Јовча/V

←IV

Јовча Писац: Борисав Станковић V

V

   Крај вароши. На крају Васкина кућица: проста, сниска, ограђена каменом и, као све забачене куће на крају вароши, покривена каменим плочама и цреповима. Сваразграђена и сазидовима од наслаганог камења. Наниже, у дну, пружа се улица која води вароши, са поређаним кућама, торњевима од цркве. — Из вароши чује се ларма, жагор.Вече почиње да пада.

ВАСКА
(седи испред куће, згрчених колена, у старом оделу, повезане главе, особито чела, и пуши окрајак цигаре).
МЛАДЕН
(с друге стране улази са нарамком дрва која је набрао по шуми; погрбљен; журно и обрадовано што је стигао на време): Е, е, стигох на време, стигох, стигох. (Стоварује с леђа дрва испред куће):
Имаш гаса, свеће? А, има то. Остало је од синоћ. Али ти, имаш ли ти дувана?
ВАСКА
(баца с прстију цигару одавно угашену): Нема. Нестало већ.
МЛАДЕН
(забринуто): Па синоћ ти купих! Зар већ ти нестало? Што га толико много пушиш? (Чеше се, замишљено): Сада не знам где ћу већ на вересију да нађем. Да бар раније стигох, те бар ова дрва да продам па дуван да ти купим.
ВАСКА
Не мораш ни да ми га купиш.
МЛАДЕН
(уплашено): Купићу, купићу. Не мораш ти одмах да се љутиш. (Полази): Купићу ти! (Застаје): А хлеба? Имаш ли њега?
ВАСКА
Има. Остало од синоћ неко комађе.
МЛАДЕН
(излазећи): Е, добро. Бар то, хлеба кад има. (Застаје): А ти, молим те, ако нећеш штогод да ми скуваш, а оно бар наложи ватру. (Показује на дрва): Ено, све је суво, све суво. И, ако хоћеш, наложи. Наложи, нека се бар задими по кући. (Одлази.)
ВАСКА
(диже се. Узима од дрва неколико најтањих и пошто их о колено преломи и уситни, улази у кућу).
Пауза.
Чује се све ближе ларма, вика: О деда Јовчо! Деда Јовчо!
Улази Јовча. Деца га воде. Играју се сњим. Витлају испред њега. Једни га спотичу, други му прикачињу остраг разне ствари што на путу нађу.
ДЕЦА
(водећи га): Хоћеш код Васке?... Деда Јовчо!... Хоћеш тамо, код ње, да те водимо?
ЈОВЧА
(укаљан како је уз пут падао, гологлав, у белим чарапама, неопасан, у кошуљи, како је од куће, из затвора, утекао; идући шлогиран, трупкајући и заносећи се, кркља и одобрава деци): А... а... тамо... а... а.
ЈЕДАН ДЕЧАК
(навирује у Васкину кућу и виче): Васке море, ево отац ти, деда Јовча!
ВАСКА
(истрчи, полетиоцу; узима га од деце): Ох, оче, зар опет овамо? Зар си опет могао да се украдеш и дођеш овамо? Ох, зашто, зашто? (Узима га, меће до себе, укрило,чисти му одело): Ох, где си то падао, где си могао толико да се упрљаш?
ЈОВЧАv
(са неисказаним напором да се насмеје, сасузама у очима, с болом у устима, кркља срећан, гледајући у њу): А... а... а...

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Борисав Станковић, умро 1927, пре 97 година.