Андрија Хумски/36

ЧЕТВРТИ ЧИН

ПОЈАВА ТРЕЋА

ПОЈАВА ТРЕћА
РАДОСЛАВ и БОЖИДАР седну крај једног прозора.

РАДОСЛАВ:
Хај, брале, то се зове живљење!
Ко очи склопи једном за свагда,
Тај има збиља за чии жалити!
БОЖИДАР:
Па како ти се, велиш, допада?
РАДОСЛАВ:
На то ти не бих мог’о казати.
Упитај тицу, кад је испустиш
На гвозденога њеног кавеза
Те летне крилом лаким на више,
Ка небу главу, творца славећи.
Па ћеш тад знати, мени како је.
БОЖИДАР:
Ал’ ниси јоште лепо разглед'о
Све занимљвости града нашега.
РАДОСЛАВ:
Ни глед’о не бих, кад бих могао
Одолет’ срцу, жељи пламеној,
Јер вратим ли се своме кавезу,
Теже ће самцу пасти судбина.
Од кад се, видиш, кретох отуда
Са оцем, братом, војском, народом,
Остављајући града краљева,
— Вазда сам био сломљен, суморан,
Овде сам душом јаком дануо.
БОЖИДАР:
Јер живот овде збиља протиче
К’о тренут један, срећом испуњен.
РАДОСЛАВ:
Из дана у ноћ лепше, дивније!
БОЖИДАР:
Погледај море плаво онамо
К‘о небо ведро света божјега.
То море знаде много причати
О летњој ноћи, кад се обаспе
Одозго небо ситним звездама,
Па кол'ко звезда видим у мору,
Толико скоро лаких лађица,
Што тихо плове.
РАДОСЛАВ:
Да дивне ноћи!
БОЖИДАР:
Море их носи, нија, љуљушка,
Љубавним санком, надом појено.
РАДОСЛАВ:
Да благо срцу ту у прсима!
БОЖИДАР:
Та зар је једно срце кликнуло
У првом миљу сласти небеске,
У другом срцу нашав одзива?
А срећу таку море проноси
Ширином света, свуда причајућ’,
Заслађен уздах прве радости.
РАДОСЛАВ:
Ал’ у мом срцу вихор крене л’ се,
Он носи собом моје уздахе,
Те тако трајем дане жалосне.
БОЖИДАР:
Ал' море знаде, веруј, пријане,
И другар бити, другар искрени.
Не један уздах душе рањене
У валове је шумне сакрило,
Ни броја нема оним сузама,
Које је оно ћутећ’ примило
Са меког срца, брижно кријући.
Јер море знаде тајне чувати!
РАДОСЛАВ:
К’о брижна мајка децу рођену.
БОЖИДАР:
Или к’о Млеци своје намере.
РАДОСЛАВ:
И Млеци, јесте, ах, Млеци! Млеци!
БОЖИДАР:
А јеси л’ био кад у Млецима?
РАДОСЛАВ:
Једвом сам право тамо ходио,
Доста је доба од тад протекло,
Али у души све ми остало.
БОЖИДАР:
Не заборављају с' таки спомени!
РАДОСЛАВ:
Опет бих жељно тамо ишао,
Да новим сјајем светлост обнове.
Са њом бих иш’о тамо далеко,
У заборав бих све то предао,
Што бола, јада беше до сада.
БОЖИДАР:
Да, право ти си нешто рекао
О њојзи, својој, знадеш, љубави.
РАДОСЛАВ:
Не завидећи срећи твојојзи,
Пожалио сам своју судбину.
Све, брате, беше, веруј, готово,
До благослова је дошло очева,
Ваљаше с краљем само свршити,
Ал’ тој тренутак врати омразу
И мржњу измеђ' наших домова.
БОЖИДАР:
И ти је љубиш?
РАДОСЛАВ:
Јесте, лубим је!
И љубићу је, докле узбуде
У срцу моме крви ватрене.
БОЖИДАР:
О Властољубовој кћери, Даници,
Од некога сам доста слушао,
О лепотици града краљева.
Лепа је, нема сумње, одиста?
РАДОСЛАВ:
Од ког си не знам причу слушао,
Али ко био, што ти причаше,
Није ти мог'о, знадем, казати
Врлине њене, узор, украсе.
Па и ја не знам, кад се примакнем,
Када се руке њене дотакнем.
БОЖИДАР:
Љубави вредна таког витеза!
РАДОСЛАВ:
Ти не знаш, али ја ћу причати,
А ти ћеш само добро слушати.
Последња ноћ је била панула,
Последња ноћца силе боговске,
На трону своме кад је седео,
Врховни бог је силно желео,
Весеље једно самих богова.
Са богињама су дошли богови,
К’о заштитници свега на земљи.
Месец је био огњем плануо,
Ситне су звезде сјајно сијале,
Боговскн пир со горе славио,
Нектар се лио, свет је спавао,
Јер над њим лебде силни богови:
Ситни су звуци песме веселе
Разлегали се сводом широким,
И бог је уст’о духа весалог.
С престола свога кад се подиг'о,
Жељу је своју гласно изрек’о:
За спомен ове ноћи веселе
Боговска сила нека сатвори
Споменик један доле људима,
Свет нек се сећа моћи божије,
И таке ноћи бурно веселе.
Така је жеља нашла одјека
У жељи свију других гостију.
Споменик поста. Прво је пришла
Богиња праве свете љубави,
Даде му срце силни осећај,
Отвори очи, ноћи нестаде.
Прнлазиле су редом богиње,
Богови с њима, сила са неба.
Сваки је дао, што је имао
Најлепши урес свога знамења.
Готов је био споменик такав.
Звекнуше чаше, кондири сјајни,
Весеље опет, ал’ ево сада
Лагано стаде, песма престаде,
Боговску снагу санак затеко
На томе месту, делу таковом.
Склопише очи, снага издаде,
Што беше снажно, силно, боговско,
Том споменику сваки предаде,
На поклон силе своје најлепше.
Склопише очи, па их нестаде,
Никад се више не ће подићи.
Бар за ме нема више светлости,
Без њеног сјаја, њене милости!
Тако јс, ето, она постала.
Једно је само тада остало,
Заборавили су силни богови,
Сметоше с ума саме богиње,
Нехаром да се куцну, дотакну,
Рад’ среће новог створа небнога.
Јер срећа није другар доброти,
Јербо је срећа често варљива!
(Занесено гледа на море.)
БОЖИДАР (устаје):
О створу божјем прича дивотна!
Па збогом, брале, не ћу сметати
Мислима твојим, твојим сновима.
(Радослав не чује.)
Не чује више, сам се занео
У шарне слике маште велике,
У море гледа, с' морем говори,
И сам је море жеља, обмана.
Нек иде прича, нек се кушају,
Таки се друзи радо слушају! (Оде.)

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Андра Гавриловић, умро 1929, пре 95 година.