Adam i berberin prvi ljudi/10

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

PRVA RADNjA
◄   DEVETA POJAVA DESETA POJAVA JEDANAESTA POJAVA   ►

DESETA POJAVA
 
Vizit-soba. Najpre Mileva, posle Fema, Maksa, laćman.

MILEVA: Ha, ha, al' je brica naseo. On misli da sam ga poljubila, a ja sam moju ruku podmetala. (Šetajući) Siroma', u zabuni nije ni osetio da je moja ruka. To kad budem pripovedala Emilu, smejaće se, a moram mu pripovedati. (Fema uđe)
FEMA: Sedi ovamo Mileva, otac je nešto namršten, kaže da se čuje po varoši kako se sve o tebi i Prediću govori, pa hoće da je jedared načisto. Sad će i on doći.
MILEVA: Pomozite mi, ja ne znam šta ću sve tati odgovoriti. (Uđe Maksa, pa sedne)
MAKSA (ozbiljno): Znaš, dete moje (K Milevi) kao otac sve sam za tebe učinio. Vreme je da se udaš. Po varoši govori se da polaziš za laćmana, a ja o tom ne znam ništa. Kaži pravo šta je u stvari. (Mileva zbunjena, stidljivo na mater gleda)
FEMA: Predić je obrekao da će je uzeti i da će njegova tetka dati kaucije.
MAKSA: Ko zna kakva je to tetka, može biti i đavo od tetke (Ozbiljno) al' ja ne dam da se moje dete na glas iznosi, a ja bome ne mogu sve što imam utući u kauciju. Mora jedared svemu kraj biti. De Mileva, proslovi ti koju reč, šta ti kaže laćman.
MILEVA (stidljivo): Kaže da ima bogatu tetku, ta njega ostaviti neće.
MAKSA: Znam, znam, al' nije dosta. Ja moram imati crno na belo, sve na dlanu, a čekati se ne može. (Čuje se neko dolazi, kucka)
MAKSA: „Herajn". (Laćman uđe)
LAĆMAN: Sluga sam pokoran. (Svima pravi komplimente)
MAKSA: Izvolite sesti, g. lajtnant.
MILEVA: Izvolite sesti. (Mileva ustane i ponudi ga do oca na kanabetu)
MAKSA (umerenim tonom): Pa kako ste, šta je novo g. lajtnant? (Mileva hoće napolje) Mileva, ostaj tu. Dakle, šta je novo?
LAĆMAN: Sad se baš duelirali lajtnanti Perić i Stojević (Zbunjeno) zbog zaručnice Perić je poginuo.
MAKSA: Pa se zbog zaručnice ubijaju? To su, pravo da vam kažem, ćoravi poslovi. 'Di je prilika, i druga mogućnost, onaj nek' je uzme. Pa baš dobro, kad smo se tako svi sastali, da i mi o podobnoj stvari nešto proslovimo. Ja neću za moju Milevu da se dueliraju. Gospodine lajtnant, vi mi kao ocu nećete zameriti. Vidite, ja sam vas rado u kuću primio i milo mi je bilo s vami vreme probavljati. (Ozbiljno) No, vidite, ja imam kćer, da jedinicu kćer, koju sam rad udati, a tu je već vreme. Što u kuću dolazite, devojka je jako na glas iznesena. (Upitnim tonom) Kažite mi pravo šta nameravate?
LAĆMAN (odrešitim tonom): Ja mislim da je moja namera vami poznata. Rad sam uzeti frajla Emiliju. (Mileva premeće listove iz „Monte Krista")
MAKSA: TO je sve lepo, al' kako? Vi kauciju trebate, ja je ne mogu dati, a da moju kuću ne upropastim. To vi dobro znate. Dakle, od kuda i kako?
LAĆMAN: Moja će tetka kauciju dati.
MAKSA: Baš iz pouzdanog izvora znam da ona za to neće da zna.
LAĆMAN (zbunjen): Verujte mi da hoće.
MAKSA: Dobro, hoću da verujem, no molim da mi date termin (Višim tonom) kada ćete me o tom sasvim uveriti?
LAĆMAN: Gospodar Makso, dakle vi ne verujete mome karakteru? E dobro, za koliko vremena hoćete da vas uverim?
MAKSA: Za četiri nedelje.
LAĆMAN: E dobro stoji, evo ruke. (Rukuju se. Mileva malo jasno ji gledi)
MILEVA: Je l' te, vi ćete odma' tetki pisati.
LAĆMAN: Još danas.
FEMA (pravi glavom kompliment): Pozdravite je i od moje strane.
MAKSA: Al' ako se tetka ne privoli?
LAĆMAN: To biti ne može, al' u najgorem slučaju svući ću uniformu, pa idem u solaru ili „Dreissigstamt".
MAKSA (namršten, ustima pravi grimas): I to nije laka stvar, al' dobro, dakle, pa koliko moramo onda čekati?
LAĆMAN: To sigurno ne mogu kazati, al' najduže godinu dana.
MAKSA (zabrinuto): Hm, hm... znate šta, gospodin lajnant, ovako nek' bude. Za četiri nedelje kazaćete mi šta je sa tetkom, pa ako nije ništa, čekaću vas sa Milevom još godinu dana, premda joj nije do čekanja, no s tom primedbom da najpre za ove četir nedelje, pa ako ustreba za godinu dana, da se od moje kuće malo natrag povučete, to jest ređe dolazite, al' u kafani, kao i do sada, da ostanemo prisni prijatelji. Jeste l' zadovoljni?
LAĆMAN (ljutito): Jesam.
FEMA: Onako, svakog meseca jedared možete vizitu praviti.
MAKSA (oštro): Ćuti, zna g. lajtnant šta je rezon. (Mileva maramom tare oči suzne)
MAKSA: Dajte mi oficirsku reč.
LAĆMAN (pruži ruku): Evo dajem oficirsku reč da ću tako učiniti kao što se pogodismo. Sad (Ustane) zbogom, preporučujem se, idem da dalje razmišljam. (Pokloni se svima, prate ga do vrata svi, al ne dalje. Laćman ode)
MAKSA: Sad sedimo malo. (Sednu) Sad ćemo doći na čisto. On, kao oficir, imaće rezona pa neće svaki čas doparkivati; a ti Milevo, da ti nešto kažem, da se ne usudiš ništa sa laćmanom nasamo razgovarati se, no mora biti tu uvek, ako i dođe, mati ili ja, jesi l' čula? Sad idem. (Ustane i ode)
MILEVA: Al' mati, šta je to svakog meseca jedared, to je malo, bar svake nedelje da ste dopustili na vizitu.
FEMA (ustane, a za njom Mileva): Ćuti, bog zna hoće l' i onda doći. Otac je oštro govorio, a vidila si na Emilovom licu i očima da je ljut. Našao se uvređen. Sad kako bude. (Čuje se pesma “tercet" iz oficine)
 
