Удовица — Ле Цомтелссе д'Есцарбагнас2
| ←Шена прва | Удовица Писац: Жан Баптист Поклен Молијер ШЕНА ДРУГА |
Шена трећа→ |
Деша: За каритä, госпо, сама си овди? ајмех мени, сама! ако се не варам,
рекла ми је једна од дјевојака да је Џоно био овди.
Аница: Истина је да је био дошо; црна метом је чуо да није тебе дома, то је
било задоста за чинит му се вратит и отит ћа.
Деша: Како? је ли тебе видио?
Аница: Јес.
Деша: I није ти ништа гекб?
Аница: Не, госпо, и с тезијем је хтио указат да је он вас за вами.
Деша: Заисто имам га покарат за тако дјело. Са своим највећом иљубавим
што мени носи ја хоћу да они икоји мене љубу чину што их тока свакој од нас
и кажу њеку стиму за сваку од жена. Ио поп сан ди qуелле које се хвале и
уживају на сваку инкреаноу што њихови љубавници чину алле алтре белле.
Аница: Не ваља, госпо, да се нимало чудиш од његова начина са мном.
Љубав коју му ви узрокујете сја у сви ј ем његовијем дјелима и не да му да
има ока за никога другога освем вас.
Деша: Ја вјерујем да сам у бићу за узроковат у кому срцу арсу д'аморе
е ди соспири за мене. Пер qуесто цонто, захвале Богу, находим се доста лијепа,
младијех годишта, а у квалитати делле приме циттадине. Ма ово не забрањива да
с овезијем што узрокујем у кому срцу не има се имат складства и цомпиуцензе
пер ле алтре. То мене ништа не смета, соламенте поп сиа qуалцхе алтра цоса.
(Дјетићу) Да те ко упита: што имаш чинит ту? тот веће није другога кантуна ного
овега? не можеш, пара, стат у салочи за слушат икад те ко зове? Све што веће
говорим, тутто индарно. Да се у овому нашему граду не може наћ дјетића ни
дјевојике који ће запантит њихов орден! С кијем ово цијениш да говорим? На
вјеру ти ваља прокаргат уши! Надвор ми изиди ончас, товаре од ништа! А ти,
Антонија, стани амо.
Антонија: Ево ме; што велиш, госпо?
Деша: Приходи ми ову иглу овди. Полако. Јаох ти си теби! Пусти то. Оди ми,
оди ми. Несмотрнијех рука! Сад ће ме сву разплестит. Само је чекам што ће
изит насврху.
Антонија: На, госпо, чиним све што л'јепше и полахше умијем.
Деша: Таико је, ма то твоје најл'јепше и најполахсе за ниене је рђаво. Једа
цијену да сам се ово ја у кому њихову обору родила? Густалла бих вас упитат
одкуд вам се ово забило у памет да ви исто умијете на мени учинит како тока.
На држ' ту валу, пођ' ми је стави онамо међу хаљине. (Овди Антонија смуца
валу) Тако, смуцај, помети сву кућу с тезијем! Хоћ' то, магарицо једна, по
дигнут узгори али не? Нути, нути, куд идеш, куд си упутила?
Антонија: Идем ово ставит, Икако сте ми рекли, међу хаљине.
Деша: Међу хаљине? тер дје тамо идеш?
Антонија: На, имаш разлог.
Деша: Не, не, амо стани; хоћу да ми речеш куд си тамо била упутила.
Антонија: Нијесам се ставила, цијенила сам да хоћете ријет међу хаљине да
ставим у гнусно.
Деша: Ма како си то могла цијенит? Који су ово мунчибјоли! измутили би и
изчиниии што врагу из дно пакла не би дошло на памет.
Антонија: Ето свеђ говориш кад хоћеш да штогод ставим у гнусно: »Метни
међу хаљине«.
Деша: Џусто те ту и хоћу; <ма сам сад рекла »стави«, ма не »метни«, и
ако нијеси разумјела, имала си ме приуипитат.
Антонија: Јаох (мени! тот ти метнут, итот ти ставит, то је све исто.
Деша: Тако је, ја сам фалила, а ти имаш разлог. Госпо, прости! Овди није друге
с овијем анималима, оли ваља имат пацијенцу, оли би те довели на не знам што.
Антонија (идући): А орно ћу научит за други пут.
Деша: На, и веће им пара да су с овезијем салдали; само колико се хоће за
научит и угилавит ове мунчибјеле.
Аница: Она је јако срећна, госпо, ер је у вас, која ћете је све научит.
