Džandrljiv muž/15

Izvor: Викизворник
Idi na navigaciju Idi na pretragu

DEJSTVO VTORO
◄   2 3. 4   ►

3.


NIKOLA, MAKSIM


MAKSIM: Ah, Nikola, brate moj rođeni, stradaš li i ti, kao što ti ja stradam?
NIKOLA: Šta je, Makso, kakva je to nevolja na tebe.
MAKSIM Ej, brate, ja sam ti prošao; ja sam mrtav, saranjen, zakopan — propao sam, pa to ti je!
NIKOLA: Šta je, brate, pobogu?
MAKSIM: Šta je? Imam ženu — ne ženu, nego lopova, pustaiju, arambašu.
NIKOLA: Tvoja žena pustaija?
MAKSIM: Ne pustaija, to je malo; ubica.
NIKOLA: Kakva nesreća! Šta je učinila?
MAKSIM: Upropasti me, pa kraj.
NIKOLA: Ali kako?
MAKSIM: Kako, odvukla me sinoć na bal, pa sad oće da i mi pravimo bal.
NIKOLA: Idi, idi, ja mislim bogzna šta je učinila; a ono koješta.
MAKSIM: Kaži mi, tako ti boga, vitla li tvoja kojekud?
NIKOLA: To ne; ali, ako oćeš da znaš, volio bi da je i takva.
MAKSIM: E gle, šta ovaj budali! More, gdi si vidio da žena treba da je đavo? Ah, zašto mene bog prokle, te udari na aspidu!
NIKOLA: Ej, moj brate, moja je Maga dobra, to je istina; ali, pravo da ti kažem, smrdi joj trag, kud ide.
MAKSIM: Bar joj nije do balova.
NIKOLA: Nije, ali ne što ne bi milovala društvo, nego ne može da dospe. Ta pipava je, ta mlitava je; od kad sam je uzeo, nisam ručao na vreme. Ajde, Mago! „Evo sad ću“. Evo sad ću, pa u tom i sat prođe. Ta ajde, za Boga! Jedva mi u zlo doba donese što.
MAKSIM: Hej, hej, samo kad ne troši.
NIKOLA: Ne troši, to je istina, osim što plaća za rad; jer ona da dospe da zašije, da prekrpi — bože sačuvaj.
Počne kako-tako, ali druga mora da dovrši.
MAKSIM: Ja je vidim uvek u poslu.
NIKOLA: Ta po ceo dan pipa, al’ ništa ne izilazi iz ruku.
MAKSIM: Hej, hej, srećan si ti čovek, to ja znam!
NIKOLA: Šta ću, da je malo oštrija, volio bi.
MAKSIM: Ne znaš što govoriš. „Oštrija“ — dođi ovoj mojoj, pak će ti presesti i oštrina i ljutina.
NIKOLA: Ako ćeš upravo, tvoja je jedna žena, koja se može svakom dopasti.
MAKSIM: Na primer.
NIKOLA: Kuća ti je čista, uredna; sve je na svom mestu, sve ide kao sat. Aspida nije, ali nije ni smrdljivica. Uvek čisto i pristojno obučena, ali se ne kiti kao gdikoje lutke. Ko takovu ženu ima, može kazati da ima dobru ženu.
MAKSIM: Ti i ne znaš, šta je dobra žena, kad tako govoriš.


Javno vlasništvo
Ovaj tekst je u javnom vlasništvu u Srbiji, Sjedinjenim državama i svim ostalim zemljama sa periodom zaštite autorskih prava od života autora plus 70 godina jer je njegov autor, Jovan Sterija Popović, umro 1856, pre 164 godine.