је наш професор географије имао доста тешку руку и да се врло радо њоме служио. Док би говорио о земаљским стварима, о рекама, планинама, језерима и морима, и којекако, али кад би се дочепао неба и небеских предмета, тако би се размлатарао рукама и тако би нас ни за шта ошамарио да нам је изгледало као да се на небу међу планетама дешавају катастрофални судари.
          Тако, на пример, једном кад нам је објашњавао помрачење, извео је нас тројицу испред клупе. Најпре је позвао некога Живка, највећега ђака мећу нама, коме су већ и бркови пробили и кога су сви професори саветовали да се жени. Прозвао га и поставио га тако да га сви можемо видети:
          — Иако си ти иначе, Живко, прави магарац, али у овој прилици представљаћеш Сунце!
          Затим се окренуо осталим ђацима:
          — Пазите добро, глава овога Живка је Сунце и она осветљава и Земљу и Месец. Земља ће, као и досад, бити Сретенова глава, а за Месец узећемо овога малога из друге клупе.
          Тај мали из друге клупе био сам ја.
          — Е сад, видите, децо, кад Сунце стоји овде где је сад Живко а Земља овде где је Сретен и Месец овде где је овај мали, онда Сунце шаље своје зраке и обасјава и Земљу и Месец. Је ли тако?
          Сви ћуте, јер не могу да замисле како то Живко обасјава и чиме обасјава.
          — Али — наставља професор — Земља, на своме путу око Сунца, у једноме тренутку нађе се измеђ' Сунца и Месеца... ето овако! — и ту нас поврста у једну линију, Живка, Сретена и мене. — И онда, као што видите, главати Сретен заклонио је овога малога и светлост Живкова не може да га обасја, те услед тога настаје помрачење Месеца. Је л' разумете?
          — Ја не разумем! — прогунђа Живко, из којега има сва светлост да потече.
          И баш та околност што му онај који светлост треба да позајми другима не разуме разгневи професора и звизну му такав шамар који је код грешнога Живка морао изазвати праву представу помрачења, те он жмиркајући додаде брзо:
          — Сад разумем!
          И не само што је он разумео шта је то помрачење, него смо и ми сви остали тога тренутка разумели зашто се овај део географије зове физичка географија.
          Још горе би било када би нам објашњавао планетни систем.
          — Нека изађу оне планете од прошлога часа — рекао би.
          Те планете били смо Живко, Сретен и ја.
          — Ти, Живко, као што се зна, ти си Сунце. Стани овде и тихо, мирно, окрећи се око себе!
          — Ти ћеш се, Сретене, такође окретати око себе, а, окрећући се око себе, да трчиш и око овога Живка који представља, као што знаш, Сунце.
          Затим стави мене у ред.
          — Ти си Месец. Ти ћеш се окретати најпре око себе, па, окрећући се око себе, окретаћеш се и око овога Сретена и, с њим заједно, окретаћете се око Сунца, односно око Живка.
          Он то нама тако објасни, па онда узме штап и стане са стране као укротитељ зверова како би нас кврцнуо по глави ако ко погреши, и онда, на његову команду, стане једно окретање и трчање да те бог сачува. Окреће се Живко у месту, окреће се грешни Сретен око себе и око Живка, окрећем се ја око себе па око Сретена и с њим заједно оптрчавамо Живка. Не направимо ни први круг честито, а ми се сва тројица срушимо онесвешћени од вртоглавице. Најпре паднем ја као Месец, на мене се сручи Земља, а на њу Сунце. Направи се једна гомила, нити знаш ко је Месец, ко Сунце а ко Земља. Видиш само, вири једна нога Сунчева или нос Земљин или тур Месечев.
          А професор поносито стоји над том гомилом и, док ми стењемо, он објашњава осталим ђацима планетни систем и кретање небеских тела кроз васиону.
          А можете мислити какву је панику тај професор произвео када нам је, полазећи са тога часа, рекао:
          — Идућег часа објаснићу вам шта је то вулкан!
          С обзиром на то што је он тако ревносно примењивао очигледну наставу, били смо озбиљно забринути ко ли ће од нас да бљује ватру идућег часа.
 


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Бранислав Нушић, умро 1938, пре 81 година.