Деша: Али поп поссо пиу. Потете цредерми. Млада сам, ма како су тупи,
чину ми изит из тона. Вераменте опета што ћу него ријет цоса претендо? што је да
је у мене? Ова 'ми је онега првога малога бабина кћи, још је дијете, а стопрва
је новакиња.
Аница: Заисто, госпо, видјет је складно дијете.
Деша: Ончас сточиће. Дјетићу, дјетићу, ова се веће не може; држим да није
овега у ниједној кући. У тебе је когод: зови, вика', и није ко ће дат сточића! Је
ли ко жив у кући? Ја цијеним да су сви поимрли и ваљат ће да они сами узмемо
сточиће.
Антонија: Што велиш, госпо?
Деша: Ваља викат уз сву кућу, докле се озовете.
Антонија: Сагибала сам и стављала на мјесто ону валиоу.
Деша: Да, да, аџустат ћу вас ја; сад није вријеме. Молите Бога... ништа,
ништа ... зови ми онега стријежа од онамо.
Антонија: Иво!
Деша: (Колико сам ти пута рекла да нећу тезијех вашијех Ива! који Иво? Иване,
то га и зови.
Антонија: Тамо те зло знало, Иване, а не Иво, зове те госпођа! Жимочи је
оглухö. Иване, идеш ли? Зло те знало.
Иван: Ево ме.
Деша: Дје си се ово забио, стријежу, дје? А погледа', досад је спо, позна
му се по очима! А како му трчи оно косина! иПрави јеж. Колико сам ти пута
рекла да дођеш узет динар за острић се на барб ј ери ји, ер те ја такога не могу
гледат. На, спи, спи, још се наводи.
Иван: Е, спим.
Деша: Да кад не спиш, што си чинио, дје си био тер се не озиваш?
Иван: иБио сам на улици.
Деша: исто ма улици, да те ко упита?
Иван: Малоприје си рекле да изидем надвор; то сам и отишо.
Деша: Све што веће говорим, све залуду; спомени се да веће нијеси дома
него имеђу. чеиљадим складном и од ква'литати; кад си у камари, тер ти се рече:
»Изиди надвор«, хоће ријет да изидеш у исаллочу. »Сточиће«, а ти пођ' и стави двије
свијеће на керостат и донес' их ужеженијех, ер је веће доцна, а дебото се и не
види. Што је, што ме гледаш?
Антонија: Госпо ...
Деша: Да, госпо, што је? Изреци.
Антонија: Знаш да ...
Деша: што, црна?
Антонија: Знаш да не има свијећа.
Деша: иКако .то, магарицо, како не има?
Антонија: Не знаш, госпо, да од ономадне не гориш него 'луикјернар?
Деша: Да кад си то видјела, што се мијеси споменула извадит их?
Антонија: Одкле, госпо? знаш да их није у кући, него да купујемо једну
по једну на стачуну.
Деша: Дестригај 'ми се с очи, дестригај ими се с очи! Мумчибјела једнога! Не
бој се, послат ћу те к .мајци да жито млатиш. Донеси ми воде за напит се. (Овди
чину черимоније у дуго за сјестит) Госпо!
Аница: А, госпо!
Деша: Госпо!
Аница: За каритä, госпо!
Деша: Досипјеј, госпо!
А-ница: Доспјеј, драга!
Деша: У мене си у кући, госпо; знаш што смо се погодили? Цијениш ли да сам
тако нескладна?
Аница: Да Бог сачува, госпо.
Деша: (Доносу Деси мунчјелицу с водом) На, и веће ти пäрä да си донијела:
кад си ме видјела пит из мунчјелице? А пака, 'колико 'ли пута говорим да кад
је ко у мене да храниш за воде ону жуту ромијенчицу од мједа?
Антонија: Ето се не ставих, а припета је на пилу.
Деша: А ти си је имала калат; има нећу да ти пробије ово лотројство. Пођ'
ми донеси воде!
Антонија: Све лотројство, јес. (Разбија мунчјелицу)
Деша: Јесам ли ја рекла? А што, мунчибјеле проклети, не гледаш како идеш,
него само торус! Ма не бој се, све ће се на твојој скини осушит. Платићеш је, не
бој се; нећеш је, наћ, биће ти наложена у шкрињи.
Антонија: Хвала Богу, ако и то буде.
Деша: Отоле ид', муе' ту! која је ово магарица, који је ово језик, која је
ово кäра, која је ...
Антонија (Идући): На вјеру чудне и ове! Кад је ја имам плаћат, што се окöрä
карат?
