Andrija Humski/1
| ◄ Naslovna | POJAVA PRVA | POJAVA DRUGA ► |
PRVI ČIN
Pred gradom kralja Radoslava u Paunima. — Veče.
POJAVA PRVA
VLADISLAV, VLASTOLjUB i STANISLAV
VLADISLAV:
Vreme je tako zgodno prispelo!
I poslednjeg se tvrdog oslonca
Sa padom tasta svoga lišio.
Jer car solunski Todor zbačen je,
I k'o oslepljen rob je postao,
Te u Bugarskoj živi ostavljen.
Sad u Solunu i kod Bugara
Za Radoslava nema pomoći.
VLASTOLjUB:
Vlastela ovde maha otimlje,
Uz tebe sve je.
VLADISLAV:
Ali Andrija?
VLASTOLjUB:
On samostalno vodi pregovor,
Dubrovčani mu nude saveza,
Od kralja brzo sa svim otpade.
Znamenje mrzi samog kraljevstva,
Župakskoga je reda zastupnik,
Povučen živi, Humom upravlja,
Odlučan i strog, rešljiv, odvažan
Sgarij’ mu sin je, Bogdan, čuo sam,
Iver od istog duba otpao,
Za mlađeg vele opet drukčije,
Mirniji da je, il što b' rekao:
Od srca više.
VLADISLAV:
Pozvat' Andriju,
Bila bi sada prva potreba,
Jer umeša l’ se u tu zaveru,
Plećima svojim sve će snositi.
Uz kralja stane l', biće nevolje.
STANISLAV:
Za Bogdana sam čuo, govore,
Da se od nekud ovde nalazi,
Gotovo više krišom dolazi,
Po kad što tajno zemlju ob'lazi.
VLASTOLjUB:
U teškoj mržnji sad sam s Andrijom.
Pa opet brzo moram činiti,
S uma mi nikad jošte ne slazi,
Od njega moram vazda prezati.
Reći ću, da se za to digosmo,
Poredak stari zemlji vratiti,
Župansko doba s nova slavati.
Poveruje li, možda pristaće.
A pristane li, seb' je ubio,
Radoslav padne l', red je na njega.
Hajdemo, ja ću tražit’ Bogdana.
Vladislav i Vlastoljub odlaze.
|