Jakvinta/13
| ←POJAVA I | Jakvinta Pisac: Dragutin Ilić POJAVA II |
POJAVA I→ |
POJAVA II
(JAKVINTA i GROMOBOJ, žurno ulaze.)
JAKVINTA:
Krvi, krvi!
GROMOBOJ:
Čiju krv?
JAKVINTA:
Vladimirovu! Dobroslavljevu!
Njihovog srca potok krvavi,
Od tebe tražim! Tvoji Bogovi
Osvetom plamte, da zagase žeđ!
Proreci, ko će ovde dobiti?
Govori brzo, il' to ćutanje,
Svojom ćeš krvlju starče platiti!
GROMOBOJ:
Iz tvoga srca bura prodire!
Bujica strašna reke pomamne
Vrtlogom strasti stenje obara;
Čuvaj se od nje! Mržnja rođena,
U taj te vratlog može baciti?
Ti besniš?
JAKVINTA:
I nebo besni, zar ga ne vidiš?
To mirno nebo, plava pučina,
Gle kako svoje lice nagrdi!
Lepotu svoju munjom razdire,
Sa strahovitim treskom gromova
Pod sobom ruši, mlavi, satire!
GROMOBOJ:
To sada zbore nemi Bogovi.
Njihove kletve razležu se svud!
O drkći zemljo, ispred Idola,
Čije će srdnje da te stgne bes!
JAKVINTA:
I moga srca proliveni jed
Bacam na oltar tvojih Bogova!
GROMOBOJ:
Za razorene svoje oltare
Oni se bune!
JAKVINTA:
A ja za razorenim mojim željama
Za satrvenom mojom prošlošću,
Protiv nasilja!
GROMOBOJ:
Vladimirovog?!
JAKVINTA:
To ime mrzim!
GROMOBOJ:
I Bogovi ga mrze, kraljice!
JAKVINTA:
Pa onda dvaput neka propadne!
Jesi li čuo? krv, njihovu krv,
Proroštvo tvoje nek mi prorekne!
A bude l' kad god moja pobeda,
Bogova tvojih oltar kameni,
Najlepšim zlatom biće okićen!
Nad rekom krvi moje osvete,
Prognanu veru zacariću ja!
Govori, starče, ili tvoja krv
Osvete moje zagasiće žeđ.
GROMOBOJ:
Bogova sila tu se prostire,
U njihov poso prst si pružila.
Ne mašaj rukom za besmrtni rad!
Eno ti krune, eno prestola,
Tu smrtnog snaga nek se ogleda.
Hoćeš o kruni da ti proričem?
JAKVINTA:
O kruni, da! To je pravi put,
Kojim ću njinu prolevati krv;
Mis'o je moja: krunu ili smrt!
GROMOBOJ:
Ti mrziš kralja?
JAKVINTA:
To je odjek slab,
Što na dnu mora, strasti krvave.
S tutnjavom muklom vale podiže!
GROMOBOJ:
Ti mrziš kralja?
JAKVINTA:
Kralj i celi svet,
U prahu nek se troši preda mnom!
Mrzim na ljude, na Vladimira,
Što u osmehu lažne milosti
Na jedne baca i suviše zrak,
Dok drugi u tami večnoj izgleda,
Hoće l' i njemu zora sinuti.
Ja mrznm toga kralja lažljivog!
O, da je ovo srce krvavo,
Plamenom takve lažne svetinje,
Prožmano bilo, bih ga zgazila !
Da! krunu, krunu i njihovu krv
Na žrtvenik Bogu osvete,
Razumeš li me?
GROMO6OJ:
Silnii Bogovi!
JAKVINTA:
Govori samo! govori,
U ime Boga izgnanoga tvog,
Koga je lažna ljubav prognala
Ko mene sada što proganja svet!
Hoćemo l' i mi skoro dobiti?
GROMOBOJ:
Ne trepti lišće svetih grmova
Da njihov govor slušam pažljivo.
Sa žrtvenika plamen večiti,
U ovoj buri ugašen je već.
Da pitam munje? Ko bi smeo to!
U strašnoj ljutnji mržnje večite,
Sudaraju se gusti oblaci.
Prelećuć' nebom kao furije,
S oblaka crnih gnjevni Bogovi,
Krvavih suza potok levaju:
Ko da ih pita tako srdite?
Koga da pitam?
JAKVINTA:
Pitaj gromove!
GROMOBOJ:
I gnjev Bogova?
JAKVINTA:
Pred mojim gnjevom nek se sakrije
U duši mi je bura bosnija,
Nego li ova, koju gledaš sad!
GROMOBOJ:
Pristupi bliže!
(Podstiče vatru na žrtveniku.)
Pod nebesa plam se vije,
Munja seva krvav plamen,
U plamenu stanac kamen,
Na kamenu Nežit sedi.
Al' podunu vetar s gore,
Bujni vetar reče reci,
Reka moru, more vuku,
A vuk zemlji, zemlja travi.
To dokaza trava rosi
Sa suncem se rosa diže,
Perunovu bradu osu:
„Eno Nežit na kamenu!
Perun diže oštru strelu,
Samokovu ne vijenu,
U kamenu prekaljenu!
Nežit diže mračno čelo,
A Perun mu progovara:
„Preko stena
I kamena,
Preko gora,
Vitog bora,
Preko Koma,
Vratoloma,
Od kamena do kamena,
Od plamena do plamena,
Hajd Nežite, brzo leti!
Tamo stoji srna laka.
Tebe čeka iz oblaka,
Za njom lovac strelu baca:
Ustavi ga! Ustaj, zbori!
(Podiže štap u vis. Uz podmuklu grmljavinu Nežit se diže ispod zemlje.)
NEŽIT:
Vreme je,
Da mrtvi mru!
(Sa gromovnim treskom nestane ga.)
GROMOBOJ:
Tako nek gromom satre
Neverne pse
Gromovnik Perun,
Silni Bog!
JAKVINTA:
Šta vele Bozi?
GROMOBOJ:
Zar ih ne čuješ?
Potvrdu šalju tvojim željama!
Na tvojoj strani stoje Bogovi,
S tobom su munje, s tobom gromovi!
JAKVINTA (polazeći):
Večna im hvala!
GROMOBOJ:
Stani, kuda ćeš?
JAKVINTA:
Po njihovu smrt!
GROMOBOJ:
I propast svoju?
JAKVINTA:
To mi proričeš?
GROMOBOJ:
Pobede tvoje leti sudbina,
Al' mirno na nju treba čekati,
Ko pred njom žuri taj je pronao:
Još nije vreme! čekaj malo jošt!
JAKVINTA:
Ah vrems, vreme!
Umorena su krila vremenu,
Pa sada mili lenjo kao puž!
Zar nigde nema puta drugoga?
GROMOBOJ:
Čekaj na vreme, ne nasrći još!
Vidiš li, kako gnjevni Bogovi
Sa mirnom dušom vreme čekaju,
Pobede njine doleteće dan.
JAKVINTA:
I ja sam gnjevna! ali nisam Bog,
Da u večnosti vreme izgledam.
Ja odoh napred, za mnom Bogovi
Dostojnu žrtvu prineću vam ja.
(Ode.)
GROMOBOJ:
A ti propadaj!
ZAVESA PADA
|