 "Sinoć sam pred beče špacirao,
 Lepote devojke prsten našao,
 Ona ga je izgubila,
 Zato me je čuvstvitelno poljubila.
 
 Taj persten bio je ljubeznika,
 Na njemu stajalo ime Milka,
 Oh, kako to, ime slatko
 Celo telo meni moje ukrepilo.
 
 Odem joj govorit izdaleka
 Sladčajša frajlice, dušo Milka,
 Ja se molim u budušče,
 S dopuštenjem da smem svagda k vami doći.
 
 Taj otvet bid je s drage volje,
 Dođite treći dan biće bolje,
 Dok je ona ljubeznika,
 S lepim rečma politično otpravila.
 
 Zaljubljen otiđem mojoj kući,
 I legnem spavati ne znajući,
 Kako ću ja, sva tri jutra,
 Za tri dana ljubeznicu ne videti.
 
MILEVA: Jeste l' čuli, mati?
FEMA: To su baš ludovi, kakav prsten, kakva Milka?
MILEVA (smešeći se): Ja znam, no sad ne mogu kazati, tek onda, dok dođe Emilov termin.
FEMA: Hajd' bogati, da ne slušamo te lude. (Pođu. Zavesa se spusti.)


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jakov Ignjatović, umro 1889, pre 131 godina.