Андрија Хумски/4

ПРВИ ЧИН

ПОЈАВА ЧЕТВРТА

ПОЈАВА ЧЕТВРТА

ВЛАСТОЉУБ и БОГДАН долазе у разговору

БОГДАН:

По старој оној, кнеже, навици,
Са млеком што је јоште сисамо,
С колена даље мржња прелази.
Па како можеш јоште мислити.
Да ћемо моћи од сад заједно
Једноме циљу сложио служити?
Доста је, мислим, што још можемо
Зборити мирно један са другим.

ВЛАСТОЉУБ:

Међер сам грдно себе варао,
Што држах, да ће време загладит’
Прећашњих дана старе грехове!

БОГДАН:

Време је, кнеже, лепо открило,
Како се њиме мало добило.

ВЛАСТОЉУБ:

Жупане, имаш право на жалост.
Али ко уме опет слушати,
Шта само време данас говори,
Тај чује јасно: напред, на дело!

БОГДАН:

Не знам, шта време данас говори,
Језика таквог нисам учио,
Поноћ казује црну садашњост
А ведар данак доба прошлости.

ВЛАСТОЉУБ:

Време ми даје строгу заповест,
Да брзо крвљу оно исправим,
Спрам оца твога што сам згрешио.
Твој отац оста вазда заштитник
Жупанског доба, реда племенског,
Он није хтео једну државу
Са једним силним краљем на челу.
Друкчије онда ја сам мислао,
Ми бесмо вазда разана мишљења.
Па када умре Стеван Немањић,
Као краљ први српским земљама,
Твој отац, кнеже, стари Андрија,
Мишљаше тада назад вратити
Ток свију ствари српске државе.
Препрека тад му бејах највећа,
А сад тек видим, да се преварих.

БОГДАН:

Не мислим, кнеже, да ћеш успети,
Погрешке таке лако загладит’.

ВЛАСТОЉУБ:

Понудићу му своју мишицу
У овом часу са свим погодном.
А, мислим, стари вођа лавова
Да није мог’о лако заспати.

БОГДАН:

Не спава, јесте, али шта снује,
О том ти не бих знао причати.
Од оног дана, када Радослав
На главу стави круну краљевску,
Врлетном кршу ми се склонисмо,
Одатле никуд није ишао,
Премишља мисли, мало говори.

ВЛАСТОЉУБ:

Па с тога мени беше милије,
Кад сазнах, да си амо сишао,
На који данак само оставив
Поносно гнездо орла крилатог.

БОГДАН:

Мој отац, кнеже, стари Андрија,
А са њим и ми, деца његова.
Живећи тако у тој самоћи,
Стекли смо, веруј, тврду копрену,
Која нам чува срца самотна.
Па треба много речи, разлога,
Копрена што год докле попусти.
С тога се нигда не бих примио,
Свом оцу о том ма шта зборити.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.