За вел'ју доброту ку сцијењах у овој
мојему животу рекох ја: "Служи њој,
јере нî прилично он позор избрани
и личце обично да ми се забрани."
Затој ја дан и ноћ вазех њој служити, 5
желећи да би м' моћ од ње дар здружити;
ма ну је све ташто, ма ну је све мани,
кад мени навлашто видит се још брани.
Виде мњах прî умрит и скопнит како мраз
негли ће она крит од мене свој образ. 10
Нî мога живљен'ја у нико' радости,
кад ни ње смиљен'ја врх моје младости!
Да се ја не уздах у славну ову вил,
не бих сад за уздах љувени потамнил.
Ово ћу ли тамнит сваки час, сваки хип, 15
докли ми узбранит буде свој образ лип.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Шишко Менчетић, умро 1527, пре 497 година.
