Jakvinta/34
| ←POJAVA VI | Jakvinta Pisac: Dragutin Ilić POJAVA VII |
POJAVA VIII→ |
POJAVA VII
Ulazi kralj VLADIMIR, oslanjajući se na JAKVINTU.
VLADIMIR:
Hvala ti, strina!
Sad mi je bolje! blaga molitva
Melem je bila mojim ranama!
Ev, ovde, prema ovom prozoru
Nasloniću se. (Seda na stolicu.)
Kako je tamna noć !
Zgodna za onog, što zlo premišlja!
Zvezdica sjajnih ne treperi zrak,
Da plavog neba obasija svod.
Ovakva ponoć budi satanu,
Da grešnim dahom ljude opija.
O, kako sumor obuzima sve!
JAKVINTA:
Te misli sobom bolest donose,
A za njima će doći još gore;
Sada ti kralju treba odmora,
Hoćeš li natrag?
VLADIMIR:
Ne, ne!
U odaji je još sumornije!
Jakvinta (prihvati pehar):
Ono će sumor razgaliti tvoj.
A mesto njega misli vedrije.
Sa rujnim vinom doletiće već.
Okusi, kralju!
VLADIMIR (uzima pehar):
Hvala ti, strina!
Kako se brineš...
Voć celu nojcu nisi spavala!
JAKVINTA:
Spokojstvu tvome, mili sinovče,
I više mogu žrtvovati ja.
VLADIMIR:
U tvoje zdravlje ispijam do dna!
(Pije.)
JAKVINTA:
Da Bog da, kralju, s' tobom zajedno.
VLADIMIR:
Zdravica čista kao vino to,
Što u kapljama nosi iskrenost!
O kako godi? melem malaksalome.
Ta to je
JAKVINTA (za sebe):
Taj će te melem u grob survati!
VLADIMIR:
Ovakva vina samo rađaju,
Škutara naših strme planine;
Čudnovat miris, još čudniji cvet,
Ni zora mu se ne mož' sravniti!
(Stresa se.)
Ala me hladna jeza uhvati,
Kao da mi se krvca smrzava.
JAKVINTA:
Tebi je zlo?
VLADIMIR:
Ne! ništa, ništa, sad će proći to!
Od kad sam ranjen često osećah,
Kako me ova jeza uzima. —
Al'tebi, strina, san je potreban?
Hajd, idi, spavaj!... bolje mi je sad!
JAKVINTA:
Ne! ja ću ovde odstojati noć,
Nemoj se za me više brinuti.
VLADIMIR:
Pa dobro! Da l' se čuje što,
Kako glavari vesti primiše,
Kada zatvorih Dobroslava ja?
JAKVINTA:
To ih je malo utaložilo.
VLADIMIR:
Siromah Stevan! iisam mislio,
Da tako jadmo s njime dovršm!
On beše veran mome prestolu.
JAKVINTA:
I čestit vođa, svi ga poštuju.
VLADIMIR (sumorno):
Ostavimo ga!..
Što dublje o toj stvari razmišljam,
Sve više vidim moju pogrešku,
Kad poverovah sumnji nevernoj...
Inače...
(Zvera usplahireno.)
JAKVINTA:
Kralju, tebi je zlo?
VLADIMIR:
Oh, al’ me pali! Strina, ruku daj!
Meni je zbilja zlo! Vatru nekakvu
U celom telu ko da osećam!
Ko plamen pakla da me sažiže!
Ja gorim sav!... Strina, ruku daj!
(Podiže se pa opet klone.)
Jakvinta (s podsmehom):
Kralju! Sinovče!
VLADIMIR (iz zanosa):
Ko zove? Šta je?
JAKVINTA:
Moli se Bogu!
VLADIMIR:
Bogu? Za što to?
JAKVINTA (prilazeći mu):
Ti si... otrovan!
VLADIMIR (dižući se, s razrogačenim očima):
Otrovan?... Ha!
Prokleta ženo, ti me otrova!
(Hvata se za bedro.)
O kamo mača... •
Za milost moju to l' je nagrada?!
Zar nikog nema, kralju u pomoć?
Oh, kako gori!... Svog me sažiže!
Vazduha! Vazduha!...
Ja.. umirem!
(Padajući na stolicu.)
Ha, prokletnice!
JAKVINTA:
Ha, ha — ha! kralju! kamo reč?
Čuj! ustaj! ima jedna grobnica
Kraljevsku što no skriva lobanju:
Oćeš li, kralju, di je iskopaš?
Bez krune ode? što je ne uzmeš?
Eno te čeka grobnica!
Vladimir (u ropcu):
Grobnica... Prokleta ženo!
(Izdane.)
JAKVINTA (meće mu ruku na prsa):
Svršeno jo
Pod udarcem se bedem survao.
Bujica više nema prepreke,
Sad voljno može poplavti sve!..
Ha kako ćuti ponoć ta,
Nikakav odjek ne potresa je!
U tihom miru evo počiva.
O, kako strašna izgleda noć!
Zar nema groma da je potrese?
Ni jejne klete huk se ne čuje,
Sve mirno ćuti, ko da pogleda
Ubijcu jednog i umoren nljen! (Pogleda na kralja.)
Zar nikog nema pored mene sad?
Kako je strašan!
Kao da mrtav preti ubici!
Jesam li budna ja? On gleda na mene?
Zar nikog nema ovde? (Viknu ustravljeno)
Ratko! Stribore!
|