Андрија Хумски/37
| ◄ ПОЈАВА ТРЕЋА | ПОЈАВА ЧЕТВРТА | ПОЈАВА ПЕТА ► |
ПОЈАВА ЧЕТВРТА
РАДОСЛАВ (сам, гледа на море):
Варљива срећа, збиља? одиста?
Не верујеш ли, гледај онамо
На равно лице мора широка,
Где бела пена хита обали,
Куда је лаган лахор заводи.
Стићи ће, мислиш? Ко ће тврдити?
Ено где ветар креће силније,
Малени вали већ се подижу,
На врху вала пена блистава,
Опет је ено, али причекај...
Нема је више, вал је разноси,
А место ње се друга подиже,
Је л’ срећа така илн судбина,
Ко знаде рвћи? Ко ће Даници
Однети тужног срца уздисај?
Ко ли ће мени знати казати,
Клкви јој боли душу терете?
Нада л' се чему, ил’ је пропало
У жавоту јој свако надање?
Далеко отуд кад би бродила,
Сагледало би је око будно ми.
Оно је види, и кад не гледа.
Душом је гледећ’ душу сажижем!
(Занесе се у мисли. — За тим нагло устаје. )
Она је болна ... мож’да умире,
То санак беше. Сан ли одиста?
Дубровник бео, ја сам у њему,
А она даљно, тако далеко.
Не, ја већ не смем часа часити,
Похитат' морам својој љубави —
Што тугом вене, љубав избави!
|