Тужан се риет' могу врху све младости,
кад тајат' не могу ниједне радости.
Што годир ја стеку на служби љувеној,
ниткому не реку, а свак ми позна тој;
и што мним да мени у срцу мом сиди, 5
тој се све љувени на лицу мом види,
тер сциеним, икада што год сам сатворил,
да би ми свак сада на лицу све видил.
Толико ер сам ја несрећан у мени,
да сврха никоја несрећи мојој ни' 10
јер ствари љувени потајат' не могу,
која се пак мени не позна небогу,
а мука није већа једному, ки служи,
нег' ли та несрећа кад му се придружи.
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Хорације Мажибрадић, умро 1641, пре 383 године.
