Шишмундо, ки миле тач пјесни остави,
да те вик све виле хвалиће у слави;
добро ја тебе, знај, познам, свим да вике
не видих на свит сај очим тве прилике.
I чињу т' час сада, тер ми си у сцини
рад пјесни, њекада које ти учини.
На ова, вај, времена, покоња ка броје,
нитко ни, љувена пјен'ја већ да поје,
одколе ти умри, пјеснивче; из кога
кладенац вриједни ври од знан'ја свакога,
ма како умрије, рих, како тој тих рити,
ако у уста сто мудрих ти живеш на свити?
ере та само мре и гине с времена,
спомену ки сву стре од добра имена.
