Вило, ка на свит сај гиздаш се толикој,
мал' устав' твој ступај тер прочти писмо овој,
ко чтивши си ками чим будеш гледати,
ако ти сузами не будеш плакати,
тврдости за зламен ти с' иста на свити5
притврди тај камен мореш зват и рити.
Вил овди ја Ника лежу сад, кôј не би
ниједне вил вик слика такмена под неби;
ну ме смрт ње моћи могућом приможе
тер ми дат помоћи ни једне, знај, не може.10
Дика, глас, чес, знан'је, липос, моћ, слава и час,
младос, род, иман'је, доброта, плем и влас,
тим т' ови свјет мој ја сад хоћу подати,
хотије чес твоја честократ смишљати,
што ти сад, њекада ер ја бих на свити,15
а што сам ја сада, да ћ исто ти бити.
Влас хотећ вишња згар кроз вјечно владан'је,
да свака на свит ствар има све скончан'је.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Динко Рањина, умро 1607, пре 417 година.
