Благо вами, о пастири,
ки живете без злијех воља
гди свеђ теку покрај поља
тихе воде бистри вири.
Ниједан вас се ит не мори
око врата злијех грађана,
ни око дворна тога стана,
гди се правда худа твори.
Вам тај врли тере смини
бој не даје зле покоре,
ни вас страши страшно море,
ко смрт мнозим пријат чини.
Чим се ки вас пићом чтује,
ви без сумње слатко ите,
ер се вику не бојите,
да туј ткогод вас отрује.
Вас завидос не скончава,
туђе благо да желите,
ер се само веселите
о тем, што вам земља дава.
Није мање вами драго
грабит, троват, клати и бит
за по смрти пак оставит
ко неизмирно веље благо.
Међу вам се не порађа,
ни му дате, да ромони
неправедни несклад они,
ки меу собом братју свађа.
Сваки од вас радо ужива,
за све ер нису ваши стани
тим мраморим сазидани,
у ких злед се свака скрива.
Кад вам дођу које прике,
у убоштву се не болите,
ни у богацтву охолите,
на један начин живућ вике.
Из вашега драга обора
сјутра дзором онда, када
изведете пасти стада,
драг се исток вам отвора,
ар пасуће све по гори
вам пастијерка ваша мила
не да, да вам худа сила
од љубави вик злед створи.
С коме ходе по дубрави,
не имав ниједне вик бољезни,
ви спјевате слатке пјесни
у весел'ју и љубави.
Кад се дубје пак помлади,
дошадши вам прималитје,
све разлике траве и цвитје
брат идете по ливади,
ко за добит мир жељами
у вјеначце поставите,
пак њим чело уресите
вашим горским тим вилами.
Још под сјенцом од јавора
ви на трави на зелени,
гди вјетрици све студени
вјетре хладећ земљу згора,
на ромону ки слишате
бистре воде и студене,
у сне миле и жуђене
очи ваше затварате.
Вами дају по дубрави
стада вуну, жита њиве,
ким се чељад чинит живе
у весел'ју и љубави.
За вас пчеле на свит труде
мед берући по том цвиту,
ко је дано прималиту,
да гојити росом буде.
Ви на вољу вазда имате
груде сира, масла, млика,
воћа чудна и разлика,
која љети уживате.
Свако је ваше чудно дило,
знано лозје ви режете,
које мнократ још пењете
на бријестје тој њих мило,
на ком растећ у тишини
слатки дава сок од вина,
ким се срцу сва горчина
чудно сгинут на свит чини
Ваше чаше ви у слави
горским цвитјем урешате,
кад здравице напијате
у драг биљег од љубави.
I кад пландит иде стадо
гди вјетрици тихи хладе,
ви чините чудне таде
игре, за дан страјат радо;
тере тако добра воље
у пландишту, гди играте,
пут биљега сви стријељате,
не без плате, тко удри боље.
А чим игре теј се трају,
сви славици, ки туј стоју,
милим пјесним, које поју,
вам разговор весел дају.
I кушавши радос вељу
са свим дразим тим жељами
велми мило јес туј вами
трајат вриме у весел'ју,
гледав зраци чиме пеку
уз дубраве теј зелене,
бистре воде и студене
гди ромонећ слатко теку.
Кад ли паке замирите,
да је дошла с снигом зима,
с стрелам, с мрежам и са псима
свака звирја ви ловите.
Кад ли рабећ труд пријате
до бијелога дери данка,
слас туј милу тиха санка
у покоју уживате.
А ми, јаох вазда свуди,
ми грађани на свит само
живот зао прем имамо
врху свијех инијех људи.
Нигда нам дан не освита,
ки нам не да сто злијех туга,
а вами је вик за друга
све блаженство сега свита.
При нас јада свих је сила,
нам несрећа срце коље
кроз своје туге и невоље,
које на нас све посила.
Од живота све тишине
слатке, миле вами дворе,
а нас јади худи море
тер нам живот мрзит чине.
Туј имавши ви чес вељу
свим се може блажен рити,
тко узбуде свој водити
живот с вами у весел'ју.
Овди стојећ, добро знајте,
ја животу велми вашем
сад завидим, чиме кажем
слас, ку свеђер ви кушате.
Познав добра, ка су при вас,
мнози јесу краљи били,
ки су своја оставили
сва краљевства друзим у влас,
да их буду господити
са свијем ктјен'јем и жељами,
за свој живот међу вами
моћ весело проводити.
I тај живот још чинише
они добри први људи,
ки на свиту без зле ћуди
вас свој вијек проводише,
када земља неорана
сама на свит плод даваше,
а из дубја све мед враше
свуд около са свих страна.
Јашућ гором, ка свуд цћаше,
бивши живот њих видио
господичић један мио,
чим промијенит чес искаше,
туј пјесанцу сам појаше.
