Сузана чиста/Сказање друго

Извор: Викизворник
Сузана чиста
Писац: Мавро Ветрановић
Сказање друго


Говор први[уреди]

Перивој Сузанин


Сузана, раби Изак, раби Илијакин. Изљезоше старци од пука протива Сузани, а она поче прид њима бјежати

СУЗАНА:

Брижна ти ја била! што може ово бит'?
   нисам ти сад мирила да се ће што здодит'.
Дјавља је потаја, дјавље су хитрости,
   мним, туге и ваја бит' ми ће задости.
Ова ствар ние заман, ни овој заман, не,
   што судци у тудј стан приходе у подне.
Мним даје кров ови с велике печали,
   што су се попови до сада тајали.
 

ИЗАК:

Сузана не бјегај, камо се обрати?
   потреба за ч је тај с тобом се састати.
Али нас не познаш? попови ми стари,
   прид нами тер бјегаш јак да смо гусари.
Дочекај неборе, мало се устави,
   ми ниесмо из горе вукови ни лави
ни гуса немила изашла из луга,
   ка би те зграбила, да јој си ти слуга,
ни да те продава за злато и благо,
   госпоје гиздава, нег ти ће бит' драго
с нами се састати, да тебе здружимо,
   и љубав саздати, да т' вјерно служимо.
За то се утажи малахно туј стоје,
   тако се не плаши прид нами, госпоје.

СУЗАНА:

Молим вас рад бога, господо честита,
   из врта овога ну з богом пој'те тја.
На свакој љубави велика вам хвала,
   ер разлог ни прави да бих се ја стала
да с вама говору сама за ниедну ствар;
   тамо је у двору мој драги господар,
њему се пријав'те, још ни легао спати,
   а мене остав'те, да ми је с миром стати;
ер женам ни часно, а добро знате ви,
   да се тако ласно дедели с попови.

ИЛИЈАКИН:

Не имај за ниедну ствар ни стида ни срама;
   ни триеби господар, него ли ти сама;
ер с тобом говорит' пришли срно ми саде
   и теби отворит' наш чемер и јаде,
које смо носили и које носимо
   у љувеној сили; за то те молимо,
уресу гиздави, не мој нас ранити
   ни твоје љубави не мој нам бранити,
нег ли нас намири; овди ни никога
   да нас ко замјери од племена твога
ни од тудјих још страна; за то се при части
   госпоје сунчана, не мој се припасти;
за што је и нам час и драга и мила
   и сваки добар глас, како би ти хтила.

Залетјеше се старци за ухитит Сузану

СУЗАНА:

О судци, молим вас љувено ја сада,
   стан'те туј за мал час, одговор да се да.

Сташе попови.

