Адам и берберин први људи/11

Извор: Викизворник
Иди на навигацију Иди на претрагу

ПРВА РАДЊА
◄   ДЕСЕТА ПОЈАВА ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА ДВАНАЕСТАТА ПОЈАВА   ►

ЈЕДАНАЕСТА ПОЈАВА
 
Официна. Глађеновић, Марковић, Љуба. На асталу тамбура и гитар.
 
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ал' баш добро иде ова песма, добро си је исконпонирао. Истина, начинио си и од мене мали виц, ал' то ништ' не чини, само кад је и Милева ту. Па би' волео да се та песма распространи.
ЖАРКОВИЋ: Већ је певају.
ЉУБА: И синоћ чуо сам ју где на сокаку певају.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Браво, то волем, а сад је морала и Милева чути.
ЉУБА (преправан за пут) Ја морам ићи кунтове бријати. (Оде)
ЖАРКОВИЋ: Јеси л' био на пургерском балу?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Био сам. То чудо да си видио. Врло је лепо испао. Ту официри нису имали берићета. Скоро све сами мајстори и мајсторице и њихове кћери. Било је неколико официра и доктор Поливка. Почели су играти тајч, принципал је играо са шнајдерком цехмајстеровицом, а принципалица са арендатором свију новосадских касапница. Па то да си видио, кад је принципал мој узео за појас танку шнајдерку, па дигне леву ногу и савије до колена, па се окрећу. Кад је принципал осетио добру играчицу, а он пређе у „лендлер", па сад левом сад десном руком обавија око играчице, а цехмајсторица се савија у струку тек што се не преломи. Цехмајстор опет узео дебелу касапиницу, он лак, она јака, дебела као наливена. Шнајдер скаче, баца ноге, захукти се у окретању као крак сувачиног точка око осовине. Особито с леђи је добро изгледала касапиница. Кад је дошао „калуп", то је најлепше било, принципал узме касапиницу, касапин принципалицу,цехмајстор пекарицу, цехмајсторовица свога калфу; »раг неда шнајдеру мира, изтрчи из кола да буде први, појури испред принципала, ал' принципал гурне шнајдера да се овај са пекарицом преметне, принципал је преко њи прејурио, ал' касапин са принципалицом преметне се преко њи'. Принципал доплеја да дигне принципалицу и извади пекарицу испод касапа, а шнајдер се као игла провукао кроз све. Шнајдерка пак са својим калфом тако је сретно пала на гомилу, ил' управо с бока мало се превила, да је изгледало канда су наслоњени на диван, на спавање. И ја сам ту насео са једном ћурчијском сејом, ал' цела ствар је изгледала као неки мали “виц".
ЖАРКОВИЋ: А како доктор Поливка?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Доктор је узео у „шнелполки" касапиницу, па како је дебео, раширила му се крила од капута, па игра „трајшрит", а она „полку". То да си видио. Он њу вуче, она се не да, њој скаче глава горе, а њему доле, ноге заплећу, док се доктор не умори па, једва дишући, одма у креиденц. Каже да он то здравља ради чини.
ЖАРКОВИЋ: А Ц киме си играо полку?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Са шнајдерком, то чудо да си видио, летили смо, као у ваздуху, сви су нам пљескали. Знаш, био сам лепо обучен, не у плаветном фраку, што су ми касапи растргли, већ у новом зеленом, са жути дугмади, беле панталоне и жиле црвена краватла, коса фризирана.
ЖАРКОВИЋ: А јеси л' играо с Милевом?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Нисам у пркос, јер су све око ње официри ишли. Ја сам све фумигирао, који су мене фумигарали. После тога играли су „Сербенqуадрилле" до четврте фигуре, даље нису знали, па онда „крајцминет", а на послетку „јастучића," ту сам ти се наљубио, да ми је за осам дана доста. Ту се и доктор љубио са шнајдерком, принципал са касапиницом, шнајдер са пекарицом, принципалица са касапином. Тако је трајало до осам сати, знаш, могу казати, било је онако „ала гранде".
ЖАРКОВИЋ: А шта ће ти казати Салика на то?
ГЛАЂЕНОВИЋ: А шта да каже?
ЖАРКОВИЋ: Она ће све то чути, а већ зна за прстен Милевин и страшно „ајферује", и баш данас ми је казала, ако од себе не даш гласа, она ће се приљубити том касапину, који јој једнако у стопе иде.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Шта, тај ординаран, од тог ништа бити неће. Сад ћу одма' написати писмо, а ти јој одма' сутра, кад је на пијаци видиш, предај. Мало пречекај. (Узме дивит и 'артију, да пише, и после прочита) Слушај. (Чита) „Meine libe Muzi. Tu pis bez auf mich, schon virzen Tog hop Ti nit ksen, mir is ser lad, kon nit schlofn, herz tut mir we. Tu waz, ih pin zwiflizirter Mensch, Ich hop tos nit ferdint, i hop ti imr kern kopt, won i spazir, schau auf tajn fenstr, kon ti nit sen, i waz tu pis pez, wail i tonzt zwamol polka mit Fischer Kadl, und wail i kmocht lid af unzer frailn. Ti frain Mileva iz in mir ferlipt, obr i moch nur a spas und nur ti hop kern. Main herz imr fir ti geklopt, und a jetz klopf, kum pit ti schen Suntog zu goldene Fassl, und werma prav ausmochn. Kis ti 10,000 mol, und plaip mit tich im hailign Gaist Gladenovitsch subjekt.5 Да напишем атресу. (Пише) An ti frailn Salika Selinger.6 (Завије у запечати) Ха колега (Жарковићу) подај јој, она то, кад прочита, знам да ће се заплакати, а у недељу ћемо се већ састати.
ЖАРКОВИЋ: А шта ће на то казати Милева?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Ја сам јој већ казао да ја са Саликом само проводим шалу, “виц". Него сад морам гледати да тог лаћмана из седла избацим. Како њега не буде, онда сам сигуран са Милевом.
ЖАРКОВИЋ: А како стојиш са Милевином матером?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Не баш најбоље.
ЖАРКОВИЋ: А зашто то?
ГЛАЂЕНОВИЋ: Знаш, ја ћу ти искрено казати. Кад сам овамо дошао, лепо ме је гледала, долазила је и у официну да штрика, а ја с њом на огледалу кокетирам. Она је све то видила, па се смешила, и то је дотле трајало док није приметила да ја Милеву волим. Од то доба никад ми не показује лепо лице, увек намрштена, и ма шта је запитам, све ми накратко одговара. Знаш шта је то? Ајферзухт. Напротив, принципал здраво ме воле, каже да је и он био у младости као ја и свуд ме фали. Да отиснем лаћмана, не верујем, да не би ми сам Милеву понудио. Ал' од сада што год видим и приметим, све ћу доказивати принципалу, па куд пукло да пукло, само лаћману посао покварити морам. Знаш, тако га мрзим да кад га видим, онај дан немам апетита.
ЖАРКОВИЋ: Е сад сервус.
ГЛАЂЕНОВИЋ: Сервус. (завеса се спусти)


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јаков Игњатовић, умро 1889, пре 130 година.