Џандрљив муж/14
2.
МАКСИМ, ПРЕЂАШЊИ
JЕВРЕМ: Но, како је било на балу, Максо?
МАКСИМ: Питај ту, што је тако лепо учиш.
СОФИЈА: Само тако каже, а видила сам како му је било повољно.
МАКСИМ: Повољно, што идем неиспаван као пијан.
СОФИЈА: Е, Боже, колико си пута остао с твојим друштвом дуже него синоћ.
МАКСИМ: Бар је моје друштво.
СОФИЈА: Ваљда си и ноћас имао кога познатог.
МАКСИМ: Шта сам добио? Идем из једне собе у другу. Ви поседале наоколо по клупама као вештице. Оној се опружио нос као натегача, она отобољила усне као дромбуље; оној се отегли образи као деверика, па гледа да покрије зубе, што су јој поцрнили од белила.
СОФИЈА: Већ у вас су ми све бели.
МАКСИМ: Бар нису искварени од белила.
СОФИЈА: Него од дувана. Заиста, кад смрдите на Дуван, кад трпате бурмут у нос, то је пријатно.
МАКСИМ: Опет не чине сви. А ви?
СОФИЈА: Као и мушки; како која.
МАКСИМ: Ајде кажи, која Девојка није била набељена?
СОФИЈА: Сад девојкама тражиш ти рачуна! Пусти и, па кад се удаду, биће све другојачије.
МАКСИМ: Оће. Види се изјутра дан. Она што се чепи и погледа као миш из трица, што се криви и пренемаже, и натркачила на глави којекакве комедије, та да буде паметна, кад се уда? Да Бог сачува! луђа, несмисленија, безобразнија, то све може бити, али паметнија, никад ни довека.
ЈЕВРЕМ (смеје се): Зна Макса, немам ја бриге за њега. Дакле, снао, чула си лозинку; само куражно! (Одлази.)
МАКСИМ: Шта те је опет сад научио?
СОФИЈА: Ништа. Него смо се разговарали, како би добро било да и ми дамо један бал.
МАКСИМ: Бре ако те окупим, нећеш се знати ни ти ни твој бал. Гледај ти безобразнице, тек што је ступила у туђу кућу, пак побеснила!
СОФИЈА: Чујеш, Максо: човек не може да живи осим људи. Што сав свет ради, морамо радити и ми. Видиш, ми имамо деце.
МАКСИМ: Пак?
СОФИЈА: Па треба да се с људма мешамо. Богзна шта можемо дочекати, зато је увек добро кад човек има пријатеља.
МАКСИМ: Ја се нисам ни туђио од људи.
СОФИЈА: Зато. Што други чине, морамо чинити и ми. Добро ће дакле бити да и ми дамо један пут бал.
МАКСИМ: Јеси ли то полудила, море?
СОФИЈА: Зашто, што је добро, треба чинити.
МАКСИМ: Јес чула, ако то учиниш, одма се сели из куће.
СОФИЈА: Ја сам тврдо закључила, и то мора бити.
МАКСИМ: Мора? Кучко од жене, та ти си наумила мене да сараниш! Само нека то буде, па нећеш ни по сата бити са мном.
СОФИЈА: Већ зато ћемо лако. Па треба и теби да купиш једну аљину; срамота је тако ићи. Ако је до штедње, уштедићемо с друге стране.
МАКСИМ: Тешко мени и мојој уштеди! Чујеш, Соко, немој се шалити с балом.
СОФИЈА: Иди, бога ти, зар ћемо ми бити осим свију људи. Кажи, која је кућа од нашега реда, која није дала бал; па само нас да проносе људи?
МАКСИМ: Али ја нећу, разумеш ли?
СОФИЈА: Бадава, кад мора бити.
МАКСИМ: Та гди је сикира, да убијем душманина!
СОФИЈА: Пази, сикира има два краја. (Одлази.)
МАКСИМ (сам, уплашено): Оваква није била. Сад је зло!
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Стерија Поповић, умро 1856, пре 168 година.
|