Што ме туј тјерате? вај што ћу небога!
   али ви не знате ни душе ни бога?
нер се тач смамисте у тужној љубави
   тер бога забисте и закон наш прави.
Што су теј одлуке од жеље љувене?
   не знате ли муке и труде пакљене,
у које свак тоне и гди се свак стани,
   тко божје законе не мари да схрани
и сасма не обслужи, тер тужна душа тај
   и цвили и тужи, гди је ти пакљен вај?
Тим нека ви знате и знат' вам буд' драго,
   ер да ми све дате имање и благо,
прие бих пукнула на поли у сај час
   нег ли се пригнула сплесати моју час;
и жива сва у прах прие бих се створила
   нег ли бих божи страх и виру побила.
Знате ли колик труд у виеке добива,
   безредно женски блуд с прикором ко ужива?
Знате ли, вишњи гњив и срџба од бога,
   тој дјело тко је крив, да зноби свакога?
А ви сад крвав мач једнага справљате,
   у вјечни тер ме плач с подсиљем стављате;
ки земљу судите, не ће ли вишњи бог
   да правду љубите и закон и разлог?
Али вас замами жељење с љубави,
   тер трептим меу вами јак овца прид лави?
Ах је ли праведно да ваше сједине
   у гриху заједно с вами ме сједине?
Хоће ли правда тој, рец'те ми бога рад,
   безгришан живот мој да упаде у грих сад?
То ли ће божји ред попове да љубим?
   безгришна за туј злед да душу изгубим?
То ли се подоба да од попа изходи,
   та кориен пун злоба да се све зло плоди?
Те ли сте печали, о старци брадати,
   у книгах легали з гриехом пук владати?
Нисам ја при знала до сада на сај свит,
   ни сам се надала да ћу туј злед видит',
да црковне душе и судци разложни
   тако се садруже на зли гриех подложни.
Кад се со усмрди, ни ли тој знана ствар?
   гди ју свак погрди и сциени за ништар,
тер соли смрдеће ниткоре купује,
   нег ју свак размеће и на њу свак пљује;
тим вас ћу ја молит', рец'те ми право сад,
   чием ће се солит', у соли кад је гад?
I с попом тко гриеши, рец'те ми ви право,
   тко да га одриеши? тако вам бит' здраво!
Тој ли би зрцало у пуку на свити
   од попов остало јак свића да свити?
А сад вас молим ја, не гриш'те овди мном,
   одовле подј'те тја почтено на ваш дом.
Не мојте ви саде вишњи суд срдити,
   од главе и браде сједине грдити.
За ч ве ме љувен плам не може придобит'
   нит мислим вишњи крам за ништо изгубит'.
А бог је врху нас, ки ме ће обранит',
   који ће моју час с почтењем сахранит'.
Ер до сад тудј чловик моју пут не такну,
   ни ће тој бит' у вик, ђоколи издахну.

ИЗАК:

Сузано, Сузано, теби се молисмо
   и теби уфано све мисли одкрисмо;
А сад се одмећеш и к нам не ћ' пристати
   и нашу ти не ћеш пријазан познати,
ку тврдо жудимо да се ш њом станемо
   и заман трудимо и бриеме трајемо.
А за то, небого, ну мало помучи,
   не дедели много, нег сасма одлучи
на вољу нам дати тве лице прибило
   и с нами се стати љувено и мило.

СУЗАНА:

Те ваше пријазни ја не ћу познати
   тер ћете испразни и заман постати;
за ч ћу прие приклати ја себе при части
   нег ли к вам пристати у таке напасти;
ни јави ни спећи овди вам ние лов,
   ман оба стојећи желите мој целов.
О судци, молим вас, остав'те љувен блуд,
   мислите смртни час, мислите божји суд,
имајте божји страх, ер се ће бриеме стећ'
   у земљу и у прах да ћете скоро лећ'.
Не мој те зло творит', право т' се говори
   да ћете и ви прит' да вас пук умори.
Ох једа може бит'! не мој те у гриесиех
   душице тач знобит' и ваше и друзиех.
Ако је и касно, рад божје љубави,
   поштено и часно иштите друм прави.
Ер вас ће вишњи бог на суду питати
   за правду и разлог и танко искати;
а вам се не хаје ништоре на свиети
   с љувене потаје у гриеху умриети.
Ох једа може бит'! не мој те у гриесиех
   душице тач знобит' и ваше и друзиех;
једа је задости у гору станит' се
   и од вјечне жалости ви оба схранит' се.
Ер злобниех од згара вишњи суд сваки час
   педепше и кара и суди у пропас.
За тој ме остав'те, за ч вам је труд заман,
   и сад се одправ'те и подј'те на ваш стан.

ИЛИЈАКИН:

