Вило, ка диками
од тве те љепоте свим на свит вилами
липоту добиваш јак сунце звиздами,
тач вридно уреси
својом те липотом вишњи бог с небеси.
То ли ми сладка јес
пријака и љута, жестока, зла болес,
од мога диљен'ја ку прија твој урес,
да ми то растан'је
драже је, нег с тобом држати све стан'је.
Јад, који чини ти
плакати, толико мио ми је на свити,
да мучно ни ми се од тебе дилити,
ну се ја туј броју
весељи, нег свеђер уза те да стоју.
Биљеге ја које
јур боље могу имат љубави од твоје,
ку носиш проћ мени, једина госпоје,
нег ли те видити
на мому диљен'ју у сузе цвилити?
На свако видин'је
тој моје придраго и љубко диљен'је,
за које ти чиниш толико цвиљен'је,
не би т' дал скончан'је
да с тобом кад сам ја није мило ме стан'је,
тач из тве жалости
вађу ја толикој велике радости,
за мало чим справљам је од тве младости,
да ми се растати
од тебе драже дваш, нег с тобом стојати.
