Andrija Humski/5
| ◄ POJAVA ČETVRTA | POJAVA PETA | POJAVA ŠESTA ► |
POJAVA PETA
Dolazi: Vladislav, Stanislav, Radan, Rastislav, Radoš, Milutinn i više vojvoda. — Veče sve dublje.
VLASTOLjUB:
U srećan čas ste amo prispeli,
A delu našem bog će pomoći!
RASTISLAV:
Nek trenut ovaj bratske ljubavi
Donese život nekom, nekom — smrt!
RADOŠ:
Nek vazda bude gorkog spomena
Za nekog samo, ali za nas ne!
MILUTIN:
Za onog, koj’ ga svojim delima
— Nedelom bolje — do sad zasluži.
VLASTOLjUB:
A treba l’, braćo, ime izreći?
Ima l' međ’ nama koga, što ne zna
U krotkom liku zverske navike?
MNOGI:
Kralj i kraljica!
VLASTOLjUB:
A treba l’ reći, šta se činilo?
Ko ne zna ponos srpski pogažen?
I ko se ne će od nas stideti,
Kada se seti, ko nas predvodi,
Ko zemljom srpskom danas upravlja?
Ko je vinovnik ljuta poraza.
Te zemlje krvlju skupo plaćene
Oko Vardara brzo gubismo?
Koji je vladar samo imenom,
A delom, čujte žena upravlja?
Čija će krvca ljagu oprati
Sa srpskog roda, našeg ponosa?
RASTISLAV:
Mi zaamo kralja, svoju nesreću,
Radoslav neka za to propadne!
RADOŠ:
Života evo, dole s Grkinjom!
MILUTIN:
Zlata ću dati, ne ću štedet' krv!
RADAN:
Za čas sam ovaj boga molio,
A bog je dobar, pa mi darova.
MNOGI:
Sa kraljem dole!
VLADISLAV:
Srca govore!
More se silno penje, uzdiže,
A u tom moru naša država
Valima luta, lomi s' krši se.
Na pos’o braćo, krmu držimo,
Obali brod naš neka zabrodi,
Ognjište svoje kada spasemo.
Kakav će novi plamen planuti,
To ćemo posle sami gledati.
VLASTOLjUB:
Il već i u tom ima primera.
Vi znate kneza humskog, Andriju,
Svake se veze s kraljem odrek'o,
Čestito domom svojim upravlja,
A Hum pod njime cveta usrećen.
Ne grešim, možda, što ću kazati,
Da i on sprema mača čelična,
Na čelo nama da se postavi.
Na tu me mis’o evo navodi,
Što se na ovom zboru zatek’o
I Bogdan, krilo starog sokola.
BOGDAN:
Slučaj me amo do vas dovede!
Prilike teške, žiće mučnije!
Jest, treba stati jednom odlučno
Na branik časti, svoga imena.
Želim vam spasa, želim uspeha,
Kao što dušom trnem, kada bih
S obale gled’o tamo daleko,
Kako se mornar, teško umoren,
Poslednjeg puta bije s valima,
Što su se digli da ga obore.
Ah’ hoću li nai moći pomoći,
Hoće li kapka krvi il’ znoja
I s men’ se SLITI. ne znam kazati,
— Jer jošte živi stari Andrija.
RASTISLAV:
Andrnja živi, živ nam i bio!
Ali o njemu ništa do sada
Odavno nisam mog’o saznati.
RADOŠ:
Što veliš, da se or’o krilati
U svome gnezdu krepak nalazi,
To može samo sive sokole
Na teže posle brže povesti.
MILUTIN:
Pa šta nam radi seda starina?
Malo će ko što znati o njemu.
BOGDAN:
S krševa onih gleda okolo,
Kako sve tone, dalje propada,
Kako se ljudi rado varaju.
Odriču boga, savest preziru.
RADAN:
A misli l’ kad god dole sleteti?
Misli li mača svoga vaditi?
Bi l' i on s nama hteo pristati?
Bi li nas skoro napred poveo?
BOGDAN:
Usamljen živeć' dane provodi,
Kad oči sklopi, sniva prošlosti,
Baci li pogled s onih krševa.
Od kuda amo sunce ishodi,
Tada tek steže svoju desnicu,
Duboke bore čela njegova
Još veće dođu, ali nikome
Ni reči jedne tada ne rekne.
Padne li veče, noćca dolazi,
Da sankom svežim ljude odmori,
Iz odaje ću tad mu začuti
U nemoj noći težak uzdisaj.
To duša stara daje oduške
Bolima ljutim, teškim ranama.
Tol'ko ga puta zora zatiče,
A oka svoga nije ni sveo.
Katkd bih rek’o, čeka trenute,
S grmljavom amo da vas pohodi,
Ipak vam ne bih smeo tvrditi,
Da bi se ovom času odazv’o.
VLADISLAV:
I tako možda časa čekajuć’
Stari će vitez snagom klonuti,
Jer dani lete, vreme prolazi,
Duboka starost brzo dolazi.
BOGDAN:
Kada se digne vihor strahotni
Po zemlji srpskoj protiv prestola,
Sve, što god mogu. sve ću činiti,
Samo o jednom ne smem tvrditi.
Da krenem svoga oca Andriju.
VLASTOLjUB:
Zadaća taka teška odista,
Al u toliko hvala čistija!
Učini samo doma kod njega,
Pa prošlost neka stavi zaborav,
Neka nas primi kao drugove,
K'o braću svoju, decu sirotu,
A drugo biće moja zadaća.
BOGDAN:
Sve, što sam vid’o, što sam saznao,
Sve ću mu reći, sve ću pričati,
Al hoće L' opet s vama s’ krenuti,
Ne dajem reči, svoga imena.
VLASTOLjUB:
Pruži nam ruku, da on pristaje!
STANISLAV:
Položi mača pored našega!
RASTISLAV:
Evo ti ruke!
BOGDAN:
Opet — ne mogu!
RADOŠ:
I opet: samom delu pomozi!
BOGDAN (koleba se):
Pomoć’ ću, ali —
(Čuje se lovački rog u blizini.)
VLASTOLjUB:
Iz lova kralj se vraća s kraljicom.
(Sklone se levo i dssno za žbunove.)
|