Ние триеби предика, ни остале причице,
   нег твоја тај дика и црне очице
и љубав и милос, госпоје гиздава,
   љувена усилос рад ке нас скончава.
А твојој милости моћ' ние се умолит'
   ни овој крипости љувеној одолит';
не знаш ли на покон љувена да сила
   звиери је под закон и птице ставила?
тер звиери и птице, кад љубав разбиру,
   веће крат с тужице љувене умиру;
човјечја ну нарав нада све живине
   труди се за љубав, умире и гине.
ну гриеши веће тај тко не ће лиек дати
   него ли љувен вај тко слиеди у рати.
За тој се чудимо, и наша свиес гине,
   гди од тебе видимо мраморне тврдине,
и срце гвоздено, охолас од лава,
   која нас чемерно у тугах скончава.
Ер да знаш, госпоје, како нас дух боли,
   пукло би тој твоје срдачце на поли,
и од лава тај крипос, ка нас је скончала,
   мехша би нег ли вос, господје, остала.
А ти нам прикрати и живот и снагу,
   за ч од нас одврати туј липос придрагу.
Вај липос тај твоја живот нам прикрати,
   да ние моћ' покоја за мао час пријати;
тер први наш ступај кунемо и он час,
   ангјелски кад нас тај занесе твој образ.
Ну виенче бисеран и цвиете гиздави,
   чин' да ние труд заман при твојој љубави,
и тако не бјесни и не мој тач јадат'
   и нашој бољезни тужицу прикладат',
ер се ћ' пак кајати, што наша може влас
   кад будеш познати за тебе у зао час.
За ч ако бранити будеш нам ти тебе,
   не ћеш моћ' схранити ни части ни себе.
Ер наша одлука тако се приправи,
   у руке од пука да тебе постави,
и гриехом обадит', право т' се говори,
   и с пуком освадит', да те пук умори,
на правду кад буде, да с' грешна остала
   и да си у блуде нечисте упала;
тер кад се тој згоди, не ћеш наћ' у виеке
   да те тко слободи од смрти од приеке.
За тој се не гласи, не црни свој образ,
   да те ти порази не стигну у сај час.

СУЗАНА:

Боље је у руке у божје упасти
   и трпјет' све муке праведном области,
нег ли се спуштати у тај јад крвави
   и тиело придати проклетој љубави.

ИЗАК:

Сузано ние право да себе не схраниш
   и лице гиздаво да нам ти забраниш.
Ако се по вољи не ћеш нам придати
   а ти ћ' по невољи, а сад ћеш познати.
За ч ако у сај час не будеш к нам прити,
   ми ћемо прострит' глас и на те вапити,
тере ћеш ти ружна небога остати
   и плачна и тужна приеку смрт пријати.

СУЗАНА:

Вим да сам остала судјена у нечас,
   покли сам упала под вашу тужну влас.
За то ће двие муке мој живот прикратит',
   ер не вим одлуке, камо се обратит'.
За ч ако у тај блуд не будем пристати,
   неправда и крив суд мене ће приклати;
то ли ја обљубит' будем вас небога,
   душу ћу изгубит' с расрдом од бога.
За то ми јес боље, и прие обиру
   да ми се прикоље и права умиру,
нег з богом у свађи жива бит' на сај свит,
   да мој дух наслади, кад будем ја умрит'.

ИЛИЈАКИН:

Овди смо ми сами, запор је за врати,
   ни дрво ни ками тога не ће знати.
За то сад помучи, не мој тач јадати,
   нег сасма одлучи сад нам се придати.

Справише се старци да ухите Сузану.

СУЗАНА:

Вај куд се справљате? вај што су ти јади?
   што тако брљате сједине у бради?
Мислите ли богу од гриха разлог дат'
   тер ме тач небогу хоћете силоват?
  

Старци не хајаше говорење, хтијаху Сузану силом ухитити, а она кликну из гласа:

Једа је гди кога, молим те са сву моћ,
   од племена мога, тец'те ми на помоћ,
и позри неправду и остала зла дила
   у овому граду што сам сад видила.
  

Говор други[уреди]

Перивој Сузанин
Раби Изак, Раби Илијакин, Сузана, дворани

ИЗАК, ИЛИЈАКИН:

Једа је тко гди жив? ну тиеком сад ходи,
   да види божји гњив што се сад пригоди.

Дотекоше дворани из двора, чуде се

ИЗАК:

Слушајте о слуге, свак добро разбирај
   жалости и туге и много тужан вај,
и толи чудну ствар, што овди видисмо,
   што при никадар видјети не мнисмо;
Видимо гди саде госпоја Сузана
   у зли блуд упаде, тај липос избрана;
њеки се сад младац овди ш њом састави,
   рад кога конопац на грло постави;
а што је љувен блуд, сјутра ће познати,
   прид пуком кад на суд буде се позвати.

