D. Каронте, ки душе привозиш на он крај,
цић да већ не туже на свиту плач и вај.
К. Тко је оно, из гласа тко зове сад мене
стојећи до паса сред воде студене?
D. Ја јесам један, знај, приверан љувени,
ки жељу на тај крај моћи доћ жуђени.
К. Реци ми ти сада злед твоје несреће,
тко ти туј смрт зада жестоку од веће?
D. Зла љубав немила, ке силна може моћ
кроз ње плам и крила свакому врха доћ.
К. Љувене не опћим ја приважат никада,
инамо пођи тја, за те наћ плав сада.
D. Још да ти нећеш тој, прићу вал студени,
ер имам толик број од стрила у мени,
да ћу моћ мало став на крају овамо
саградит с весли плав за доћи пак тамо.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
