Jovča/V
| ←IV | Jovča Pisac: Borisav Stanković V |
Kraj varoši. Na kraju Vaskina kućica: prosta, sniska, ograđena kamenom i, kao sve zabačene kuće na kraju varoši, pokrivena kamenim pločama i crepovima. Svarazgrađena i sazidovima od naslaganog kamenja. Naniže, u dnu, pruža se ulica koja vodi varoši, sa poređanim kućama, tornjevima od crkve. — Iz varoši čuje se larma, žagor.Veče počinje da pada.
VASKA
(sedi ispred kuće, zgrčenih kolena, u starom odelu, povezane glave, osobito čela, i puši okrajak cigare).
MLADEN
(s druge strane ulazi sa naramkom drva koja je nabrao po šumi; pogrbljen; žurno i obradovano što je stigao na vreme): E, e, stigoh na vreme, stigoh, stigoh. (Stovaruje s leđa drva ispred kuće):
Imaš gasa, sveće? A, ima to. Ostalo je od sinoć. Ali ti, imaš li ti duvana?
VASKA
(baca s prstiju cigaru odavno ugašenu): Nema. Nestalo već.
MLADEN
(zabrinuto): Pa sinoć ti kupih! Zar već ti nestalo? Što ga toliko mnogo pušiš? (Češe se, zamišljeno): Sada ne znam gde ću već na veresiju da nađem. Da bar ranije stigoh, te bar ova drva da prodam pa duvan da ti kupim.
VASKA
Ne moraš ni da mi ga kupiš.
MLADEN
(uplašeno): Kupiću, kupiću. Ne moraš ti odmah da se ljutiš. (Polazi): Kupiću ti! (Zastaje): A hleba? Imaš li njega?
VASKA
Ima. Ostalo od sinoć neko komađe.
MLADEN
(izlazeći): E, dobro. Bar to, hleba kad ima. (Zastaje): A ti, molim te, ako nećeš štogod da mi skuvaš, a ono bar naloži vatru. (Pokazuje na drva): Eno, sve je suvo, sve suvo. I, ako hoćeš, naloži. Naloži, neka se bar zadimi po kući. (Odlazi.)
VASKA
(diže se. Uzima od drva nekoliko najtanjih i pošto ih o koleno prelomi i usitni, ulazi u kuću).
Pauza.
Čuje se sve bliže larma, vika: O deda Jovčo! Deda Jovčo!
Ulazi Jovča. Deca ga vode. Igraju se snjim. Vitlaju ispred njega. Jedni ga spotiču, drugi mu prikačinju ostrag razne stvari što na putu nađu.
DECA
(vodeći ga): Hoćeš kod Vaske?... Deda Jovčo!... Hoćeš tamo, kod nje, da te vodimo?
JOVČA
(ukaljan kako je uz put padao, gologlav, u belim čarapama, neopasan, u košulji, kako je od kuće, iz zatvora, utekao; idući šlogiran, trupkajući i zanoseći se, krklja i odobrava deci): A... a... tamo... a... a.
JEDAN DEČAK
(naviruje u Vaskinu kuću i viče): Vaske more, evo otac ti, deda Jovča!
VASKA
(istrči, poletiocu; uzima ga od dece): Oh, oče, zar opet ovamo? Zar si opet mogao da se ukradeš i dođeš ovamo? Oh, zašto, zašto? (Uzima ga, meće do sebe, ukrilo,čisti mu odelo): Oh, gde si to padao, gde si mogao toliko da se uprljaš?
JOVČAv
(sa neiskazanim naporom da se nasmeje, sasuzama u očima, s bolom u ustima, krklja srećan, gledajući u nju): A... a... a...
|