Џандрљив муж/3
з.
ЈЕВРЕМ И СОФИЈА
ЈЕВРЕМ: Кад један бомбардира, други радо ретерира. (Остављајући капу на астал): Псује Макса, не шали се.
СОФИЈА (смеши се и слеже раменима).
ЈЕВРЕМ: Рекао би човек читаву бригаду ексерцира, тако се развикао.
СОФИЈА: А шта ћете? Ја гледам, што је право, да му угодим, али он се срди, те срди. Већ не знам, како ћу.
ЈЕВРЕМ: Хе, хе! Јошт је стари Макса. Снао, он је џандрљив, а са џандрљивим човеком не можеш другојаче, него пустити га нека бомбардира, али не излазити из своји шанчева.
СОФИЈА: Жао ми је само што се љути, кад ја свашта чиним.
ЈЕВРЕМ: Макса је човек који непрестано с упаљеним фитиљем оди. (Седне.) Оће ли покоји пут да заћути?
СОФИЈА: То не, али увек по штогод нађе, зашто ће псовати.
ЈЕВРЕМ: Опет се мало поправио. У детињству за ништа се набури, па не можеш реч од њега да извучеш. Зато су га и прозвали деда „срдило, бурило“. Кад је год празник, он неће да руча; зови га, моли га, удри га; он ћути. Мати покојна имала је доста невоље с њиме, али субординације никако.
СОФИЈА: Шта знам; да је ваше нарави, волила би.
ЈЕВРЕМ: Е, са мном се могло командирати, како си хтела. Зато сам доцније и мого авансирати. Но под приклад, ево команданта!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|