Што ћу рећ, ружице, покли ме нећ слишит
ни ми ћеш тужице љувене утишит?
Јер што ја говорих сва моја годишта
и службу ку створих, ти сцијени за ништа.
Затој ме остави, избрани цвите мој, 5
кад за лик љубави нећ ми дат образ твој.
Можебит, да тебе не познам ја досад,
не бих сад од себе видити конац рад;
воља још да злобом будем ти служио,
мњу моју да с тобом љубав бих здружио. 10
Ну јер бих прав сужан прид твојом љепотом,
тогај дил ја дужан бирек сам животом.
Да видиш ти, Боже, јер ову чловик жив
трпити не може неправду и ње гнив;
ово ја на свит сај не имам ствар ину 15
неголи горки вај за друзих кривину.
Стари писци хрватски, Југославенска академија знаности и умјетности, књига II, Пјесме Шишка Менчевића Влаховића и Гјоре Држића, стр. , Загреб, 1870
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
