ВРХ СРЕЋЕ. (1)

Извор: Викизворник
ВРХ СРЕЋЕ.
Писац: Динко Рањина
144. песма Пјесни разлике


ВРХ СРЕЋЕ.




   Гледај, срећо, мога јада:
ја већекрат бих у боју,
ну вик тако зледно у зноју
не остах рањен како сада.
   Веће пута путујући
их по дажду у злој снази,
ма нигда ме даж не скваси,
како сада дома идући.
   Веће ријека пјеш пригазих
и зла не имах у тај вас рок,
а сад, што ктих мао прит поток,
на злу мјесту зло се упазих.
   Много траву брах годишта
коњу мому по ливади
тођер, гди се драча сади,
и нигдар ми не би ништа.
   А сад свијести с њеком слипом
убрат ктећи један цвит ја
скровно из круга зла ме змија
печи у срце злим налипом.
   Ја иђах како добри тај друг,
ки не сумњи нигдје, ди је,
а не сцијењах, да се змије
под цвијетјем вију у круг.
   I прије патих морске смеће
и вик прс ме не поболи,
а сад, што ме мао вал поли,
стужи ми се прем зло од веће.
   Без потребе и у потреби
ја већекрат без зазора
пливах страшна, чудна мора,
и вик срцу злед ми не би.
   А сад што се, чудне ствари,
у један локањ спустих мало,
у руке ми веоми зало
и у ноге грч удари.
   Играх мнократ ја с вилами
у пустоши вихријех гора,
и у тем не чух вик умора
јак тај мрамор тврди ками.
   А што сад мал с једном стоје
скокнух, тач ме стави у смећу,
да за веле дана нећу
чут у мени снаге моје.
   Много вода пих по свити
мутних, и здрав вазда јур бих,
а што бистре сад се напих,
за срце ме зло ухити.
   Мнократ мене жеђа зани
љети ловећ проћ далече,
ну ме овако вик не упече
тај приврући зрак сунчани.
   Патих муке, труде и јаде
и при у њеке добре ме дни,
ну вик, јаохи тужну мени,
трудниј не остах него саде.
   Мнократ русе брах крај воде
и не би ми зло никаде,
а што утргнух једну саде,
зло ми драча длан прободе.
   За тој веле: многиш сатвар
у мао један час створи се,
ка пак, вјеруј, не згоди се
у вас чоечи живот нигдар.
   Чудне ти си, срећо, ћуди:
чоека гладиш дуго вриме,
а пак га у час један злиме
јадом твоја злед утруди.
   Његда стоје кола твоја
право, а његда доли срте,
ље се у около вазда врте
у нереду без покоја.
   Сад си блага, сад срдита,
сад у леду, сад у цвитју,
некрепка си у твом битју
и у свем вазда промјенита.
   Пузива су и плазива
тва блаженства пуна смеће,
за то се уздат нећу веће
у обећан'ја тва лажива.





Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.