Što ću reć, ružice, pokli me neć slišit
ni mi ćeš tužice ljuvene utišit?
Jer što ja govorih sva moja godišta
i službu ku stvorih, ti scijeni za ništa.
Zatoj me ostavi, izbrani cvite moj, 5
kad za lik ljubavi neć mi dat obraz tvoj.
Možebit, da tebe ne poznam ja dosad,
ne bih sad od sebe viditi konac rad;
volja još da zlobom budem ti služio,
mnju moju da s tobom ljubav bih združio. 10
Nu jer bih prav sužan prid tvojom ljepotom,
togaj dil ja dužan birek sam životom.
Da vidiš ti, Bože, jer ovu človik živ
trpiti ne može nepravdu i nje gniv;
ovo ja na svit saj ne imam stvar inu 15
negoli gorki vaj za druzih krivinu.
Stari pisci hrvatski, Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, knjiga II, Pjesme Šiška Menčevića Vlahovića i Gjore Držića, str. , Zagreb, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