Сузана уљезе у свој двор, а старци отидоше на мјесто од правде

Говор трети[уреди]

Придворје с пристољем од суда
Раби Илијакин и раби Изак на пристољу, гласник

ИЛИЈАКИН:

Ну да' ти свуди глас с трумбетом по двору
   да се пук скупи вас, да је свак на збору.

Удрише трумбете, скупи се вас пук, тер с старцим подјоше Сузани на дворе.

Говор четврти[уреди]

Двор Сузаничин
Раби Изак, раби Илијакин, Сузана, дворани, пук.

ИЗАК:

Заповиед од суда и од свега збора,
   Сузану од туда извед'те из двора.
Вод'те ју јак сужна, вод'те ју немило,
   за ч је главом дужна за своје зло дило.

Подјоше унутра дворани, изведоше Сузану, која бјеше сакрила образ.

ИЛИЈАКИН:

Што си тач сакрила и лица и рило?
   све што си перила, све се је одкрило;
за то теј покрови ние триби носити,
   да вас пук с попови позна те тко си ти.
За то јој одкрите и образ и лице,
   да химбе видите од хитре лисице.

Одкрише Сузани образ, а она управи к небу позоре.

СУЗАНА:

Ако си боже жив, згар позри боже мој,
   који ме стиже гњив и смртни непокој.
Ако сам ја крива, и та грих познала,
   вај да бих жива у пропас упала!

Поведоше Сузану, и за њом ходи муж ње Јоакин и синови и кћери и остали од куће како се пристоји у короту.

Говор пети[уреди]

Пут
Јоакин муж, Цамбри пријатељ Јоакинов, Сузана, пук.

ЈОАКИН:

Згар боже погледај труд, ки ме огњиви,
   очима тер ми дај кладенац тај живи,
так да не пристану, нег виком да цвилим
   плачући Сузану, с којом се сад дилим;
за што је и разлог жељно ју плакати;
   ну се ћу ја небог при реда скончати,
тер брижан не ћу моћ' јадове збрајати
   ни тузи врха доћ', ка ме ће приклати.
За ч ми се примиче трудна смрт немила,
   која ми измиче срдачце из тила.
Тим драги пуче мој, тако ти љубави,
   кад смртни непокој тужна ме придави,
и кад ме смртни вај прем сасма поплеше,
   у гроб ме укопај, Сузана гди леже,
нека ш њом почину; кад се туј станимо,
   да љубав једину и мртви схранимо;
ваша влас покли тач сада нас растави,
   нека се дај наш плач под земљом устави;
а моје сузице, ке љевам у јаду.
   нека сад прид лице вишњега допаду,
цвиљење и мој труд прид богом да тужи,
   гди мене криви суд с Сузаном раздружи;
а нека те људи у овому граду
   божји суд осуди, ки чине неправду.
А то ће бог живи с небеса видити,
   вај гди ће суд криви праву крв пролити.
Сад пуче љувени, молим те ја небог,
   тако те сахрани ода зла вишњи бог,
плачна ме утјеши рад божје љубави,
   Сузаном не преши, нег ли се устави,
тер јој смрт простите, о драги пуче мој,
   а мене водите на смртни непокој.
За ч волим поднити ја небог смрт прику
   него ли видити ње липос и дику,
да ју суд неправи од старе невире
   з главицом растави да права умире.
То ли вам ни драго на мени ју миенити,
   дат' вам ћу све благо што имам на свити,
нека наг остану, нека наг ја ходим,
   да само Сузану од смрти слободим,
и ове сироте и драге и миле
   нека се укроте, да веће не цвиле
гледајућ мајчицу у смртне невоље
   јаки но овчицу, кад ју вук закоље.

