Удовица — Ле Цомтелссе д'Есцарбагнас7
| ←Шена шеста | Удовица Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА СЕДМА |
Шена осма→ |
Мештар: Виа, да браво Пиеро, чини видјет да напредујеш у онему што те се учи. Поклони се свијем овијем госпарима и госпођама.
Деша: Поклони се оној госпођи; дигни клобук госпару Џону и пољуби у руке госпару Иву.
Иво: Драго ми је, госпо, да ми допустивате да могу загрлит госпара Пијера, вашега сина. Не може се добро хотјет један дуб без да хоћеш добро и гране од њега.
Деша: У, у, за каритат, госпару Иво, с којијем се парагоном служиш!
Аница: Заисто, госпо, госпар је Иво веома складан и спиритоз.
Деша: По њему се ончас види од кога је родјен и каже да ће с временом изит за моћ се свак његов дичит њим.
Аница: Ко би реко да госпођа Деша може имат оволикога сина?
Деша: Кад сам га родила, могу ријет да сам била још дијете; промислите, још сам се с пупом играла.
Аница: Пàра пиуттосто да ти је ово брат, а не син.
Деша: Сигнор мајстро, имај сву помњу од њега; немој да пасалијери.
Мештар: Заисто, госпо, нећу пропустит за трудит све што умијем око овега, може се ријет, стопрв никнута стабра, кога је твоја доброта пустила у моје
руке за да имам помњу од њега.
Деша: Сигнор мајстро, чини му да штогод рече што умије напамет.
Мештар: Престо Пиеро, реци тај лецион од данас побјед.
Пијеро: Цум тамен ин нострум фуерис пенетрале рецептус,
Цонтигерисqуе туам, сцриниа цурва, домум.[1]
Деша: Немој да ове гадарије и рјечетине учи.
Мештар: Ово је латино, госпо, из Овидија из првога либра Тристиум.
Деша: То васе Овидио савише је, ер што год је, рђаво је чут.
Мештар: Ако хоћете да доспије сва три дистика што умије напамет, пак ће вам спјегат што ове ријечи хоће ријет.
Деша: Нећу, не, савише се разумиједу.
Иван: Коимедијанти су и мужикијери поручили да су споравни.
Деша: Ход'мо, госпару Иво; дај руку госпођи.
Џоно: Од потребе је да вам речем да ова комедија није била учињена него само за моћ скупит уједно музику и бал, с којлијем се склопило за постат
мало весело и...
Деша: Пусти, нека је чујемо, а разумијемо се толико и ми, умјет ћемо ријет каква је.
(Иза како су музици поуђарали и свак је сио, Иво канџе клечи прид Дешом, а утолико излази Андрија алла левантина с клобуком и перуком)
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Молијер, умро 1673, пре 351 година.
|
- ↑ То је први дио цитата из Овидијевих Тристиа (I, 105—108), које су елегије учили у школи, а потпун одломак гласи овако: Цум тамен ин нострум фуерис пенетрале
рецептус /Цонтигерисqуе туам, сцринис цурва, домум, / Аспициес иллиц поситос ех ордине фратрес,/ Qуос студиум цунцтос евигилавит идем. — Пјесник ту каже својој књи
зи: Међутим кад будеш примљена у моју књижницу и кад уђеш у округлу спремицу, свој дом, угледат ћеш ондје поредану своју браћу, коју је сву израдила иста склоност. Захваљујем колеги V. Гортану који је превео те дистихе. — У оригиналу је други, такођер непотпун, цитат из уџбеника Јеана Деспаутереа Цомментарии грам-
матици (I издање 1537) и сасвим је друкчији.