Džandrljiv muž/3
z.
JEVREM I SOFIJA
JEVREM: Kad jedan bombardira, drugi rado reterira. (Ostavljajući kapu na astal): Psuje Maksa, ne šali se.
SOFIJA (smeši se i sleže ramenima).
JEVREM: Rekao bi čovek čitavu brigadu eksercira, tako se razvikao.
SOFIJA: A šta ćete? Ja gledam, što je pravo, da mu ugodim, ali on se srdi, te srdi. Već ne znam, kako ću.
JEVREM: He, he! Jošt je stari Maksa. Snao, on je džandrljiv, a sa džandrljivim čovekom ne možeš drugojače, nego pustiti ga neka bombardira, ali ne izlaziti iz svoji šančeva.
SOFIJA: Žao mi je samo što se ljuti, kad ja svašta činim.
JEVREM: Maksa je čovek koji neprestano s upaljenim fitiljem odi. (Sedne.) Oće li pokoji put da zaćuti?
SOFIJA: To ne, ali uvek po štogod nađe, zašto će psovati.
JEVREM: Opet se malo popravio. U detinjstvu za ništa se naburi, pa ne možeš reč od njega da izvučeš. Zato su ga i prozvali deda „srdilo, burilo“. Kad je god praznik, on neće da ruča; zovi ga, moli ga, udri ga; on ćuti. Mati pokojna imala je dosta nevolje s njime, ali subordinacije nikako.
SOFIJA: Šta znam; da je vaše naravi, volila bi.
JEVREM: E, sa mnom se moglo komandirati, kako si htela. Zato sam docnije i mogo avansirati. No pod priklad, evo komandanta!
|