Уфања не губи, ну справну држ' врећу,
свакога бог љуби, свак има сву срећу;
около која гре, тер кога уздигне,
мнократ га опет стре и убожтво достигне.
Вриеме је чудна ствар, часом се приврати,5
а пус је тај динар научан скитати,
тер буде жалостан тај, с кием се раздили,
а они весео стан, који му омили.
Тим нитко под неби уфања у њ не став',
сад биежи сад к теби, сати к мени не пристав.10
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