ЦАМБРИ:

Заман је с плачем труд и заман свак труди,
   од попов кога суд на оваку смрт суди;
још ако ни крива, становит том буди,
   не може бит' жива, покли ју суд суди;
законе сам си чтио, Јоакиме брате мој,
   и сада што би ктио, не море т' бити тој.
А за тој, мој брате, ну тужбу остави,
   и ми смо сви за те и твојом љубави
сметени задости и плачни остали
   рад твоје жалости, коју смо познали;
ну веће не јадај, сам себе ни мори,
   нег хвалу богу дај, свакоја ки створи;
ер веће тој стрили не може бит' лика
   кога смрт расцвили да тужи до вика,
нег ли сам бог прави да милос не крати,
   по својој љубави Сузану да т' врати.

ЈОАКИН:

Тужан је разговор, о дрази и мили;
   покли ме ови збор с Сузаном раздили,
судите сад сами, тим вас ћу помолит',
   могу ли сузами мој образ не полит'?
тко ли да устави цвиљење и мој плач,
   покли ме растави с Сузаном бридак мач?
Тим гојно постојте, тако вам радости!
   и чемер не мојте прикладат' к жалости.
Ер већа ни туга нит гора може бит'
   нег ли вјерна друга на очи изгубит'.
Тим вашој љубави, молим вас ја слатко,
   мало се устави, не преш'те сад тако,
да чује Сузана вај што ћу сад рити,
   душица срчана, рад ке ћу умрити.

Обрати се Јоакин к Сузани и говори пун жалости и печали.

О драга Сузано, љувена и мила,
   вазда ме с' уфано и вјерно љубила;
а не вим, мој друже красни и гиздави,
   тко ми ти тој уже на руке постави,
који ли јадан лук напеше злотвори,
   да ми те ови пук безгрешну умори,
тер ми те тач воде зли свати на тај пир
   ужем у поводе јаки но дивју звир.
То ли се пристоји, уресу гиздави,
   да те суд раздвоји од моје љубави,
тиха голубице и драга и мила,
   тер си сад све лице сузами полила,
и плачна остала, јадовна и ружна,
   и тај труд познала, тиме ли би дужна?
Камо твој добри глас, мој цвиете избрани,
   и твоја славна час, с поштењем ку схрани?
Била си зрцало свити дјевиц и жена,
   гиздава ма хвало, а сад си поражена.
Ти тако упаде поповом у руке,
   тер позна све јаде, жалости и муке;
а ја сад остају без тебе небавац
   у тузи и вају уцвиљен удовац,
тер моје весеље и моја сва радос
   у вјечно дресеље створи се и жалос;
а не вим никога да ме сад избави
   од плача овога нег божје љубави.
А сада подј' з богом, бог с тобом у дружби!
   а ја ћу за тобом ље остат' у тужби
и цвилит' сваки час за твојом љубави,
   докли ме смртна влас под земљу постави.
За што је и право да грозно вик цвилим,
   ма части и славо, покли се тач дилим
од твоје доброте и драге и миле;
   ну ове сироте, за тобом ке цвиле,
кому их остављаш, кому ће остати,
   покли се одправљаш прику смрт пријати?

СУЗАНА:

Ако ме тко дили од тебе драгога,
   ну веће не цвили, молим те рад бога;
ер заман цвили тај за другом и мучи,
   када га смртни вај од друга разлучи;
а за тој горки плач и жалос устави,
   неправда кад нас тач прем сасма растави.
Ну моја ни злоба, а бог ће видити,
   за ку се подоба да будем умрити.
А ти знаш, мој друже, како те ја љубих
   и вјерна до душе како те ја служих.
Ну ако злотвори хотјеше за нехар,
   да ме пук умори, а ти знаш за ку ствар.
За то ти ја саде са сву моћ придају
   сироте теј младе, ке с тобом остају,
и наш дом остали и нашу сву стоку,
   све што смо имали у нашем нароку.
Сад з богом остани, остани сад з богом,
   да те бог сахрани и остали вас твој дом.
Ако се растају з главицом небога,
   дух ти мој придају, за мене мол' бога;
а тко ми смрт жуди и с тобом раздили,
    да тога бог суди у вике да цвили.


Сврха другог сказања