Адам и берберин први људи/9
| ◄ ОСМА ПОЈАВА | ДЕВЕТА ПОЈАВА | ДЕСЕТА ПОЈАВА ► |
ДЕВЕТА ПОЈАВА
Официна. Најпре Ђока, па онда Љуба.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Куд је врага Љуба отишао у Милевину собу да воде донесе, па тако дуго, још га нема.
ЉУБА (уђе): Ево ме.
ГЛАЂЕНОВИЋ: А' де си био?
ЉУБА: Ћутите браца Ђоко, све је добро. Ја сам нашао у Милевиној соби овај прстен, читајте шта стоји онде написано: “Предић, лаћман, Емилија". Зато сам се мало уклонио, да се одма' не сети. Сад ил' дајте га натраг да га однесем, ил' узмите на себс да сте га ви украли.
ГЛАЂЕНОВИЋ (гледи прстен): Лудо, то се не зове украсти. Ја ћу све то на себе узети, само ти иди брже кунтове бријати, ако би те тражили, да ниси ту. (Љуба брзо оде) Но, овај прстен недам за млого уватио сам лаћмана, а и Милеву. (Поносито) Сад се могу с њима титрати, сад су ми у цепу, а и држаћу се на цени. (Милева уђе у официну)
МИЛЕВА: Молим вас, Глађеновићу, није ту мој тата?
ГЛАЂЕНОВИЋ: О фрајлице, молим, драго ми је, изволите сести. (Глађеновић направи "соло" пете фигyпе, скакутајући донесе столицу, метне пред Милеву, па око ње све “кароколира") Од куда те среће за мене, љубим руку?
МИЛЕВА (њежно): Тражим тату, је л' био овде? (Седне)
ГЛАЂЕНОВИЋ: Био је и отишао. Па с чим се забављате, ако смем питати. Јесте ли изволили читати Робинзона? Ја га имам, могу вас послужити, ја сам га већ прочитао.
МИЛЕВА: Драго ће ми бити, молићу; јесте ли, господине Глађеновићу, били скоро на игранци? Врло добро играте, сви вас фале.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Љубим руку, то сам већ чуо, и заиста се никога не бојим, само ми је жао што сте ми дали једаред корпу, само да сте са мном играли фрајлице, па нек се сакрије лајтнант и сви. На пургербалу, лајтнант игра као од беде, а арендатор као медвед.
МИЛЕВА (смешећи се) А шта вам ради Салика, кажу да је врло добра играчица?
ГЛАЂЕНОВИЋ (са жестоћом): Молим „фрајлн", немојте ме са Саликом секирати. (Смешећи се) Не знам како да кажем, та знате „фрајлн", по већим варошима на неким игранкама и барони са Саликама играју. (Тихо) Ал' друго је љубав из истине. Фрајлн, кад би с вами играо, држао би' да сам у рају, а камоли кад бисте се смели мојом назвати. Опростите ми, ал' ја вас од срца љубим.
МИЛЕВА (смешећи се): Ако је тако, а ви то потврдите с тим да ми дате тај прстен што га имате на малом прсту.
ГЛАЂЕНОВИЋ (одушевљено) Ако истину говорите, слатка фрајлице, оно је лепо, онда сам ја најсретнији човек, али само, молим, немојте ме за луду држати.
МИЛЕВА (умилно): Ал' ћете ми тек дати тај прстен, господин Глађеновић?
ГЛАЂЕНОВИЋ (поуздано и смешећи се): Даћу вам га, али' га морате откупити, така се ствар јефтино не даје.
МИЛЕВА: Молим, како га цените?
ГЛАЂЕНОВИЋ: За новац нипошто, но искрено да кажем, пољубац, љубав.
МИЛЕВА (мислећи се): Много је одједаред, само мало да се промислим. Будите засад само с пољубцем задовољни, а ја ћу вас пољубити, што се даље љубави тиче. (Поверљиво шапутајући) то ћу вам за три дана јавити, мислим да ћете бити задовољни.
ГЛАЂЕНОВИЋ (мисли се): Фрајлн, да вам покажем да сам прави швалер, ево вам га. (скине прстен и преда, па с патосом) Да знате ко је Ђока Глађеновић. Све знам шта је на њему урезано. Повратите тај прстен, са мном ћете бити сретнија, ја сам неодвиснији човек од истога, а сад дајте ми
залогу, молим. (Глађеновић рашири руке и пружи образ за пољубац. Милева прими прстен, подтне своју руку на пољубац)
МИЛЕВА (задовољно): О, слатки лепи Глађеновићу, баш вам фала, примите у залогу овај пољубац, а трећи дан ћемо се разговарати.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ох, срце моје Милева. (Пољуби је. Милева окрене образ, и истргне се и оде)
ГЛАЂЕНОВИЋ (сам): Ох, ја сам сад најсретнији човек. Милева ме је пољубила. (Шета се горедоле) Не дам то за цео свет, сад нек звоца лаћман. (Жарковић уђе)
ЖАРКОВИЋ: Сервус Ђоко, шта радиш?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ја добро радим. Да ти приповедам само шта се збило. До руке ми дошао златан прстен, што је лаћман Милеви поклонио, на њему је било изрезано "Предић, лајдинанд, Емилија". Милева је дошла у официну да ме посети, па је тај прстен на моме малом прсту приметила и молила да јој га дам натраг. Ја се погодим да ме пољуби зато, и да ми љубав поклони, она ме одма' пољуби, а за љубав искала је промишљење три дана.
ЖАРКОВИЋ: Па си јој дао прстен?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Како не би' јој дао, та тај пољубац више вреди него ли прстен, а знаш да смо ми галантни.
ЖАРКОВИЋ: То ниси добро чинио. Ја не би' јој тако лако дао.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ти сад кажеш, ал' да знаш какав је то био пољубац, прави „цвикипуси". (Ђока с уст'ма у ваздух прави дуплован пољубац)
ЖАРКОВИЋ: Ал' љубав тек трећи дан, то није добро.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Она је већ мени у цепу.
ЖАРКОВИЋ: Поздравила те Салика. Баш сад сам био с њоме на пијаци, пита хоћеш ли скоро на бал. Ал' сад си збуњен, сад ти није до Салике?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Знаш, не мрзим ни Салику, и њу нисам рад испустити, ал' тек Милева је прва; кад се са Саликом састанеш, а ти све добро говори о мени, ово што си сад чуо немој спомињати.
ЖАРКОВИЋ: Нећу. (На страни) Како се с њом састанем, све ћу јој казати, сад сервус.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Сервус. (завеса се спусти)
|