Andrija Humski/37
| ◄ POJAVA TREĆA | POJAVA ČETVRTA | POJAVA PETA ► |
POJAVA ČETVRTA
RADOSLAV (sam, gleda na more):
Varljiva sreća, zbilja? odista?
Ne veruješ li, gledaj onamo
Na ravno lice mora široka,
Gde bela pena hita obali,
Kuda je lagan lahor zavodi.
Stići će, misliš? Ko će tvrditi?
Eno gde vetar kreće silnije,
Maleni vali već se podižu,
Na vrhu vala pena blistava,
Opet je eno, ali pričekaj...
Nema je više, val je raznosi,
A mesto nje se druga podiže,
Je l’ sreća taka iln sudbina,
Ko znade rvći? Ko će Danici
Odneti tužnog srca uzdisaj?
Ko li će meni znati kazati,
Klkvi joj boli dušu terete?
Nada l' se čemu, il’ je propalo
U žavotu joj svako nadanje?
Daleko otud kad bi brodila,
Sagledalo bi je oko budno mi.
Ono je vidi, i kad ne gleda.
Dušom je gledeć’ dušu sažižem!
(Zanese se u misli. — Za tim naglo ustaje. )
Ona je bolna ... mož’da umire,
To sanak beše. San li odista?
Dubrovnik beo, ja sam u njemu,
A ona daljno, tako daleko.
Ne, ja već ne smem časa časiti,
Pohitat' moram svojoj ljubavi —
Što tugom vene, ljubav izbavi!
|
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Andra Gavrilović, umro 1929, pre 95 godina.
|