У срцу вај мому њеки ме гњив стеза

У срцу вај мому њеки ме гњив стеза
Писац: Џоре Држић

У срцу вај мому њеки ме гњив стеза,
     Да тужим свакому а не вим врх чеса.

Ако би ки скрован мом срцу удорац,
     Велми т' је јадован, ох тко му би творац?

То ли је ка стрила, по ки је пут прошла, 5
     Јур би се видила, биљег би туј ошла.

Али да зли пламен буде у ме зашал,
     Досле бих даи зламен ки годир изнашал.

Јур би се у себи тај горкос ћутила,
     А гроза мном не би студено грозила. 10

Ако сам још свезан конопцем прикрутим,
     Ким узлом бих стезан, и по чем, не ћутим.

Свезан ли још нисам ну сам роб и сужан,
     Зач идем свуди сам без страже раздружан.

Мним, свак је слободан ки вузи не везе, 15
     Ухваћен тер продан за злате пјенезе.

Нер ако ствар ину сужанство ки зове,
     Отајна, с ке гину, не знав ње јадове,

Тогај цић ако је разуман гди чловик,
     Тај злед ки зна што је и може дат јој лик, 20

Ево ме слободи при нер се тај трава
     По мени расплоди, ер је зла, коштрава.

У младос најлипшу од сегај јур доба
     Нека т' се ја пишу вас мој вик за роба

Ер да се укријепи у срцу мом тај злед, 25
     Тко да ју скоријепи, заман је сваки ред!

Извор[уреди]

Стари писци хрватски, књига 33, Џоре Држић: Пјесни љувене, страна 80-81, Југосалавенска академија знаности и умјетности, Загреб 1965.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Џоре Држић, умро 1501, пре 523 године.