Деша: Покупи то и дестрига' ми се с очи, говорим ти. Оваке су ове наише ма-
гаричине. Била сам данас на два посједа, и у њеко доба било је од потребе
огња у скалдалете. Зове нас њекоиике. Доходи једна од дјевојака онди; одни
јели су скандалете само пер аппаренза, пака их опета доносу каико су и однијели.
Је ли ова мизера? Ја сам онди, не промишљају ико им је у кући. Овако сам се
гризла у себи, ма ер сам била у 'туђој кући, ваљало је да мучим. I проста им
да дође ко ому драго од њеке чељади; ма Ико ја или овако чељаде од моје
врсте, веће је велика да ти оваки традитури могу оваку ствар учинит. Да ово у
мене учини слуга ...
Аница: Е, госпо, а дај ми другу кућу у икојој се живе с начином како у
тебе! Али за боље ријет, дај ми другу тебе!
Деша: Qуесто авете рагион, ер нека ти речем, нијесу опета сасвијем ни слуге
криве. Што се боље надаш од њих? Зато ја, кад је у мане посјед, чиним да
разгору грасту огња, пак да је донесу у њеко ддба онди међу нас и да прида
ммоим свакому кониу манлка запрећу у скандал ет. Ма знаиш ли што је? Свакому
пäрä да трну све баста, е поп е цост.
Аница: Луде чељади!
беса: А немој цијенит да је тако ласно умјет ни куеони владат ни од сва
чему се споменут. Једна је била Пера Кристова, у икоје сам се ја родила; госпо
ђа жена, вјеруј ми, назбиљ паметна, и да видиш каико је свак гјледö што она чини,
и у њу се изгледо. Пак не хоће мало ријет умјет штогод и пролегат и разумјет
талијано, ер ти све подпомага неку финоћу од џудиција, а што је највеће, алевала
сам се и узрасла у скластву и у обиллности, у складну кућу опет дошла. А врла је
ова садаора, дје паретенџају ове да је једнак њихов муж, што је ономадне био
примјен, колико и qуондам мој, који је био од финијех и старијех Антумина,
и свеђ, добро се не споменивам, био али империјали али франчези консуло.
Аница: Зна се веома добро ко си ти и ко је твоја кућа супроћ друзијем,
а зна свак и твоју крепос и твој спирит, навластито у етати тако младој, да се
чудим да опета не нађете вјереника.
Деша: Вјереника? Вјеруј ми, куд год проходкн, колико их сврће око на
ме, Колико сам партита складнијех имала! Дуго би било кад бих ти једнога по
једнога именом сповиједала који су ме хтјели узет.
Аница: Госпо, ја вјерујем, иако не знам ко су; по тему што ви говорите
могу ипромисллит да су од најпрве чељади између нас. Ма што ми се чини чу
дит јес да иза свијех тезијех партита, од којијем говорите, не видим око вас
другога (и заисто се снебивам каико се ви од те чељади контентате) изван гос
пара Ива канџилијера, који није од најпрвијех међу мами и у бићу јако убогу,
само који се претенџа разумјет у парштину ербо је у официју да ваља да
свеђ слуша цауто и лега тестаменте. Госпар пака Андро, који је стопрва оно
мадне примјен, иза како је десет годишта сто у Леванту, чељаде сасвијем
иза брда; колико за госпара Џона, госпар је Џоно чељаде од иквалитати међу
првијем, богат, који има родјака за свеђ <се веће авамцат; ма један канчи-
лијер сиромах и један Левантин рувид, то су Ијубовници икоји се јаико могу мало
пристојит једному чељадету од таке иквалитати какви сте ви.
Деша: Немој тако говорит; ово су чељад која се држу око себе за комо-
дитат и за потреба којијех можеш имат; један те може помоћи с динарима, а
други с паметим, за упутит ти, да ти је од потребе, коју каузу, што веће пута
интравења удовицам. иНавлаштито 'кад ми је умро муж, тер се хоћу опета удат;
а у исто доба служу за њеку галантарију, ер узмнажају и надопуњивају мје
ста имеђу онезијем који уздишу за нами. А пака, Аница, није добро тјерат од
себе остале Ијубовнике казајући се сва за једнога, зашто пака они један, не
имајући од никога сумње, прем би јако спала његова љубав у велику уз-
дању.
Аница: Заисто, госпо, ваља ријет истину, ко стоји уза те, има свеђ чеса научит. Заисто твоја конверсацион може се зват сфцула од свега. Ја сваки дан с чијем отидем одовле.
|